Опадање српске националне свести више није упитно. У периоду од 1914 до данас, дакле више од једног века, видљив је пад националног
потенцијала. Српско име је под непрестаним ударима светских моћника, великих сила и других бројних светских чинилаца и свакаквих околности и узрочника којима ни броја не знамо. Упркос невероватним и чувеним ратним успесима у Првом светском рату који су српско име и српски народ узнели у светским круговима до највећих висина, десило се исто такво невероватно пропадање српске националне свести, ваљда узроковано свим тегобама и недаћама које су снашле српско национално биће. Српско опадање, у ствари, почиње управо од те, чувене 1918 године.
1918 година - почетак суноврата српског национа
Србија је по ослобођењу од турских злочинаца тј њихове окупације следила у другој половини 19. века типичан пут развоја мале монархистичке државице. Од кнежевине преко краљевине, од диктатуре до парламентарне монархије, борећи се за свој међународни статус и унутрашњи развој, Србија је током тог 19. века дефинитивно ишла путем друштвеног напретка. Економија је од примитивног феудалног турског система све брже хватала корак са далеко напреднијим европским државама. Класа богатих трговаца се све више допуњавала и класом индустријалаца. Градови су почињали полако у одевању а потом и укупним изгледом објеката мало више да попримају природан европски изглед. Школовање богатијег или талентованијег српског света у Европи давало је све боље резултате.
У овом чланку уопште се нећемо бавити веома важним појавама у српском друштву ако она немају апсолутно неопходан значај за нашу тему - суноврат националне свести. Зато се нећемо бавити страначким борбама, Црном руком или свакаквим другим бројним феноменима. Овде ћемо само кратко констатовати шта је 1918 година значила за нашу тему.
- Србија је у периоду балканских ратова и Првог св. рата изгубила огроман проценат
становништва, међу којима велики број талентованих и способних патриота. - Kраљ и политичар Никола Пашић својом одлуком изгубили су половину тада активне војске без опаљеног метка, одлуком да цела војска пређе преко Албаније, упркос противљењу неких истакнутих Срба, као што је био Живојин Мишић.
- Ни краљ, ни политиканти који су донели одлуку о сатирању српске војске преласком преко кршева Албаније, нису сносили апсолутно никакву одговорност за овакву своју одлуку. Чак штавише, потенцијалну критику су уклонили убиством руководилаца официрске организације Црна рука у Солуну одмах након преласка кршева Албаније.
Након ослобођења Србије, краљ, Пашић и друге присталице идеје о југословенству, са дојучерашњим непријатељима Србије - Хрватима и Словенцима направили су, као што знамо, заједничку Краљевину. Овде се укратко издешавало бар неколико битних догађаја за срозавање српског идентита:
- Србија се јавно одрекла своје државности у корист заједничке краљевине
- краљ, Пашић и други политиканти прикрили су извештај Арчибалда Рајса које је доставио српској влади и Скупштини који је поред осталог описао изражено понашање хрватских и словеначких трупа: ове трупе су се бориле најжешће против својих српских непријатеља и до последњег метка одбијале предају чак и када су били у потпуно безизланој ситуацији. У овоме су се хрватске и словеначке трупе значајно разликовали од осталих делова аустроугарских борбених формација. Такође краљ и Пешић нису обнародовали језиве злочине хрватских војника у саставу аустроугарске војске над српским заробљеним војницима и рањеницима, и незаштићеним становништвом током више година окупације.
- изазвано је незадовољство и разочарење српских официра, који су гледали како се дојучерашњи њихови непријатељи, бивши аустроугарски официри постављају на високе позиције у војној хијерархији нове Краљевине, уместо српских официра истих или бољих способности, доказаних у ратовима. Тако су се краљ и Пашић препоручивали својим новим друговима у заједничкој Краљевини, мислећи да ће тиме створити јединство непомирљивог.
- краљ је у намери исказивања благонаклоности и одобровољења дојучерашњих непријатеља безвредну аустријску форинту у Хрватској заменио златом из српске државне благајне, коју су дотле преносили преко албанских кршева и уз највећи напор до тог момента чували Срби. Тако је Србија осим државности, крви и костију свог народа и војника, уложила и последњи златник у туђине и своје противнике захваљујући краљу, Пашићу и једног круга људи.
Србија у међуратном периоду
Погледајмо сада укратко основне елементе срозавања српског идентитета у периоду између два светска рата, прескачући бројне друге мање факторе:
 |
 |
- Србија је била потпуно исцрпљена и у згаришту.
За то време њени дојучерашњи непријатељи, Хрвати и Словенци, које је Србија својим новцем финансирала и поклонила им државност коју дотле нису имали, нису имали ни један камен померен у темељима својих лепих кућа, села и градова. У Србији је владало разочарење поступцима краља, Пашића и елите према огромном броју војних инвалида, који су преплавили улице као просјаци, и умирали у потпуној беди. Инвалидима су се неретко на улици смејали млади добро стојећи људи којима је српство није усађено већ нови европски дух потрошње и лаганог живота. Ратни профитери, међу којима и Пашићев син Раде, враћали су се раздрагани из Париза и Лондона, где су за време рата проводили време у борделима и проводима трошећи напљачкан новац народа, док су њихови сународници умирали под мецима аустроугарских злочинаца или смрзнути остајали у гудурама Албаније. Србијом је завладало тегобно незадовољство. За то време је краљ уживао у својој новој великој Краљевини, а Пашић и његов синчић се богатили, о чему је у вези Пашића посведочио и Арчибалд Рајс, очевидац свих тих догађаја. - у Краљевини Србији су сељаци веома осиромашили. Недостатак мушког становништва се прво и највише осећао на селу. Велики број инвалида били су додатно оптерећење, којим се господа краљ, Пашић и богата елита нису бавили.
- у Краљевини СХС индустријска и занатска елита копирала је европски дух, менталитет, начин живота, а пре свега експлоатацију радне снаге. Српство, заједништво и српски циљеви више нису били тема, можда зато што је Срби
ја, реално престала и да постоји као држава. Само су стари ратници са сетом помињали некадашње догађаје, не схватајући шта им се дешава. Сада је српство постало у Србији неко неодређено југословенство, као да је рат завршио српски национални пројекат и наступило доба благостања и хармоније са дојучерашњим противницима. Истина је наравно, била сасвим супротна. Српска елита све је мање била српска. Српски краљ, одгајан као богаташко дете по интернатима у иностранству свакако није доприносио српском идентитету. Српска елита у комплету окренула се заради и корупцији, забораву националног осим као испевавање песама по кафанама и неодређеном задовољству због испуњења “старог сна” о словенском уједињењу које су извели Срби - иако им нико у Југославији то није признавао нити ценио изван Србије. - у целом међуратном периоду, стаљинистички агенти, раширивши мрежу по Европи и целом свету, у Краљевини су спроводили све јачу агитацију за нове бољшевичке идеје наводне равноправности и интернационализације радничких права. Ова интернационална црта комунистичке агитације необично се поклопила са неодређеним југословенством и сумраком српског идентитета. Можда је та околност помогла да се у Србији регрутује велико чланство Комунистичке партије, пре свега тамо где је народ најосетљивији: међу омладином. Комунистичка партија се у Србији и Краљевини снажно учврстила, јачала кадровски и организационо, обучавана из иностранства и усмеравана централистички.
- комунисти су снажно ширили агитацију о Србима као угњетавачима и хегемонистима, чију краљевину треба уништити, као да су Срби једини власници те краљевине. Ова снажна дезинформација уграђивана је у сваког новог члана комунистичке организације и касније ће послужити као психолошка подлога за нове догађаје.
Србија у другом светском рату
У теми о партизанима и четницима приказали смо суштину овог периода у Србији. Само ћу кратко рећи да су доласком Хрвата Броза на власт Срби били прво искоришћени као топовско месо за успоставу власти комуниста, а потом је Србија била окупирана од комунистичке власти, упркос традиционалном монархистичком уверењу. Наравно уз обилату енглеску помоћ превареног Черчила, као и милион руских војника који су збрисали четничку организацију и успоставили комунистичку окупацију Србије. Наравно ово је све познато, зато одмах идемо даље за оно што је битно за тему.
Србија у туђој комунистичкој држави и коначни расплет
У овом периоду извршен је политички прогон и ликвидација великог броја интелектуалаца и мислећих људи у Србији. Титова власт се у Србији и на Голом отоку пре свега обрачунала са сваким мислећим отпором, враћајући тако захвалност небројеним Србима који су као далеко већински учесници НОБ-а сачињавали Титове јединице и довели га на власт. Британац Мајкл Лиз мисли да је четврт милиона људи (читај: Срба) ликвидирано под Брозовом окупацијом Србије, али овде нећемо расправљати о овим цифрама, иако ми изгледа превелика на први поглед, али о томе не могу прецизније ништа да кажем, јер ова убиства великим делом нису довољно или уопште документована. Цифра комунистичких жртава од 1944 надаље у суштини није ни важна већ ефекат који је евидентно постигнут: Србима је трајно уграђена неодређена свест о неодређеној кривици за некакву (предратну, ратну, поратну, какву год, то нико није знао) “хегемонију”. Нејасно је какву је то хегемонију могао имати окупирани народ коме су интелектуалци побијени и растерани, а народ под контролом власти.
Други али најбитнији фактор моделирања српске свести био је - образовање омладине. Образовањем 
омладине у Србији извршена је потпуна индоктринација свести младих Срба оног доба. Ово је био онај завршни ударац који је извадио укорењени пањ српске националне свести, више него шиканирање свештеника српске православне цркве, или било који други акт комунистичких власти.
Комунистичко образовање у школама формирало је младог Србина као потрошача политичког комунистичког производа. За то време комплетан политички врх Србије био је сачињен, још од прератног периода, људима испране националне свести, који су као некада Сава Ковачевић били спремни да издају било који национални пројекат сопственог народа у корист интернационалног Стаљиновог или Титовог пројекта. Млади људи у Србији и ван ње уживали су благодети дужничког благостања које је Тито успоставио и успешно одржавао таман до своје смрти. Задужујући земљу, онако како то раде и неке скорашње власти, Тито је куповао време за своју владавину и продужавао нефункционални комунизам у Србији. Ово наводно благостање уљуљкивало је српску омладину послератног периода, као уосталом и друге народе у социјалистичкој Југославији. Велики број организација окупљао је омладину у почетку по радним акцијама, а касније по летовањима и зимовањима које је тада практично свако могао да приушти, многи и бесплатно. Амерички долари су стизали, земља се задуживала, али омладина у Србији и у другим деловима Југославије живела је удобно, сигурно, чак раскалашно.
Из историјских уџбеника остављена је само љуштура националног а подигнута велелепна зграда измишљених и стварних непријатељских “офанзива”, партизанских “победа”. Српски историчари су у реалности престали да постоје. Онако узгред.
И тако је у том замешатељству, са уништеном омладином, сатрвена и српска национална свест.
Чудан чланак
Овај чланак је намерно написан на брзину, без цифара, литературе. Прескочени су конкордати, православље, тајни преговори, бројни догађаји. Једноставно је формат чланка премали за тако нешто. Што је најсмешније, ово су све ствари које је читалац знао. Чему онда чланак?
Чланак има тачно две сврхе. Прва је да формулише изузетно важну, можда најважнију тему у српском друштву или ономе што је од њега остало. То је велика ствар. Друга сврха чланка је да брзински наведе неколико кључних параметара сатирања српске националне свести. Ако сам нешто погодио од ове две сврхе, добро је.