Славиша Нешић

Иако је стање у светској пољопривреди, најкраће речено очајно, у овом чланку указаћемо да је правилно решавање проблема који је човек направио садржано у промени система пољопривредног привређивања и још неких фактора. Да погледамо редом узрок проблема, последице проблема и коначно решење проблема.

Катастрофа капиталистичке пољопривреде

Увођењем интензивне пољопривреде у протеклом веку  дат је највиши значај агро-приносима и богаташким интересима. Криминализација људског друштва у глобализму усмерила је човечанство на ширење генетски модификованих организама и вештачки укрштених биљних врста а све у сврху богаћења глобалиста без везе са  људским потребама и без поштовања елементарних еколошких законитости.
Након што су сатрли око 50% најплоднијег пољопривредног земљишта у Америци као и бројне друге пољопривредне површине у глобално контролисаним земљама-колонијама, глобалисти у последње две деценије све интензивније трагају за новим површинама обрадивог земљишта на планети, како би и  њих уништили својим системима екоцидне обраде.
У већини земаља у свету због третирања отровима убијени су микроорганизми у површинском тлу, негде и до дубине од 70цм па и дубље. Пошто су убили микроорганизме у тлу, у тако уништено  тло глобалистички фармери уносе вештачка, дакле опет неприродна ђубрива и ту сеју и саде неприродно створене биљке, добијене нееколошким укрштањем и ГМО подешеним. Када тако дегенерисане, деформисане и отроване биљке донесу род, добијени род једнако отрован наћи ће се у тањиру за људску исхрану да би на крају допринео појави тешких пандемијских обољења укључујући и она обољења која су најсмртоноснија за људски род.
Претходни опис је само веома скраћен приказ катастрофе у пољопривреди (и изван ње) до које је богаташки, глобалистички и тајкунски систем довео људско друштво.

ПРОПАСТ ЖИВИХ ВРСТА И МАСОВНО ШИРЕЊЕ МУТИРАНИХ СОРТИ И ВРСТA

Глобалисти су искоренили већину аутохтоних врста воћа и поврћа. Искорењене  аутохтоне врсте биле су  миленијумима  природно прилагођаване, отпорне на болести и савршено прилагођене локалним климатским и другим условима. Човеков организам у локалним заједницама се такође прилагодио конзумацији управо локално гајених биљних врста. Данас уместо савршено прилагођених живих врста човек је увео нове "измишљене" и унакажене  врсте, које су се у пракси показале недовољно отпорним да преживе у природним условима. Да би биљним деформисаном мутантима продужили живот и притом још зарадили, глобалисти су финансирали и лажирали развој агрономских теорија и развили снажну пропаганду међу фармерима и агрономским стручњацима о наводној неопходности употребе смртоносних хемикалија за заштиту и продужетак живота  болесних мутаната.

Да је ситуција веома опасна и можда трагична, указује стање пчеларства у Србији и многим другим земљама у свету. Пчеле су наиме идеалан индикатор здравља и баланса биљног и животињског света. Приноси меда су у просеку 5 пута мањи данас него пре једног века! Да све буде горе нестручни државни службеници и користољубиви и крактовиди функционери пчеларских удружења позивају и субвенционишу нове пчеларе да се укључе у такво пчеларство!
Осим тога, у Србији је направљен покушај да се на географској карти означе пчеларски беспашна подручја. Анализе су показале да је Србија, некада пчеларски рај, сада претежно пчеларска пустиња без пчеларске паше или са недовољном количином медоносних биљака. У Америци је број кошница смањен од 4,500,000 1945 године на испод 2,000,000 данас, и овај број се смањује.

Како су пчеле најважнији живи опрашивач биљака без којих нема плодова нити размножавања опрашиваних биљака, пропадањем биљака пропадају и пчеле и обрнуто. Укрштањем биљних и животињских врста настале су данашње сорте и врсте, прилагођене високом приносу. Нажалост новије врсте потпуно су неспособне за самосталан опстанак у природној здравој средини. Са друге стране те врсте су мутанти зависни од вештачких услова које формира човек, па су чак и у тим условима далеко осетљивије и вишеструко краћег животног века него здраве врсте од којих су начињене.

УЗАЛУДНОСТ ЕКОЛОШКИХ ГРУПА

Сведоци смо да међународне организације, државе и групе људи под паролом очувања природне средине формирају еколошка министарства, агенције и удружења. Да ли ова еколошка удружења могу да испуне своју сврху?
Екологија је пре свега веома млада наука. Остављена сама себи и научним и лаичким ентузијастима, еколошка научна мисао није подржана капиталистичком привредом из очигледних разлога. Управо зато екологија је остала у повоју и нема довољно научних резултата за комплетну практичну примену у озбиљној заштити природних ресурса.
Модерни глобалистички капитализам надрастао је националне државе и у њима спроводи своју вољу. Државне еколошке агенције и министарства немају ни новца, ни теоријског знања ни надлежности да спроведу обухватнију заштиту еко-система. Без довољне надлежности, лишене средстава и без јаке или доказане практичне научне подлоге, ова државна тела више служе као усисивачи новца и метода за запошљавање партијских кадрова, уместо да имају било какву озбиљну улогу.

Цивилна еколошка удружења су обично скоро лишена средстава и расцепкана на заштиту ових или оних појединачних живих врста. Скоро смешно изгледају групе младих ентузијаста  који на броду плове морима покушавајући да спрече лов на китове, повремено ризикујући животе у том послу. Овако расцепкани  потпуно су неефикасни како у заштити појединачне врсте коју желе да заштите, тако и у заштити планете на којој живимо. Стиче се утисак да су цивилне групе у позицији мишева према крдима слонова - глобалистима.

Глобализам, као противник планете и човечанства се веома једноставно обрачунава са еколошким организацијама. Масовном пропагандом потрошње глобализам једноставно уверава људе у примат фабрикованих људских потреба и капитала над планетом и природом.
Мала илустрација глобалистичке острашћености: амерички тајкуни у забавним телевизијским емисијама наређују градњу дрвених кућа подигнутим на стаблима дрвећа! За ову намену посече се велики број здравих стабала драгоценог дрвећа циме се разбијају екосистеми и даље умањује количина кисеоника на угроженој планети. И тако док се ТВ гледаоци "забављају" посматрајући забалављене дегенерике у обиласку њихових кућица за забаву саграђених из пуког хира од драгоцене дрвне масе из посечених сума,  природа неизбежно пропада, а публика још све то посматра и забавља се!

РЕВИЗИЈА ЉУДСКИХ ПОТРЕБА

У глобалистичком лудилу човек је трениран да буде нескроман потрошач, дехуманизован и научен да граби, баца и поново купује ствари и пре но што се оне до краја потроше. Још је горе што богаташка привреда  креира лажне људске  потребе као што су рецимо заслађена пића или брза храна. Људи су се навикли на затровану и хемијски третирану храну.

Деца се од малих ногу навикавају на свеприсутне вештачке заслађиваче. Експеримент  са јевтинијим ћевапима прављеним уобичајено са додатком отпадака и хемикалија, и 25% скупљим ћевапима прављеним како треба од здравијих састојака, показао је да људи понуђени без знања о томе који је који ћевап, у двоструко већем броју конзумирају јевтиније ђубре-ћевапе. Ово је доказ да се људски укус адаптирао и да не упозорава модерног човека на опасност. Ову појаву можете проверити ако понудите мачку ненавикнуту на кућу и скоро полудивљу, са органским млеком и обичним  трајним млеком - она ће само помирисати обично млеко и устремити се на органско. Ако јој дате само обично млеко она ће радије остати гладна. Обрнуто, домаћа кућна мачка попиће без проблема обично млеко.
Капитализам је генерисао лажни стандард и привид обиља. Огромне самопослуге са"кремићима и сладићима", производи препуни природног или синтетичког задлађивача, вештачка храна, воће дивног изгледа а без мириса и укуса својим изгледом и шареном рекламом као да зову с бескрајних полица да их купите. Месо домаћих животиња пуно антибиотика и хормона на дохват је руке потрошачима. Наше наводно обиље у стварности је замка која све више постаје смртоносна. Нове навике човека у глобализму су веома нездраве и по живот опасне. О томе сведочи огромна смртност од рака и других болести које тамане светско становништво, препуне болнице и никад болесније становништво, упркос привидном напретку медицине.

Осим тога, да ли сте се запитали колико је потребно хектара плодних ораница и колико улагања да се одгаје, сакупе, прераде и употребе биљке на тој земљи потребне за исхрану само једног грла стоке намењеног за људску исхрану? А где су ту још остали трошкови у сточарству? Укратко: већ оваквим површним разматрањем видљива је неопходост измене људске исхране и његових навика. Потребно је напустити глобалистички створен модел преждеравања и вратити човека "у нормалу". Наши преци имали су месо само у ретким приликама, били су више гладни него сити, а њихов имуни систем био је такав да о њему можемо данас само да сањамо! Решење је у активној измени људских навика у исхрани те  прелазак на еколошки одгајену претежно биљну исхрану са минималним утрошком меса и потпуним укидањем глобалистичког ђубрета - брзе и отроване хране. Коначно, потребно је раскрстити са глобалистичким системом и његовом деформисаном врхушком која све време форсира потпуно неодрживи систем привређивања, што посебно важи за пољопривреду.

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

У ТВ емисији "Домаћине како радиш?" 27.10.2017 упиташе виноградаре - Колики трошак представља заштита лозе? "То ми ради друга фирма, не знам" - рече један. И остали саговорници потврдише. Један од интервјуисаних рече: "Не знам али ако не прскате имаћете проблем са приносом. Такође имаћете проблем онда и следеће године."
У оваквим изјавама скривена је раширена гласина да је примена пестицида неизбежна за висок принос. Овакве гласине деценијама шире произвођачи пестицида и професорски кадар на пољопривредним школама и факултетима. Ове две групе људи хране се захваљујући узајамној симбиози, варајући фармере широм света. Њима иде на руку чињеница да пољопривредници који су пробали да раде без пестицида често нису остварили довољне приходе, а многи нису ни имали приход. Тако се учврстило уверење да су пестициди заиста обавезни и да су у праву богаташке фирме и стручњаци који заговарају хемију у пољопривреди.
Међутим оно што ови пољопривредници нису имали у виду јесте једноставна истина да су експеримент извели са деформисаним модификованим биљкама које су деценијама селектоване на високи принос уз потпуну зависност од хемије! И не само то: њихове биљке расту на вишедеценијски затрованом и поремећеном земљишту у коме је живи свет уништен управо због примењиваних отрова. Наравно да су овакви дилетантски експерименти, спроведени са деформисаним биљкама на деформисаном земљишту, у упустошеном екосистему - осуђени на неуспех.

Мултинационалне компаније и професори образовних пољопривредних институција формирали су екоцидну псеудо-научну дисциплину: интензивну пољопривреду, засновану на лажној и потпуно недоказаној премиси о неопходности ГМО, пестицида и нееколошког укрштања врста ради "високих приноса".
Ако је примена пестицида обавезна како онда да не постоји ни једна обухватна студија која пореди природну здраву пољопривреду и интензивну пољопривреду? Зашто ни једна студија није обухватила трошкове механизације, хемије и рада у екоцидној агротехници? У природној пољопривреди механизације једва да има, а обрада земље је такорећи занемарљива. Биљке се саме штите јер су аутохтоне, а не плаћа се ни динар за отровну хемију! У овом чланку нећемо улазити у доказивање, али ћу само напоменути да по неким тврдњама принос у природној пољопривреди је исти или већи него у “интензивној” глобалистичкој пољопривреди! Али, како ћемо касније видети, да би се ово у пракси реализовало морају се суштински изменити скоро сви фактори пољопривреде!
Приноси и како их остварити су само једна од питања у пољопривреди. Наиме саставни део пољопривреде је здрав производ. Зато је веома индикативно да нико од стручњака није израчунао цену многоструко већег обољевања становништва од рака и других тешких обољења које је почело увођењем масовне хемизације у пољопривреди и конзумацијом отроване хране? Колико кошта друштво само један пацијент оболео од смртоносне болести због дугогодишње конзумације тако отроване хране? Колики су онда укупни трошкови масовног хроничног тровања светског становиштва због отровне хране?

ИЗМЕНА ДРУШТВЕНОГ И ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА

Свет глобалистичког лудила је у својој бити екоцидан.  Сви елементи модерног друштва планирани су да човека и његове стварне и измишљене потребе ставе испред свих других живих бића планете. Да ситуација буде још много гора, глобализам даје неограничену власт веома малој групи људи. Ови острашћени богаташи, планетарни власници, полудели од моћи несразмерне њиховим мизерним интелектуалним и моралним капацитетима, сатиру планету, све живе организме и човечанство су већ довели до руба голе егзистенције.
Због тога је јасно да без замене дегенерисаног глобализма нема спаса за оно што је остало од наше планете - уопште нема будућности.

ЗАГУШЕНИ ГРАДОВИ И ИЗМЕНА ПОПУЛАЦИОНЕ АГРЕГАЦИЈЕ

Док су села у глобализму  уништавана, људи су пребацивани у градове. Тако су градови постали вишемилионске заједнице окружене опустелом земљом на којој су некада била села. Сврха градских мегалополиса није била да буду само административни центри. Суштина формирања огромних градова у глобал-капитализму је у формирању бљештавих "радних логора" у којима становништво, радећи за пребогате појединце, испуњава радне обавезе преко дана и преморено завршава радни дан пред телевизором у фотељи, дан за даном, годину за годином. Недовољно образовано, слабо информисано, развлашћено па стога и суштински незаинтересовано за преузимање контроле над својим животом, својом државом, слуђено градско становиштво нема целовиту представу о светским дешавањима па зато нема ни  озбиљну потребу да брине о природним ресурсима.
Сврха модерних градова је у глобализму до крајности изврнута: једина сврха градова је груписање радне снаге ради још већег богаћења веома мале групе пребогатих глобалиста. Идеално градско становништво са становишта глобалиста је оно које ради за богате од јутра до сутра,  једе јевтину отровану храну, пије јевтина отрована пића, урла викендом на спортским стадионима испуцавајући тако своје незадовољство у ветар, гласа између истих глобалистички контролисаних партија, опија се и дрогира, и живи од данас за сутра уплашено за голу егзистенцију!
Наравно да је овакав бесмислени, нехумани и екоцидни систем неопходно озбиљно изменити и вратити живот у села, где он нормално и припада, а градове умањити на разумну, многоструко мање популисану средину и вратити насељима хуманију и природнију улогу.

ЕКОЛОГИЈА И ПРИРОДНА ПОЉОПРИВРЕДА

Човек је рутински заузео улогу лажног бога и допуста себи да у њиви, башти и по целој планети искорењује, тамани, убија и затире живи свет. У свом дивљачком односу према живом свету, човек се  према екосистему односи надмено, псеудонаучно и са позиције силе. Истина је сасвим другачија: човек и целокупна његова наука нема ни благог појма о сложености небројених веза којима један живи организам утиче на своје окружење и обратно. Зато људи морају најхитније усвојити принцип минималистичког деловања на природу и екосистеме, и то само где је људска интервенција апсолутно неопходна у циљу хуманог опстанка.

У складу с овим принципом човек мора ревидирати и минимизовати своје захтеве од природе. Нема важнијег задатка него што је хитно укидање интензивне пољопривреде. Мото екоцидне пољопривреде - добити максималне приносе по сваку цену морамо заменити геслом - уклопити човекове потребе за храном у природне могућности. Природа није ту да испуњава сваки хир њеног размазеног људског деришта. Интензивна пољопривреда, хемијски биоциди,  пропали капитализам и богаташка економија, најстрашнији су механизми уништења планете и самог човека. Погледајмо сада неке основне еколошке активности или измене које се морају урадити.

- главни практични проблем природне пољопривреде је што је ова делатност заснована на еколошкој науци која је тек у повоју. Ултрабогаташи и мегакорпорације се снажно опиру било каквом еколошком научном продору који поткопава њихов статус и умањује њихове приходе. Зато има мало научника и издвојених средстава  за природну пољопривреду.
- прелазак на природну пољопривреду подразумева претежно мануелни рад уместо машина, што значи да нормална пољопривреда подразумева веће ангажовање људске радне снаге. Ова радна снага мора доћи из пренасељених градова и попунити опустошена и испражњена села.
- свака људска интервенција над екосистемом у својој бити је веома ризична. Човек нема интелектуални капацитет којим може обухватити све последице својих интервенција унутар екосистема. Разлог људске неспособности у природној пољопривреди је бескрајно комплексан систем међуповезаних природних феномена у екосистему који безгранично превазилази људско постојање и менталне капацитете човечанства. Кичмењаци и крупније биљне врсте, тако уобичајене у класичном приступу пољопривреди у ствари су најмањи део екосистема, бар кад је о бројности и диверзитету реч. Зато се у свакој интервенцији у екосистему процењује ризик интервенције као обрнуто пропорционалан количини искуства у тој интервенцији и околностима у којима се спроводи. Интервенција је сврсисходнија што је екосистем мање поремећен том интервенцијом, ближи природном облику, и тек на крају ближи корисном ефекту са становишта људске исхране.
- људска интервенција над екосистемом је увек неизвесна јер је сваки екосистем јединствен. Зато се током интервенције ради у што мањим корацима и сваки следећи корак коригује се у складу са квалитетом резултата претходног корака.
- квалитет неке интервенције је већи што је природа њиме мање поремећена уз задовољење разумне и скромне људске потребе.
- држава мора имати заштићене екосистеме као што и сваки екосистем треба да има заштићене области у којима је људска интервенција принципски искључена бар у неком дужем времену. Ови системи су због свеопште повезаности са осталим екостистемима могући сигнал за интервенцију државе како би се превенирале негативне појаве и како би се очувао и ширио биодиверзитет ако се неком несмотреношћу угрози у незаштићеним екосистемима.
- нестанак неке локалне врсте знак је озбиљне аномалије ако није праћен статистичком појавом неког другог генетског варијетета у ближем екосистему. Оваква појава извесно је узрокована људском грешком над екосистемом.
- поједине зоне екосистема критичне су за живот или опстанак неке врсте. На пример угрожавање области у којој се врши одгајање младих или се обавља парење јединки може угрозити дотичну  врсту. Интервенција не сме да угрози критичне зоне екосистема. 
- у садњи предност треба дати биљци локалног поднебља над биљкама удаљених географских подручја.
- доминантне врсте су оне које већ у малом броју имају велики утицај на екосистем. Зато људски рад у екосистему мора о томе најстроже водити рачуна (нпр даброви). Постоје и доминантни екосистеми (нпр река) и доминантни процеси ( нпр опрашиваци, или ватра у сушним подручјима).
- ако не познајете функцију и интеракцију неког организма, а желите да га убијете из било ког разлога, преиспитајте много пажљивије своју одлуку. Скоро је извесно да нисте у праву.
ПРИМЕР МРАВА: мрави су чистачи/предатори, али су и сами храна неких птица, паукова, жаба, гуштера и сисара. Мрави су сејачи  семена  а постоји сагласје између времена цветања и плодоношења неких биљака и високе активности мрава почетком године. Оглед је показао да мање мрава значи више осталих инсеката, и обрнуто. Мрави користе медну росу блокирајући на биљкама са медном росом организме који једу ту биљку. Такође мрави гаје и неке гусенице које праве медљику, а те гусенице привлаче птице и лептире.  
- парцелу коју обрађујемо треба гледати као целину са њеном околином јер се екосистем не зауставља на границама вашег имања. Екосистем се простире хиљадама километара а развија се милионима година и то под утицајем несагледиво великог броја динамичких параметара. Ако нешто мењате у екосистему знајте да то што ћете урадити нема везе с природним развојем. Зато све што чините у екосистему треба да буде што више уклопљено у постојеће процесе тог екосистема, што мање по облику и утицају на тај екосистем.
- већина дивљих екосистема не подноси учестале промене.
- опрашивачи радије обитавају на отвореним травнатим теренима уместо у мрачним шумовитим подручјима.
- више растиње привлачи мобилније и даље лоциране организме, а ниже растиње привлачи оближње организме.
- кошење траве ради се ублажено, ретко и изван главног периода цветања, што је од великог значаја за опрашиваче.
- велика стара дрвета дом су небројеним организмима. Осим ако та дрвета не представљају прави ризик за људске животе, не би их требало уклањати, већ предност дати делимичном проређивању или орезивању грана.
- степен отпорности врсте на промене станишта: граница након које наступа опадање а можда и нестанак. Здрава генетска разноврсност и бројност врсте је фактор опстанка. Сама чињеница да је на панети нестао велики број врста доказује екоцидност човекових поступака.
-отпорност екосистема: могућност да након одређеног поремећаја успостави ново стабилно стање.
-неки екосистем може бити претворен у изоловану "острвску" форму са становишта једне или више врста. Градња путева, уклањање шума, плављење земљишта, све то може претстављати непремостиву препреку за живи свет. Изоловане области и њихов пораст најчешће су узроковане људским катастрофалним активностима.
- у екосистему како рекосмо постоје доминантне врсте и доминантни међуодноси међу врстама. Ипак у екосистему је све повезано са свим, само у различитом интензитету и на различит начин.
-елементи екосистема које треба имати и виду при интервенцији: које су врсте присутне, разноврсност облика и врста /биодиверзитет, парцелисаност/острва, повезаност, положај млађих развојних облика у односу на старије облике. Принцип који важи за еколошку  интервенцију је најчешће: "одржавајте уобичајене врсте на уобичајеном нивоу".
- клима је у екосисистемима клима доминантан чинилац екололошких процеса. Брзина климатских промена такође је битан фактор. На пример за раст многих сејанаца потребан је вишедневни континуитет повољног темп. опсега.
-екологија сугерише да се интервенција пре свега ограничи на строго дефинисане делове екосистема, емулирајући при томе природне процесе у што више битних аспеката. У свим случајевима треба посматрати и стање у заштићеним (немењаним) областима и учинити све да се биодиверзитет и функционисање заштићених области не мењају током интервенције на измењеним областима. Као што се види заштићене области потсећају помало на контролну групу у научном експерименту. У екологији ове области имају и сигурносну функцију чувања врста које смо нехотице угрозили у мењаној области екосистема.
- интервенција која уводи нове инванзивне врсте мора бити искључена а посебно у случају да те нове врсте угрожавају отпорност и биодиверзитет екосистема.
- грешка у интервенцији која доведе до умањења биодиверзитета у пракси се ретко може економично поправити враћањем на раније стање. У екологији нема "претходног стања"! Једном учињена грешка обично је непоправљива. 

Раскинута веза између сточарства и биљне производње

Када су се говеда и живина мање или више слободно кретала по фарми, ђубрење тла радило се "аутоматски". Или, пољопривредник је сам имао на дохват руке природно ђубриво. Животиње су биле храњене природном храном, па је тако и њихово ђубрење било природно. Јасан, ефикасан и једноставан концепт!

Када је крупан капитал донео уништење целој планети са једином сврхом да богати постану још богатији, сва та хармонија је уништена и болест је уведена у свеколики живи свет.. 

ПРОМАШАЈ ОРГАНСКЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Природна пољопривреда је (за разлику од органске) пуна примена екологије у пољопривреди. Органска пољопривреда покушава барем на папиру да укине  већину синтетичких биоцида, ГМО дегенерисаног семеног и садничког материјала, као и синтетичких ђубрива, али у пракси задржава све остале стандардне  пољопривредне методе и поступке.
У пракси органски пољопривредници имају веома велики проблем са паразитима. Ови пољопривредници велике губитке у приносима наплаћују крајњем потрошачу. Тако су органски производи вишеструко скупљи од стандарно отрованих производа које је направила интензивна пољопривреда.
Органска пољопривреда је нееколошка и неприродна: она и даље инсистира на монокултурама, на машинској обради, употреби деформисаних сорти и екоцидном деловању. Зато је органско газдовање тек мало боље од класичне глобалне пољопривреде. Своје невероватно велико незнање и погрешно усмерење органски пољоопривредници рационализију фатализмом типа "мора се овако" и "ко хоће здраво мора да плати", па своје незнање сваљују кроз ценовник крајњем потрошачу.

КАКО ОНДА ОСТВАРИТИ ПРОИЗВОДЊУ ХРАНЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ

Неопходно је придржавати се горњих еколошких правила.
На пример никако не можете засејати  хектар земљишта само под кукурузом, дакле монокултуром. Или: на некој парцели не смете унапред утврђивати количину приноса ове или оне житарице изигравајући модерног економисту. Или: присуство паразита у већем броју сигуран је знак да сте ви погрешили а не да треба применити ове или оне пестициде. Из овога је већ видљиво да је неопходно изменити целокупну методологију пословања не само у пољоприрвреди већ у целокупном друштву.
На парцели се морају применом еколошких принципа и природном пољопривредом обезбедити што природније окружење, са бусенима или кратким лејама. У овом заметном послу потребно је кренути од постојећег екосистема и "конфигурисати га" методама природне пољопривреде.
Међутим, иако се све ово што сам изложио чини компликованим, ситуација је у ствари далеко једноставнија. Наиме када сажмете идеје о одрживој пољопривреди, доћи ћете до модела који нам је познат: старинско домаћинство је најближе нормалној пољопривреди!

Старинско домаћинство

Старинска домаћинства Србије, Америке, Немачке и других земаља упркос локалним специфичностима имају у ствари много заједничког. Више или мање сва имају сличну логику. Тако имају породичну кућу (зона нула), окружену баштом и нижим стаблима воћа (зона један), која је опет праћена шталом и делом за мање животиње (зона два), која је опет окружена зоном вишег дрвећа/воћњака са баштом у којој се гаје бундева и сличне културе са мањом фреквенцијом рада, која је праћена зоном три у којој се одлажу дрва, компост, зоном четри у којој се лагерује производња и вишкови, и зоном пет шуме која све ово окружује у складну целину! Овај распоред може бити и донекле мало другачији, али принцип је очигледан.
Дакле као што видимо, управо класично, давно напуштено имање у ствари је идеалан максимално природан амбијент одрживог привређивања. Овај скоро-природан амбијент напуштен је у корист рокфелеровског, глобалистичког, дивљачког богаћења малог броја појединаца, а на штету целог човечанства.
Све што је дакле, потребно јесте враћање дедовској пољопривреди уз неку рационалну еколошку модернизацију! Сви које додатно интересује ова тема треба за почетак да се упознају са радовима Масунобу Фукуоке, једног од најпознатијих поборника природне пољопривреде који је читав живот посветио практичној промени ове пољопривреде.

ЧОВЕЧАНСТВУ ЈЕ ВРЕМЕ ИСТЕКЛО?

Да ли је знање из овог чланка довољно да суверено овладате природном пољопривредом? Не верујем у то: природна пољопривреда је сувише комплексна и неистражена да би сте данас тек тако прочитали неки памфлет и постали мудри преко ноћи. Мислим да је овај чланак ипак указао на суштину проблема и на пут којим треба ићи. Жао ми је што то није тако просто и тако лагодно како сте можда очекивали. Јер, живот и природа су комплексни, недокучиви али дивни и величанствени. Зато се и вреди заузети за нашу средину, ако ни због чега другог онда због сопственог опстанка.

16.12.2017