Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Историја / Јасеновац

Део 1 –  Вечерње новости

Тито је сакрио истину о Јасеновцу

Текст је преузет са : http://www.novosti.rs

Драган Вујичић | 10. април 2016. 22:02

Академик Србољуб Живановић о комисији која је 1964. истраживала злодела у НДХ логору: После првих извештаја и само три месеца рада, све је стопирано. Убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома. Око 20 % жртава живо закопано.


Srboljub ZivanovicКАДА је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли. На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи - 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо.

Овако данас, са горчином у гласу, говори за "Новости" академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину о овом НДХ логору са седиштем у Лондону. Живановић истиче да је Комисија извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезели између 60 и 80 метара. Радили су, сећа се, три месеца, те далеке 1964. године. После првих извештаја, све је, међутим, стопирано. Држава им није рекла зашто.

* Са колегама из Сарајева и Љубљане били сте прва стручна комисија која је за рачун државе покушала да утврди број жртава?

- И пре нас је било истраживања. Прво је било у мају 1945. Комисија ЗАВНОХ изнела је тада процену о између 500.000 и 600.000 убијених. Две године касније, бивши логораш др Никола Николић са сином у Доњој Градини је идентификовао 258 гробница дужине од 60 до 80 метара дубоких око осам метара. Борци из Козарске Дубице 1961. поново су почели са истраживањима, мада они нису имали стручна знања. Нас су позвали 1964. и били смо најрепрезентативнија група стручњака до тада. Посебним бушилицама извршили смо отварање 100 гробница и после три месеца тешког рада изнели смо државним органима процену о броју жртава.

ЦРНА ЛИСТА СВЕШТЕНИКА

* У Хрватској признају само недела Мирослава Филиповића.
- Шта рећи о злочинцу, управнику логора, који је на једној миси позвао паству да оде у село и побије све Србе, али да прво убије његову рођену сестру која је удата за Србина. Ја сам на Конференцији Међународне комисије за истину о Јасеновцу у Лондону извео за говорницу Јеврејку Скибу којој је католичка часна сестра Пулхерија затезала врат како би кољач могао прецизније да удари. Скиба је говорила, а после њеног говора католички свештеници су напустили салу. Драгутин Кукољ, Николом Масић, Јоло Јосип Бујановић, Миховил Марбер, Стјепан Габрић, само су неки од свештеника који су убијали.

* Како је изгледао одлазак у Јасеновац 1964?glavaSkulpt

- Било је чудно. Велики професори из Београда, Загреба, Љубљане нису хтели ни да чују да буду у саставу те комисије. Пошто је она ипак створена, одабрани су референтни центри из Сарајева, Љубљане и Новог Сада, одакле сам и ја одабран као доцент са медицинским знањем. Сећам се да сам прво отишао у Аушвиц да се спремим за посао јер до тада нисам знао много о истраживању масовних стратишта. У том логору сам видео да су Немци практично, индустријски убијали жртве, правећи од њих сапуне, чешљеве. У Доњој Градини смо наишли на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу.

* Која вам је прва асоцијација када се данас присетите тог времена?

- Страх и стравичан слаткасти мирис смрти увек када је сонда отворила гробницу. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се тресем, а као судски антрополог свашта сам видео. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице...

forcedConversions* Вама је било забрањено да фотографишете своје налазе. Шта сте радили са пронађеним стварима у гробницама?

- Нисмо смели да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.

* Како сте дошли до броја од 730.000 уморених само у Градини?

- Антон Погачник је радио математичку процену броја жртава на основу броја гробница и на основу броја пронађених жртава у онима које су биле отворене. Сви смо се сложили око ове бројке.

* Међутим, пошто сте у јесен 1964. предали налазе, све је стало?

- Обавезали смо се на ћутање у јавности, а ја нисам могао да не говорим. Разговарао сам са једним новинаром "Политике". Међутим, тај текст никада није угледао светлост дана. Када сам питао новинара Мому Стефановића шта се догађа, он ми је само кратко рекао да га више никада о томе ништа не питам. После још неких сигнала, 1965. сам емигрирао у Африку, па у Енглеску, а 1968. индиректно ми је саопштено да се не враћам у земљу. Ипак, наставио сам са истраживањем Јасеновца.

СТЕПИНАЦ ЈЕ ЗЛОЧИНАЦ

* Како коментаришете иницијативу да се Степинац прогласи за свеца, зашта Ватикан тражи и мишљење СПЦ?
- Када је та иницијатива објављена добио сам из Аустралије писмо од Васе Кондића из Сиднеја, који је посведочио да је као седмогишњак видео много католичких свештеника како убијају српску децу. Њега су, вели, спасли Немци. Кондић пише и да је у логору било право славље када би долазио у Јасеновац надбискуп Алојзије Степинац. Носио је некакву посебну униформу, а његов крст је био много већи од крстова осталих свештеника. И он је учествовао у злочинима - преноси Ђивановић делове овог писма. Ово сведочење, како указује, оверено је у адвокатској канцелараји у Аделаиду у Аустралији од стране адвоката Васка Вукоја.

odkritje trupelskulptura* Шта се догодило када су државни органи добили процену стручњка?

- То не знам. Ја сам своју копију понео у Лондон и цео живот сам је носио са собом. Када сам помислио да је деведесетих година дошло време да се вратим у Београд, предао сам је Архиву Града. Предао сам и још нешто, записник са седнице Светог архијерејког синода СПЦ из 1942. године који је посвећен Јасеновцу, а који је тајним каналима завршио у Лондону 1943.

* После рада од 50 година на Јасеновцу и докумената које сте сакупили, шта још мора да се зна?

- Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту... нису дело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички истреби српски народ. Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степенцем.Учествовали су сви, хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, а када је 1944. постало јасно да Немачка губи рат, поново су сви уложили велики напор да сакрију трагове геноцида. Моша Пијаде и Миле Будак су се сретали и по овом питању. Тито је, како је то открила др Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе. Можда је са територије бивше СФРЈ ова документација нестала, али у светским архивама, у то сам убеђен, постоји.

* Шта сте нашли трагајући по свету?

- У Лондону, рецимо у Јавном архиву је више од 2.000 докумената о усташкој држави и злочинима над Србима. У Архиву СССР у Москви смо нашли тек два документа. Плашим се да су браћа комунисти учествовала у прикривању злочина. У малом Музеју холокауста у граду Аки, у Израелу, пронашли смо море докумената и сведочења о овим злочинима. Године 2000. у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Бернбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Наиме, ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.371 католичког свештеника који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. у Хрватској било око 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунути колико их је међу њима било убица.

МАУЗОЛЕЈ НА СУДУ

* У Доњој Градини је предвиђено да се направи спомен-обележје жртвама Јасеновца?

- Влада РС је определила новац из буџета. Спроведен је конкурс, и када је требало да се почне са радом, стало се, је јер се жалио трећепласирани на конкурсу. Ствар је отишла на Суд БиХ и поново смо у ситуацији да нам Хрвати и Муслимани одређују како ће изгледати меморијални комплекс за побијене Србе.

Део 2 - Курир

Објављено на сајту http://www.kurir.rs/vesti/drustvo/zbog-ovih-reci-je-ustaski-koljac-poludeo-samo-ti-sinko-radi-svoj-posao-clanak-2652115

Вукашин Мандрапа, српски сељак из села Клепци у Херцеговини, канонизован је 1998. године за светитеља, добивши име Свети Новомученик Вукашин Јасеновачки који се слави 29. маја.
Старца Вукашина је након свирепог мучења јануара 1943. године заклао усташа Жиле Фригановић, који је након тог чина полудео. Оно што усташки кољач никад није могао да заборави је тај небески мир на лицу старца и смирени поглед због којег те ноћи више никога није могао да убије иако је већ заклао преко хиљаду људи. А те речи „Ради ти, дијете, свој посао“ сваки пут би га прекидале кад би се изнова дохватио каме.
Забележено је да Вукашин уопште није био старац већ само зрелији човек, али је био већ зарастао у проседу браду кријући се по шумама. Родом је из села Клепци, на источној обали Неретве, наспрам Чапљине.
Побијена му је цела породица, а њега су ухватиле усташе и најпре је био депортован за Сарајево, а одатле 1942. године у „фабрику смрти“ – усташки логор Јасеновац.
Јануара 1943. године усташе су организовале такмичење у клању логораша, махом православних Срба. Кладили су се ко ће заклати више људи, као да су овце.
Оно што се тада десило, забележио је неуропсихијатар доктор Недо Зец, који је између осталих записао и „исповест“ кољача који је те ноћи убио 1.100 људи, а последња жртва му је био Старац Вукашин.

ustaseMasakrOно што се тада десило, забележио је неуропсихијатар доктор Недо Зец, који је између осталих записао и "исповест" кољача који је те ноћи убио 1.100 људи, а последња жртва му је био Старац Вукашин.
Ово је прича Жила Фригановића како ју је у логорској амбуланти забележио доктор Зец (преносимо је у оригиналу):

"Усташа који ми је то причао, поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:
- Ти се сјећаш кад је у коловозу (августу) био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3.000 у Градину на клање. Тада смо Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили се ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих далеко одмакао од осталих. Обузео ме те вечери неки необични занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био сам заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу 300 до 400.
И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака, који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем.
А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега са неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.
Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне - "живио поглавник Павелић!", или, ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао.
Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријеч. Поново сам му рекао да виче - "живио Павелић", или ћу му откинути и друго уво. Он је и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: "Живио Павелић!", или ћу ти откинути нос! Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А, кад сам му по четврти пут заповједио да узвикне "живио Павелић" и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је одговорио:
Само ти дијете ради свој посао.
Послије свега, ова његова последња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи више нисам могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао 1.350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.
Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и блаженство, увјек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: "Ради ти, дијете, свој посао!…" И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе, и бјесомучно нападам кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки се час трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: "Ради ти, дијете, свој посао!"
И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем. Када сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим, удишући пуним плућима окрепљујућу хладноћу зимске вечери. Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца, и клупче јада и биједе које се звало Жиле."

Део 3 - видео материјал

Овај видео носи ознаку хрватског портала Maxportal а чланак се налази на њиховом сајту.

Наше уводно објашњење: погледајмо сада као у некој језивој судници, и "одбрану" ових језивих злочина које ето стицајем околности износи можда најмеродавнија личност хрватске политичке сцене - Стипе Месић лично. Зашто је Месић веома илустративан за ову тему? Пре свега зато што се не може никако рећи да је реч о неком изгреднику, хулигану, терористи, испољеном екстремисти, незналици или неискусном човеку! И не само то, може се констатовати и супротно: тешко да се може наћи искуснији живи политичар од њега на садашњој хрватској политичкој сцени. Да подсетимо млађе читаоце, они који ће на овом сајту научити историју боље него у сваком уџбенику: Стипе Месић је био градоначелник у свом граду, био је судија, био је Председник Хрватског сабора, био је премијер републике Хрватске, био је председник Хрватске, био је последњи Председник Председништва СФР Југославије, био је генерални секретар Покрета несврстаних!

Колико је видео материјал одбрана, а колико лична и колективна само-оптужба, рекло би се да је - очигледно. Па послушајмо овај материјал који треба да уђе у уџбенике историје и уџбенике јавне манипулације.

Стипе Месић: "Јасеновац је радио до 1947, тамо су побијене усташе и домобрани" 

Три приче

Тако су пред вама, поштовани читаоци - три приче. Све три могу и треба да уђу у српске уџбенике. Прве две да покажу шта је било. А чему онда служи трећа прича?

Трећа прича казује да не постоји довољно страшан и довољно гнусан злочин који неће бити негиран и ниподаштаван. Зашто је тако? Вероватно зато што злочинци и данас ходају као и некада. И само чекају своју прилику као звери из мрака.

Е због тога горње три приче треба да уђу у све српске уџбенике, да се та историја не би више понављала истом, српском народу.

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима:
Europe, Belgrade