Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Добро, и на крају крајева - ко је коначно био 

патриота: партизани или четници?

part ukrstenePuske

За многе људе нема досаднијег питања од односа четника и партизана. Ако је тако, зашто се овом питању увек враћамо на Интернету, у кафани, у новинским чланцима, књигама и ТВ емисијама? Не само да се причама о партизанима, комунистима и четницима враћамо изнова, већ као по правилу ове дискусије почињу од неке случајне речи изговорене узгред, а онда се постепено дискусија по правилу усијава до тачке у којој је даљи разговор немогућ између запењених саговорника.

Како је могуће да поред још живих сведока тог времена, толиких књига и разних отворених архива, ми још увек немамо сагласност чак ни о основној улози и значају партизана и четника? И због чега, ако је тако, не можемо да прекинемо све те дискусије о грађанском рату у старој Југославији и заборавимо овај део своје историје?

Хтели би ми, али неће други: други хоће да нам лажирају историју

У једној оближњој про-фашистичкој држави, мешовита група туриста, међу којима и један Босанац, обилази главни град са туристичким водичем. Водич прича о знаменостима града и у једном тренутку на енглеском језику одушевљено узвикне: “А ово је улица Николеpart tesla Тесле!” показујући таблу са истоименим називом на зиду суседне зграде. У том тренутку, као из топа, наш Босанац му довикну - “Али он је био Србин.” Вешт туристички водич се осмехну, и рече намерно полугласно да га сви чују: “Смири се, смири се”, правећи се тако духовит и широког фашистичког духа - “али његова мајка је била Хрватица” - не трепнувши оком слага масно фашистички посленик. Ту ћу вам ову истиниту причу чији сам очевидац био - завршити, и претпостављам да вас је ова ова прича нечему научила. А вама ево извода са Интернета о мајци Николе Тесле:

Рођена је у породици српског православног свештеника Николе Мандића (1800—1863) и Софије Мандић (рођене Будисављевић) из места Грачац у Лици. Унука је проте Томе Будисављевића. Софија и Никола су имали осморо деце, а Георгина им је била четврта, најстарија кћер.

Покушајте сада да замислите колико је анти-историјског, фашистичког васпитања, обуке, примитивизма и безобразлука, тај туристички водич упио у себе током својих тридесетак година живота, да би такву лаж спремно изрицао туристима? Колико је труда и лажи уложила, дакле, једна фашистичка држава у прекрајању историје до мере у којој чак и њени туристички радници безочно јавно лажу и лупетају, а све да би прекројили историју другог народа?

Укратко: први разлог зашто морамо да разјаснимо сопствену историју партизана и четника јесте да ако то не учинимо, сасвим сигурно ће нам своју верзију наметнути дежурни псеудоисторичари из целог света. И то ништа бољи од овог мало пре поменутог туристичког водича. A ако допустите да вам се лажира историја, аутоматски допуштате да вам се преотме ваша садашњост и предодреди ваша будућност.

Србија као историјска пустиња

Од свих проблема које има, Србија није у стању чак ни да дефинише своју скорашњу историју из другог светског рата. Ко је на крају,рецимо, заслужио борачку пензију: партизани, или четници, или обе сукобљене стране? 

part pustinja

Ето практичног питања у које су се уместо историчара умешали политиканти да би добили већи број гласача и пресудили да пензија припада - и једнима и другима. Нарочито, што ову пензију политиканти не дају из свог, већ народног џепа.Ако не одговоримо на питање правог учешћа партизана и четника, шта ћемо уписати у наше уџбенике, из којих ће учити генерације младих српских потомака, ако Србије буде у будућности? Шта ће млади људи учити о другом светском рату у Србији, ако одрасли људи данас не могу да одговоре јасно, једногласно и истинито на ово питање? Како ћемо називати наше улице, како именовати институције, какве ћемо споменике подизати да нас подсећа ко смо и шта смо? На које ћемо хероје чувати помен, полагати венце у званичним посетама државника? Како ћемо уопште знати ко смо ми уопште и шта смо ако немамо појма како да третирамо сопствену историју? Коначно како ће нас други презриво посматрати кад смо неспособни да заузмемо историјски став према нама самима?

И коначно, докле ће Срби допуштати да им поражена Немачка, главни виновник два светска рата, и свакојаке друге реваншистичке државе, нације или групе пишу историјске факте везане за партизане и четнике како коме и када одговара?

Како је четвртина Срба (рецимо) потомак партизана а четвртина Срба (рецимо) потомак четника, јасно је да ни ми сами са собом, што би се рекло из сукоба интереса, нисмо у стању да лоше кажемо нешто о свом сопственом деди и његовом учешћу на страни партизана или четника. С друге стране историјске књиге у Србији писали су Брозови писари по партијском диктату, по доброј старој узречици - победник пише историју. Четници, као страна која је изгубила, у иностранству и локално након 1980-те године, објављивали су бројне књиге у којима су исто као и партизани, глорификовали себе и своју борбу “против окупатора” а партизане представили као издајнике народа.

Ко може жив да изађе из таквог замешатељства у коме се меша и не зна истина и лаж, злочин, патриотизам, издаја, странци и њихов утицај знани и незнани, у коме је свако пуцао на свакога, али и склапао тајне договоре, повремено преговарао а још чешће убијао?

Е ипак ћемо ми наћи неко решење, као и увек на овом сајту...

part plakat

Спора у ствари нема!

Уместо да се споримо, зашто не би смо кренули од онога у чему се све стране слажу? Узмимо чињеницу: четници су краљевска војска у отаџбини. Са тим се слажу и четници, и партизани, и историчари. Правници констатују да су четници били признати од почетка рата као војска краљевине Југославије, са потпуним легитимитетом, унутрашњим од стране Краљевске владе у избеглиштву, и спољашњим међународним легитимитетом са изузетком сила Осовине. Дакле четници су по општем сагласју, били војна формација краљевине Југославије.

А шта су онда партизани? Они су се декларисали такође као војска Југославије са циљем успостављања комунистичког поретка, истичући Тита, Стаљина и Русију као своје вође и узоре. У томе се опет сви поменути актери југословенске и српске драме - слажу.

Дакле свако, без обзира да ли је љубитељ четника, партизана или марсоваца, без обзира да ли му је деда клао, или стрељао, или пуцао, или бежао, или ћутао, требало би да уважи горње констатације како су се декларисали једни а како су се декларисали други актери у грађанском рату. Али због чега наводим овако очигледну ствар?

У свеопштим дискусијама да ли су партизани или четници “били у праву”, ко је од њих био “ослободилац” а ко “издајник”, дискутанти као да су погубили оријентацију. Наиме и партизани и четници били су под ненародним руководством и спроводили интересе неке потпуно ненародне, изоловане елите. Тито и Стаљин, на известан начин као да су били приватни власници партизанске војске: у њихово име се ратовало и гинуло. Са друге стране, четници су заступали интересе краља и богате класе, коју је требало вратити на власт одмах након рата.

Обе стране, и партизанска и четничка су без икакве сумње, имале потпуно јасан, званичан, нескривен, и по општем сагласју исти циљ - долажење на власт након повлачења Немаца. Да све буде још чудније, обе стране то никада нису ни криле! Кад погледамо стање свађа, неразумевања, и данашњих полемика о четницима и партизанима, добијамо трагикомедију, у којој сви заборављају да су се и партизани, и четници борили за ИСТУ СТВАР. Власт, власт и само и једино власт.

part plakat2Али ко је ближи борби за народ - четници или партизани?

Сваки данашњи политичар ће вам рећи да ради у интересу народа. Сваки војник у сваком рату рећи ће вам да се бори за - народ. Партизани су, погодићете, говорили да граде нови поредак за - народ. Четници, треба ли поменути, свакако су се борили за - народ.

Када би то била заиста истина, и када би се сви толики људи и обе стране у рату искрено борили за српски народ, тај народ би извесно био заштићенији од белих медведа, китова и фока, пошто га свесрдно штите толике државе, формације, војске, организације и владе. Заиста идеална ситуација? Али нажалост потпуно нетачна: народ је свуда више или мање само потрошна роба у коме актери светских догађаја, све у народно име, тај народ варају, мобилишу, обећавају му лажно, затварају га, застрашују га, убијају га и користе за своје богаћење.

И добро, дакле, закључили смо да су се партизани и четници борили за исту ствар (којег ли парадокса), или боље речено отимали око исте ствари, а то није био никакав народ, понајмање Срби, нити социјална правда, ни одбрана Срба.

Добро, али, рећи ће неки четнички или партизански потомак - она друга страна учинила је страховите злочине према народу! Па хајде онда да размотримо и то питање.

Злочини партизана или злочини четника?

Свако ко ишта зна о 2 св. рату сложиће се око тога да је било разних злочина на свим странама. Ту већ настају поделе у дискусији. Обе стране налазе свакаква оправдања за своје, и свакакве оптужбе за неоправданост злочина притивничке стране. Они други су увек убилачки монструми, а своји су, разуме се оправдано убијали. Обе стране износе ратне депеше, записнике са преговора, извештаје окупаторске војске, фалсификате и стварне папире, сведочења преживелих или оближњих очевидаца, књиге домаћих и страних аутора. Додајмо томе страхоте нађених костију на дну јама у Херцеговини или нестанак и стрељања људи по Србији, додајмо томе усташке злочинце и хрватску ревизију историје, имаћемо слику општег несагласја о злочинима једне и друге стране.

И овде ћемо понудити једну сасвим једноставну констатацију.

Један поред другог, овако изгледају случајно одабрани злочини

part misa

Наш популарни преминули глумац Миша Јанкетић, имао је породичну трагедију за време 2. св. рата. Отац у партизанима, а он, сестра и мајка у Пљевљима. Мајка је радила у пошти. По одласку Немаца, у село 1943 улази колона четника, међу којима четнички старешина Милорад Вукојчић звани Маца, бивши поп, школски друг из гимназијских дана Мишине мајке. Маца је у Пљевљима пронашао Мишину мајку и још осам партизанских жена. Потом су морале да одлазе у команду на саслушање. Пред последњи одлазак мајка је упозорила Мишу да се можда више неће вратити, и тако је и било. Миша је узео за руку своју малу сестру и отишао у команду да моли да им пусте мајку из затвора. Није вредело. После краћег времена Миша и сестра нису више имали мајку. Маца је убио свих девет жена. 1945 осуђен је пред војним судом на казну смрти вешањем.

Ево другог случаја, овог пута у Херцеговини, у Љубомиру, на месту званом Радачки бријег

part radackiBregНа слици: Божидар Даниловић, свештеник Требињске бригаде ЈВуО (први с десна међу свештенством), Владо Милојевић, командант Требињске бригаде ЈВуО (први иза њега), Радован Пејановић, командант Требињског среза (десно од Милојевића, у првом реду са свјетлијом униформом), Петар Бубрешко, високи официр у команди Требињског четничког корпуса, касније командант Требињског среза (у другом реду, са сунчаним наочарима)

[преузето са списком присутних особа са: http://slobodnahercegovina.com/precutkivani-zlocini-kako-su-sava-kovacevic-i-dragica-pravica-zaigrali-kolo-nad-pobijenim-zrtvama-radackog-brijega/]

part spomenik2   part spomenik

где су партизани извршили убиство 21 мештана. Партизани су ово убиство извршили по немачком принципу одабиром мирних домаћина Љубомира у одмазди за убиство команданта Оперативног штаба за Херцеговину, који је под чудним околностима ликвидиран када је послат да сам иде у агитацију на територију четника Саве Ковача. Партизански командант је био без пратње и убијен је камењем из заседе негде на путу oд непознатих починилаца. Четници су се пробили из партизанског окружења, а партизански бес пао је на невине сељаке Љубомирског краја. Партизанску групацију предводили су Саво Ковачевић и Петар Драпшин. Двојицу мирних сељана су убили партизански команданти кочевима узетих из ограде, још у наиласку партизана, а остали су стрељани пред великом масом света који је био принуђен да присуствује убиству својих најмилијих. Пред свим тим сведоцима Саво Ковачевић је докрајчио пиштољем једног од стрељаних, који је сав у крви узвикнуо “Живjела Русија!”. Потом је партизанка Драгица Правица стрељала из пиштоља пострељане. Историчар Скоко наводи да су партизани натерали мештане да играју коло око лешева својих рођака. Следећег дана одржан је митинг у основној школи за жене и омладину, а после тога убијено је још шест мештана, дакле укупно 27 људи. IZVJEŠTAJ ŠTABA OPERATIVNOG SEKTORA ZA GACKO I NEVESINJE OD 11. MARTA 1942. VRHOVNOM ŠTABU NOP I DV JUGOSLAVIJE O SITUACIJI KOD GACKA I NEVESINJA I U BORCU наводи овај злочин следећим речима: “Prije nekoliko dana ubijen je od četničke zasjede komandant Hercegovačkog odreda drug Đoko Putića (bilećki srez — Ljubomir). Tamo je pošla jedna ekspedicija koja je strijeljala 20 četnika. Tako da su u bilećkom i trebinjskom srezu likvidirane bande.”

Шта закључујемо из ова два приказа?

У оба случаја имамо јасне, непобитне злочине, са препознатим актерима, извршене пред бројним сведоцима, без икакве дилеме ко их је, када и зашто починио. Ми имамо дакле не некакве “преобучене партизане у четнике”, или “можда је то преувеличано”, или “то је подметнуто”. Чему служи онда ово навођење нечег овако непобитно утврђеног?

И партизанска и четничка страна убијале су пре свега - сопствени народ, Србе. До 1943 године, састав партизанских јединица је огромном већином био српски (касније попуњеним усташама и неким четницима), а четничких скоро у потпуности српским.

Управо то је суштина мојих тужних примера у горњим параграфима - обе стране су за потребе својих газда, у Лондону или Москви, или за потребе Хрвата Тита, како год, чиниле најгоре злочине над сопственим народом, над Србима.

Дискусије ко је побио више а ко мање, ма колико важне, овде за нас имају секундарни значај. Нема веће поенте од ове коју управо наводим, и она ће се још поновити у овом тексту: и партизани и четници убијали су пре свега сопствени народ, у не мањем броју него окупаторске војнике!

Ако не верујемо у ово, ево података:

  • “Према немачком документу, пронађеном код генерала Рајнхеа, укупни немачки губици на Балкану износе 24.000 убијених и 12.000 несталих, не помињући рањене. Већина губитака на Балкану Вермахту је нанесена у Југославији.”[wikipedia]
  • “Демографски губици Југославије у другом свјетском рату износе 1.685.000 људи према званичном извештају од 26. маја 1945. године”.[wikipedia]
  • Број људи које су усташки злочинци убили није познат због Брозовог прикривања ових злочина. Реална цифра је негде око 1.500.000 Срба. Негде средином рата, логораши су сведочили да су усташе прослављале своју милиониту жртву; подаци о томе су наравно спаљени 1945 пред оклевањем партизанских јединица да освоје Јасеновац. Државна комисија је ископавањима и сондирањем само на ужем терену Старе Градишке установила 720.000 лешева! Познато је међутим, да су усташе убијале невине људе по целој НДХ.
  • немачки, мађарски, бугарски и италијански злочинци, заједно са партизанима и четницима убили су дакле вероватно око 185.000 људи.
  • партизански злочини након рата не улазе у тему којом се бавимо.

Упоредимо сада све горње цифре са укупним немачким губицима за цео Балкан, и лако ћемо установити, да су усташе највећи злочинци другог светског рата барем на Балкану ако не и шире. Међутим, држећи се наше теме, није тешко закључити да је удео партизанских и четничких убистава српског народа далеко премашио укупне немачке губитке за цело балканско подручје. Одавде непобитно закључујемо, да партизанска и четничка борба укупно гледано, само је узгредно била против окупатора док је на првом месту била међусобна борба за власт.

Индивидуална кривица

Пошто у Србији свако воли црно-беле констатације, једно објашњење. Појединац је улазио у четничку или партизанску формацију у Србији, Црној Гори, Херцеговини у већини случајева силом прилика, и врло често случајно, било мобилизацијом или агитацијом. Партизани и четници су се представљали као “борци против Немаца”, “борци за слободу”, “борци за отаџбину”, “борци за краља”, “борци за права радника, сељака и поштене интелигенције”, и тако даље. Све ово је збуњеним и припростим људима, који нису ни знали ко је то Јосип Броз, или нису ништа знали о општој ситуацији, осим осећања беспомоћности, безнађа и ратних страхота, изгледало прихватљиво. Опхрван свим овим, појединац је такорећи улазио случајно у партизанску или у четничку јединицу, прву са којом је дошао у контакт, или оном која га је милом или силом мобилисала.

Огроман број једних или других актера на ратној сцени није учинио овакав неки злочин описан у претходном поглављу овог текста. Зато је изузетно погрешно називати сваког партизана “одвратном комуњаром”, или сваког четника “кољачем”. Наиме, ви ћете разумети кад кажем да није сваки партизан злочинац Саво Ковачевић, нити је сваки четник злочинац Милорад Вукојчић Маца.

Организациона разлика четника и партизана

Наша анализа мора се допунити разматрањем односа организације обе стране. У погледу субординације, само је око четвртине четника било под непосредном командом Драже Михајловића. Око 3/4 четничких формација водило је неку своју политику. Ево шта о томе каже Никита Бондарев, научни сарадник Руског института за стратешка истраживања:

“Већина оних који су себе називали четницима делимично су били оријентисани на Михаиловића, али су радили шта су хтели. Ови партизани монархистичке провенијенције, који су у целини подржавали краљевску владу у емиграцији, водили су некакву своју игру, за њих је понекад било принципијелније да убију неколико комуниста, макар и по цену неког договора с Немцима. Или да приреде погром цивила за које им је неко рекао да су комунистички симпатизери. Када се говори о сарадњи четника са нацистичким окупаторима, мисли се углавном на њих. Не би било праведно све приписати Дражи Михаиловићу.“
[https://rs.sputniknews.com/komentari/201505141909890/]

Четничке јединице су биле претежно локално оперативне током већег дела рата, док су партизанске биле током целог рата стално без изузетка изузетно мобилне. Локацијски партизанске јединице су биле присутне на знатно ширем простору него четничке, које су претежно биле лоциране у Србији и Црној Гори.

Партизанске јединице су ратовале по принципу константог покрета, задржавајући високу координацију и интензивне радио и курирске везе. Ове јединице током целог рата имале су веома централизовано, целовито и чврсто руковођење и планирање акција. На путу деловања партизанске снаге су спроводиле константно разбијање затечене државне или четничке управе у сваком месту кроз које су пролазиле, потом учвршћивање партизанске ћелије, и најчешће су брзо напуштали освојена места. Партизанске јединице су оваквим начином ратовања биле одлично заштићене, али не и народ који је иза њихових напада на немачке постаје био ликвидиран у великом броју широм Србије, у сврху одмазде која је рађена у размери 1 према 100 или 1 према 50. У појединим случајевима партизани су за пријем у јединицу тражили да се нови члан доказује тако што треба да убије или бар рани непријатељског војника пре пријема у јединицу. Шта је то значило за несрећни српски народ на терену, не треба посебно говорити. 

Важно је напоменути да су партизански историчари, осим крагујевачке одмазде Немаца, били апсолутно ћутљиви у својим записима када је реч о немачким репресалијама над српским становништвом широм Србије и Југославије. 

Британац Мајкл Лизpart lizМајкл Лиз

Британац Мајкл Лиз учесник је британске мисије код четничких снага у периоду јун 1943 до мај 1944. За разлику од британских мисија које су истовремено биле код Тита само у његовом штабу, Мајкл Лиз није се налазио у штабу Драже Михајловића већ на терену у четничким јединицама. Током рата уз подршку четника и самог Драже, Лиз је лично радио диверзије на жележничким линијама и мостовима. Лиз је осим личног непосредног искуства на терену међу четницима, након рата обавио истраживање у Британском архиву, откривши многе депеше међу којима су и оне које је и он сам лично слао. Године 1990. своја запажања објавио је у књизи “Силовање Србије - британска улога у Титовом грабљењу власти 1943-1944”.

Осим у Србији, овај запажени официр активно је учествовао у борбама у Италији, где је упркос наређењу за повлачење, преузео команду над 100 војника и извршио успешан продор кроз немачку “Готску линију”, која је тврдо брањена одолевала савезничким нападима. Иако предложен за одликовање од стране његовог старешине, није одликован зато што није послушао наређење, упркос проценама да је тиме спасао велики број живота савезничких трупа. 2019, након Лизове смрти, историчар Демијен Луис (Damien Lewis) покренуо је петицију да се овом официру постхумно установи и додели орден Војног крста за овај подвиг.

Права улога Британаца и шта је Мајкл Лиз установио

Као што сви знамо, енглеска политика је у почетку рата подржавала четнике Драже Михајловића. Међутим, Лиз је открио да су оперативни центар енглеске војске за Балкан у Каиру водили људи изузетно наклоњени Русији. Већина имена, све људи са којима је имао лично познанство, били су чланови Комунистичке партије Британије. Неколицина су и после рата у Британији били истакнути чланови Комунистичке партије, запажени активисти, и чак преминули као такви. Зашто је ово значајно?

part staljinПрегледањем досијеа Британског архива после рата, Лиз је открио да су његови извештаји, слати преко Каира, грубо преправљани у Оперативном центру и као такви слати у Лондон, а повремено стизали и на Черчилов сто. Ево шта о томе каже сам Лиз (стр 189):

“После више од 40 година, када сам читао досјее у Државном архиву, био сам ужаснут откривши да су ови моји сигнали (радио депеше) чупани из контекста и да су искоришћени за оптужбу да су лојалисти са мог подручја жарко желели сукоб с партизанима. У ствари, истина је била на другој страни...Моји сигнали су употребљени против Михајловића и лојалиста (четника) као целине.”

Одавде није тешко видети, да је Стаљин веома добро употребио руске агенте за потребе свог пулена, Хрвата и комунисту Тита. Чак је и Фицрој Меклин, Черчилов изасланик код Тита, био велики симпатизер комуниста. О Меклину Лиз каже следеће (стр 216):

“Меклин није био у Србији(!). Он је записивао само оно што су му говорили у партизанском штабу приликом његове посете у трајању од три недеље пре него што је поново отишао на обалу.”

Овде дакле видимо, из пера учесника ових догађаја и оног времена, откривање језиве истине о улози Тита и Стаљина у очигледној превари која је изведена над искусним Черчилом. И најискуснији човек, са погрешним информацијама, очигледно - доноси је погрешну одлуку. То важи и за Черчила.

Лондон је дакле био снабдеван лажним информацијама са терена које се на основу Лизовог личног искуства и онога што је нашао у британском архиву могу одредити као следеће:

  1. Број партизанских бораца је наводно велики. Број четника је наводно занемарљив. Меклин 1943 јавља Черчилу да четници располажу са једва 10.000 људи а партизани са 220.000 бораца! Лиз не може а да не констатује (стр 218):
    “Ја се питам зашто, ако су бројке биле исправне, партизани са двадесет шест дивизија и 220.000 бораца нису кренули, очистили и искасапили само четрнаест немачких дивизија са нешто мање од 100 хиљада војника у Југославији. На крају, Меклин (који их још не беше видео у акцији) је рекао да су партизани убијали по пет Немаца за сваког убијеног партизана.”
  2. Дража Михајловић наводно сарађује са окупаторима, а Тито се наводно бори против њих.

  3. Диверзије у Југославији против Немаца спроводе наводно само партизани.part meklejnФицрој Меклејн

  4. Четници су наводно омрзнути, а партизани наводно омиљени у народу. Како су то Меклин и они који су били само поред Тита могли да знају из Брозовог штаба? Наравно, Черчил није добио ни реч информације о традиционално монархистичкој Србији.

Осим што су командујући официри за Балкан били комунисти, већина је сасвим нескривено испољавала одушевљење титовим “успесима”, борбом, а без подлоге у самим извештајима. Черчил је током 1943 а дефинитивно крајем 1943 раскинуо са Михајловићем и четничким покретом. Тако се ова изненађујућа одлука Енглеза да се окорелом комунисти директно из Енглеске пружи највећа могућа помоћ и подршка за освајање читаве једне државе и да он у њој направи комунистичку диктатуру извршавајући после рата и бројне злочине над Србима, одједном показује у сасвим другачијем светлу. Има доста литературе чији аутори коментаришу да је Черчилова одлука о подршци Титу највећа обмана коју је он у свом животу доживео. Да су сви они у праву, потврдио је и сам Черчил још 1945 године. Како наводи лист “Европа и Америка од 29. децембра 1945:

“Током рата мислио сам да могу да верујем Титу. Он ми је био обећао да ће се придржавати уговора који је закључио са Шубашићем, али сам сада свестан да сам учинио једну од својих највећих грешака у рату.”

Контрола информација британских мисија

Да не бих остао непотпун, британске мисије код партизана све до краја 1943 нису вођене нигде по терену. Њихово место боравка било је искључиво Титов врховни штаб ван Србије. Ево шта о томе каже Лиз (стр 197):

“Све док Черчил није напустио Михаиловића 10. децембра 1943, Тито је инсистирао да се ниједан британски официр не сме прикључити партизанским јединицама у Србији.”

Али од 1944 године могу и савезници да “приступе” терену

И тада, 5. фебруара 1944 стиже нова, сасвим другачија директива садашњег станара Куће цвећа у Београду:

part 12 tito depesaУ тачки 4: омогућити савезничким официрима присуствовање операцијама! Сасвим супротно од оног што каже Лиз. Наравно реч је о фебруару 1944, када је Черчил напустио Дражу Михајловића, па више није било потребе да се савезнички официри код партизана спречавају да виде стање на терену.

У тачки 2 горње депеше међутим, долазимо до ноторне теме свих тема: да ли су партизани узрочници језивог бомбардовања српског становништва?

Шта каже Мајкл Лиз о бомбардовању

Оперативни центар у Каиру био је у другом делу рата надлежан и за координацију ваздушних напада. У Каиру су седели Стаљинови агенти. Читаоцу се препушта даљи закључак. Цела сврха бомбардовања, била је наравно да се монархистичка Србија удаљи од краља и упадне у загрљај свом новом јахачу - Хрвату Јосипу Брозу.

Уместо закључка

Не треба имати илузија да ће потомци четника и партизана  заступати другачије ставове након читања овог чланка. Ипак лепо је имати осећај да ће неко чистог интелекта ко прочита овај чланак наћи у њему далеко прецизнију, јаснију, конкретнију и истинитију историјску информацију него у уџбеницима историје или споменицима по Србији. Можда ће и овај чланак моћи да послужи да се, уз евентуалне корекције ипак дође до политички некоректне, али далеко тачније информације о грађанском рату у коме су с обе стране убијали Србе.

Погледајте сада завршетак дијалога пок. генерала Стевана Мирковића и пуковника Новице Стевановића, објављен у Политици 17.5.2009. Биће то симбол вечног дијалога апологета једног или другог покрета, партизана тј четника, док нама Србима за то време други увелико грабе и кроје нашу сопствену историју:

Mirković: Ko ga je doveo na vlast?

Stevanović: Saveznici. Draža je oslobodio zapadnomoravski pravac, zarobljenike su predali Crvenoj armiji, a ona je počela da hapsi pripadnike jugoslovenske vojske i da ih predaje partizanima. Šta su radili partizani? Ubijali su ih. Na osnovu tog primera možete videti kako su partizani pobedili Ravnogorski pokret. Imam dokument iz avgusta 1943. godine, Titovo naređenje da se partizanske trojke ubacuju u Srbiju da ubijaju komandante korpusa i brigada, a da u narodu puste glas da to četnici rade međusobno zbog koristi. To govori o cilju partizanske vojske, osvajanju vlasti, sve ostalo je bilo maska, sijaset dokaza postoji za to.

Mirković: Šta se posle oslobođenja događa u Jugoslaviji sa Srbima koje Tito hoće da uništi? Srpski narod doživljava svoju najveću afirmaciju u istoriji. Ima svoju državu, vraćeni su joj Srem, Bačka, Banat, Kosovo, bosilegradski i pirotski srez. Srbi u Hrvatskoj? Po hrvatskom ustavu, od 1945. Hrvatska je država Hrvata i Srba. Hoćete još? Bosna je država tri naroda, Srba, Hrvata i Muslimana. Tito je završio rat sa 800.000 boraca. A Draža? Nema ga nigde, sa nekom sirotinjom luta kao hajduk. Ne možemo od njega napraviti heroja kad to nije bio. Svi ti pokušaji rehabilitacije, sva ta antikomunistička kampanja znači začetke fašizma koji se i u svetu sve više uobličava. Zato u celoj istočnoj Evropi insistiraju da se obnove procesi, da se istraže zločini koje su komunisti počinili.

Stevanović: Partizani su dovedeni na vlast i na osnovu toga je krivotvorena angloamerička istorija, čiji je cilj bio da uzdigne Tita kao građanina sveta. Ukoliko se u istoriji skriva istina o fašizmu, onda je to fašistički odnos prema njoj.

  31.1.2020

Europe, Belgrade