Овај чланак се пре свега практично бави односом који цивилизација има према природи данас и у будућности.

 

Искакање из природе

Човек показује тенденцију да изађе изван природних оквира у којима је настао. Сваки нови технолошки изум, од парне машине до свемирског брода и рачунара, физички и психички раздваја човека од природе све више и све дубље. Деца често не знају како изгледају домаће животиње сем пса и мачке. Људски поступци постају неприродни до изопачености. Уместо да се смањују, ратови као да се множе како цивилизација напредује уместо да се смањују са напретком цивилизације.

Заједничко за све ове тенденције јесте одвајање човека од природе. Ово раздвајање одвија се како у физичкој тако и у духовној сфери.

 

Физичко одвајање човека од природе

Сваки технички изум омогућује удобнији живот човека премештајући га из сурове природне околине у умекшани вештачки свет. Као што је изум платна омогућио да се човек одене и мање зависи од хладноће, тако су и сви други технички изуми омогућили све већу непосредну независност човека од природе. Одећа и обућа, машине и грађевине, авиони и аутомобили, све је то само технолошка баријера која је човека из сфере природе пренела у једно кудикамо удобније окружење.

 

Психичко одвајање човека од природе

Живот у цивилизацијском облаку, омогућен технолошким изумима, природно одваја и човеков дух од природе. Ово духовно одвајање човека остварује се губитком осећаја за природне токове, за природан однос како човека према природи тако и човека према другом човеку. Горе поменути ратови одлично илуструју како психичко одвајање човека од природе доводи до суровости човека према човеку.

 

Природа схваћена као непријатељ

Одвајање духа човека од природног окружења и његово робовање цивилизацијском окружењу доводи код напредних технолошиких народа до његовог крајњег патолошког облика: мржњи према свему природном.

Америчка телевизија масовно производи емисије о природи у којима обрађује тему напада великих белих и других ајкула на људе, са изјавама преживелих и њихових чланова породица. У емисијама ове врсте као да су ајкуле на некој невидљивој оптуженичкој клупи а људи на месту тужилаца.

Суштина ових и других представа је у томе да се природа доживљава као непријатељ: објављују се емисије са темом Методи убијања у животињском свету! Уместо некадашњих емисија о природи у којима се указивало на неопходну пажњу и љубав са којом човек треба да приступа природи, о потреби истинске и активне бриге за очување природе и максималан склад човека са природом у сваком погледу, у данашњим емисијама о природи као да се покушава провоцирање мржње према природи. Небројене риболовачке приче о извлачењу велике рибе, велике лигње или неког сличног створења, само наглашавају човекову жељу да доминира, надвлада, савлада, убије и уништи - све што је природно.

Укратко: дегенерисан живот са поремећеним цивилизацијским вредностима, исти онај који изазива бројне ратове на планети, окренуо је своју чељуст ка природи и њеним створењима.

Мржња као последица страха

Како то обично бива, мржња према природи добрим је делом узрокована страхом.

Случај Јапана: изложен снажној радијацији након природне катастрофе у којој су земљотреси и цунами оштетили нуклеарну централу Фукушима. Јапанска технички развијена нација, уљуљкана у своју преданост раду и квалитету, у своје знање и могућности, потпуно неочекивано нашла се на удару природе, упркос наоко супериорној технологији и људском разуму. Ови људи, дотле изоловани од размишљања о природи, збуњени су оним што им се десило и не знају какав став да заузму према својој сопственој суштини од које су се одвојили - према природи.

Случај Јапана уопште није усамљен. Земљотреси, цунамији, глобално отопљавање, глобална измена времена, глобално загађење - изазвао је човек и његова цивилизација. Све ове појаве код малих капиталистичких људи изазивају мржњу према природи и схватање исте као непријатеља. Њихов мали разум одбија да употреби чињенице о сопственој непосредној одговорности за природне катастрофе.

Човек капитала плаши се да прихвати очигледну одговорност за своје поступке: напротив, он оптужује природу за ове појаве! Све ово види се кроз небројене изјаве политиканата, или још боље кроз филмове у којима човек привидно надјачава природу заустављајући земљотресе постављањем нових супербомби, или уништава сателите који прете да униште живот на Земљи, или блокирају ток лаве филмски замишљеним нереалним поступцима...

 

Последице одвајања човека од природе

Због физичке и психичке одвојености од природе, човек болује од многих болести које су биле непознате његовим прецима. Цивилизација јесте изумела многе лекове међу којима има корисних, али је дефинитивно донела умекшан живот који је ослабио имуни систем човека. Такође цивилизација је произвела огроман број штетних материја које удишемо у ваздуху и уносимо са храном и пићем.

Као једноставна илустрација шта значи одвајање човека од природног окружења и понашања, може послужити број оболелих од разних облика рака: од укупно седам милијарди људи на планети, у 2010 години по проценама Уједињених нација чак 31% има рак! Овај податак је само врх леденог брега тешко оболелог човечанства и њиме ће се можда бавити неки будући чланак.

Може се дискутовати о томе да су капитализам, хемијска и фармацеутска индустрија доминантно допринеле обољевању човечанства. Ипак сви ови чиниоци тек су различити појавни облици једног истог феномена: одвајање човечанства од природе.

Физичке болести само су једна последица одвајања. Наравно да су ту и психичка обољења, и коначно то је животна угроженост целокупне планете и њеног биљног и животињског света, заједно са самим човеком.

 

Наивни покушај да се реши одвајање човека од природе

Глобалистичка Википедија као и разни еколошки чланци када говоре о еколошким проблемима дају само умивену привидну стварност. Сви они помињу "научне методе", набрајају еколошке дефиниције које не служе ничему, наводе људско мишљење и свесност, разглабају теорије о материји, енергији и природној равнотежи, општим реченицама помињу одговорност човечанства према природи и планети. Оваква салонска екологија замајавањем људи изразито одмаже у било каквом правилном поимању сукоба човека са природом.

У покушају да се отргну негативном деловању технологије и цивилизације, неки чланови људског колектива беже у секте, појединци одлазе у планину сами или са породицом покушавајући да нађу природније и хуманије окружење за себе и своју породицу, неки покушавају да се лече оним што зову природним лековима, неки заговарају природан начин живота кроз вежбање и храну, појединци измишљају теорије о природном животу.

У основи скоро сви поменути методи само су покушаји бекства, и као такви усамљени су, непрактични и без перспективе за људску ширу заједницу. Људи иду и тако далеко да заговарају буквалан "повратак природи". Сваки такав покушај осуђен је на пропаст: овакав покушај да се из топлих домова и удобног окружења, са цивилизацијским навикама, слабим мишићима и нарушеним здрављем преместимо у хладна и малобројна природна станишта и грањем наложимо ватру, бесмислен је колико и смешан

 

Однос капитализма и природе

У овом тренутку природа и планета имају само једног непријатеља али то није човек као појединац. Прави непријатељ природе је - капитализам, дакле друштвени систем.

Претпостављајући новац духовним вредностима, капитализам је природни непријатељ како самој природи тако и хуманизму као делу природе. Капитал једноставно не може ни једног момента да помери новац као другостепени систем вредности можда управо због опсесије њиме. Крупни капиталисти су опседнути новцем и ова опсесија је патолошке природе. Ово их спречава да схвате да оно што раде доноси уништење и њима самима а не само свету у којем живе. Проблем је дакле у психички болесним људима са највећом извршном моћи на планети.

Решење

Човек се не може одрећи цивилизације зато што је природа његовог интелекта у сталном напретку и у укидању скоро свих интелектуалних граница, било да су оне верске, политичке, институционалне или друге природе.

Ипак, као део природе, човек мора да дубоко поштује свог творца: природу. Сваки покушај да се супротстави природи једнак је покушају самоубиства. Цивилизациски систем капитализма осуђен је да изгуби рат против своје сопствене - природе.

Зато је једино решење у коме човек може преживети управо супротно деловање од капиталистичког: склад са природом у свим цивилизацијским активностима. Човек будућности је онај који себе схвата као хармонични део природе. У противном, будућност уопште неће постојати за човека. Човек постоји не као господар природе, не као тутор природе, већ широко схваћени као хуманиста са дубоким осећањем за природу и живот у складу са њом.

Практично то значи да све цивилизацијске активности, било да је то подизање фабрике или отварање школе, гајење биљака за исхрану или производња рачунара, све мора на природан начин бити уклопљено у природу и природни ток битисања човека у максималном могућем складу са природом. То обухвата све цивилизацијске поступке са околином и ресурсима без изузетка.

У складу са претходним, ево простог питања. Да ли је природно што су јапански богаташи изградили централу Фукушима на обали мора у најтруснијем подручју на свету, не узимајући у обзир истовремену могућност земљотреса и цунамија, кад се зна да један узрокује други?

Будућност је дакле у складу цивилизације са природом, схватање хуманизма као дела природе, љубав према природи и "зеленом дрвету", померај новца са шампионског места на зачеље где му је боље место, и еколошка свест као врхунац вредности цивилизације.

16.4.2011