Слобода говора у свету

Део други

Стање на терену

Ево претпостављеног стања слободе говора у свету:

држава	устав допушта слободу говора	остали закони
Аустралија	слобода политичког говора од државе сем права на побуну против државе
Иран	забрана говора против Ислама
Сауди Арабија	забрана говора против Ислама
Пакистан	да слобода говора али ограничено за новине, забрана против Ислама
Кина	да слобода говора осим против Партије
Индија	да сем ако нападају интегритет земље, сигурност земље, међународне односе земље, јавни ред, моралност, вређају суд
Индонезија	забрана говора против Ислама
Јужна Кореја	да	забрана говора за комунизам и Северну Кореју, забрана политичке критике уочи избора
Данска	да	ограничења
Холандија	да сем ако су непристојне пред -16 годишњацима, или рекламе	ограничења
Француска	да	забрана говора против расе, вере или секс.оријентације, забрања порицања Холокауста,
Немачка	да	забрана вређања, злонамерног оговарања, говора против делова друштва који може да поремети јавни ред, порицање Холокауста, вређање државе и њених органа, лажно оптуживање
Ирска	да сем ако се не слаже са јавним моралом, јавним редом и државом
Италија	забрана говора против вере
Малта	забрана говора против Католичке цркве
Пољска	забрана (партија и) говора за тоталитарне системе нацизма и комунизма, расизма, итд
Шведска	да	забрана говора против етн. група, расе, вере, сексу. оријентације
Енглеска	-	забрана мржње према верским групама и расама
Швајцарска	да	забрана порицања геноцида (Арменијски, ...)
Турска	да	забрана клеветања турске нације
Канада	да	забрана заговарања мржње према групама
Америка	да	ако се уобичајено сматра непристојним, по државама разне забране
Бразил	да ако није анонимно	забрана против религијских светиња, говор мржње према расама, клевета

Горња табела је само апроксимација стања јер је узета на основу података из Википедије, и не гарантујем за њену тачност, сем што сам учинио напор да је прикажем најтачније што сам могао. Табела није ни у ком случају ни потпуна, па је дакле можемо узети као грубу оријентацију стања слободе говора у свету.

На основу претходног, упркос грубости и непотпуности табеле, претпостављам да можемо констатовати да не постоји држава са установљеним правним поретком која допушта слободу говора онако како је то дефинисано на почетку чланка.

Поставља се дакле питање: око чега су то све правне државе обезбедиле консензус и спречиле слободу говора по нашој дефиницији с почетка чланка?

 

Шта штити штитоноша (држава)

Ако су подаци из Википедије у горњој табели исправни, можемо одмах рећи да свака држава на првом месту штити свој систем од слободе говора! Изгледа да сваки законодавац у пракси слободу говора сматра нарочито опасном по друштвени систем или традиционалне вредности.

Такође на основу табеле, али и генерално можемо установити да неке државе забрањују у говору подстицање мржње према групама и појединцима када тај говор може да изазове физичке сукобе.

И коначно, неке државе забрањују говор који вређа неке групе или појединце.

Као закључак држава у општем случају забрањује слободу говора људима у случајевима:

1. Говор против система: говор против политичко-верског-традиционалног система
2. Говор повређивања: говор који претпостављено изазива физичко насиље
3. Говор вређања: говор који претпостављено изазива ментално повређивање.

Забрана слободе говора усмерена је или на одређене групе и појединце (нпр Председника државе, забрана сегрегације црнаца), или је општег типа (нпр забрана подстицања мржње према различитим расама без навођења раса).

Говор против политичко - верско - традиционалног система (Говор против система) је апсолутни критеријум забране јер забрањује измену нечег што је релативно недвосмислено присутно кроз институције и јасне обичаје.

Говор који изазива физичко повређивање (Говор повређивања) је релативан јер полази од претпоставке да дотични говор МОЖЕ узроковати физичке сукобе тј агресију у друштву.

Говор менталног повређивања (Говор вређања) још је више релативан од Говора повређивања, јер тумачи МОГУЋЕ људске унутрашње емотивне реакције чак и када није дошло до њиховог спољашњег испољавања кроз агресију.

 

Kлеветање

Клеветање је у главном дефинисано као рушење нечије "репутације". У смислу претходне дискусије, клеветање је један од облика вређања, дакле трећи од облика горе наведених забрана слободе говора.

У правној пракси разних земаља по мишљењу адвоката Емили Досков (Emily Doskow), у разним земљама света упркос разликама да би неко био осуђен због клевете потребно је да оклеветани сам докаже да истовремено постоје следећи елементи јавне изјаве:

• изјава је у писменом облику.
• оклеветани је способан да докаже да је изјава нетачна.
• изјава нарушава нечију репутацију (под претпоставком да оклеветани уопште има значајнију репутацију).
• давалац изјаве није припадник привилеговане групе (нпр није члан Скупштине).

Евидентно је да разне земље одступају у пракси од претходно наведених принципа. Одступање од принципа, као и увек, ради се у интересу владајуће олигархије. Тако је у многим земљама могуће да политичар са веома лошом репутацијом бескрајно тужи по судовима људе који о њему износе чак и најреалније мишљење.

 

Присвајање забране слободе говора

Поставља се занимљиво питање: која класа-група је главни корисник забране слободе говора? Да ли може да постоји наручалац закона о забрани слободе говора? Размотримо три сценарија, стога:

Сценарио 1: Узмимо малу групу пријатеља који се редовно састају. Лаза и Мика међу њима се посвађају и Лаза намерно међу осталима прича о Мики измишљене приче са циљем да га дискредитује у групи. Да ли је потребно имати закон који санкционише овакво понашање, по коме би Мика могао да тужи Лазу и повлачи се по судовима због тога заједно са њим? И шта би Мика постигао тужбом ако би на суду добио сатисфакцију после пар година суђења? Да ли би то било значајно осталим члановима групе која се у међувремену распала јер иначе није ни била у нарочитој кохезији?

Сценарио 2: члан партије А измишљајући непостојеће аргументе оптужио је у новинама партију Б да је лажирала изборе. Да ли је потребно имати законе који санкционишу овакво понашање члана партије А?

Сценарио 3: аналитичар Стева у телевизијској емисији оптужује Председника државе Јаматама да је лопов. Да ли је потребно имати закон који штити функцију Председника Јаматаме и забрањује говор против њега?

У случају сценарија 1, забрана слободе говора којом се наводно штити интерес појединца у оквиру мале групе не изгледа нарочито смислена. Мале групе људи се добро познају и ту с обзиром на величину групе свакако није значајна потреба да се некоме законски забрани да говори како год жели. Група која се распада када неко из њеног састава почиње да је подрива и није нарочито група пријатеља. Чему онда поскупљивати правни систем заштитом оваквих група?

У случају сценарија 2, штити се интерес велике групе људи окупљене у институционално дефинисаној форми, каква је политичка партија. Да ли има смисла специјално штитити такву велику организовану групу људи која сама иначе поседује снажне друштвене и институционалне методе за самозаштиту и самоорганизовање? У држави стабилних односа то се вероватно не чини неопходно потребним.

У случају Сценарија 3, законом о забрани говора покушавамо да штитимо функцију уместо човека. Такав закон би у суштини полазио од премисе непогрешивости неког човека само зато што га је политички стицај околности поставио на неку друштвену позицију. Да ли је тај човек непогрешив зато што је изабран на то место?

У сва три случаја у сваком уређеном и стабилном друштву не чини се друштвено апсолутно неопходним увођење закона о забрани (садржаја) говора. Чему онда толика раширеност забране садржаја говора широм света? Тешко је претпоставити да је законодавац толико забринут да заштити једног комшију од злонамерног говора другог комшије. Далеко вероватнији разлог за увођење законских рестрикција садржаја говора људи је заштита владајуће олигархије. Заштита државе и грађана је можда формални али тешко да је суштински разлог увођења законских рестрикција говора. Прави разлог је током историје као по правилу био заштита власти како би се њени појединци сигурније осећали у својој улози и што дуже вршили своју власт каква год она била - добра или лоша по земљу коју воде.

Најекстремнији пример присвајања забране говора имамо у Хитлеровој Немачкој или стаљинистичким државама у којима је свако ко је било шта негативно рекао о власти у тим државама био често по кратком поступку физички ликвидиран. Исту заштиту у тим државама нису уживали, међутим, обични грађани.

 

Три палме на острву среће - три забране

Забрана говора против система је најпрактичнији, најдиректнији и најјаснији систем којим се држава штити од измена. Преостале две забране (говор повређивања и говор вређања) су у наведеном редоследу мање практичне, конфузније и теже применљиве у пракси, иако нису ништа мање заступљене.

Суштина све три забране је одржавање друштва у стабилности онако како то види властодржац. Што је држава мање социјално, политички, културно хомогена и стабилна, то јој је по свој прилици потребан виши ниво забране слободе говора по горњим тачкама и проширење њиховог деловања.

Држава која је идејно хомогена, са значајним нивоом стандарда становништва и стабилним социјално-политичким односима, има мање реалне потребе за ширењем забрана слободе говора. У таквим државама дисонатни говор било које социјалне групе, све једно колико је он екстреман, не мора бити нарочито брањен са три горње забране слободе говора јер ће такав дисонатни говор остати само на нивоу дотичне (маргиналне) групе, пошто полазимо од претпоставке стабилног друштва.

У недостатку таквог нивоа стабилности, као што видимо, државама једна, две или све три забране доносе неопходну друштвену "срећу" тј стабилност, бар у сврху одржања владајуће структуре.

 

Последица три забране на глобалном нивоу

Што су три забране слободе говора више развијене, то је држава ближа апсолутистичкој, блокиране су негативне појаве у држави, али истовремено блокиране су и позитивне промене. Оваква држава усмерена је да буде окамењена.

Раније поменути пример некадашњих социјалистичких држава може да послужи као илустрација овог феномена, јер су ове државе имале врло непосредну и стриктну забрану слободе говора по све три тачке на тако отворен начин, да је становништво осећало озбиљан недостатак слободе говора. Иако су у једном делу своје историје социјалистичке земље имале знатан ниво друштвеног стандарда са изванредном социјалном заштитом, социјалистички људи су емотивно осећали озбиљан недостатак слободе говора. Овај недостатак слободе говора је у каснијем распаду социјалистичких друштава деловао као замајац који је знатно убрзао пропадање ових друштава.

Наравно да не останемо недоречени: капиталистичке државе имају врло висок ниво забране слободе говора, али је он сакривен иза доминације новца и контролу медија, а везан је и за нижи ниво свести и образавања становништва по принципу "што не знаш и не смета ти". Кад се томе дода скоро савршена контрола штампе опет кроз власничку структуру, висока специјализација радног становништва, опседнутост послом, заглупљеност кроз масовну (не)културу и изузетно скупо школство добијамо пуну слику о величини проблема. Ово је наравно посебна тема која излази изван оквира овог чланка и можда ће бити обрађена засебно неком другом приликом.

 

Политичко судство и слобода говора

Иако две државе могу формално имати исте законске забране слободе говора, различити су им нивои политичког уплитања извршне власти у судску власт. Што је више развијено политичко судство у некој држави, забране слободе говора у пракси су више од законски предвиђених и нормираних.

Политичко судство тамо где је изражено, може значајно да промени нормативну природу слова закона и претвори га у знатно оштрији. Политичко судство може до апсурда да пооштри све три врсте забране слободе говора, а посебно у случају Говора вређања.

Говор вређања је од све три врсте забране слободе говора најиделаније средство за злоупотребу у државама са развијеним политичким судовима. У јаком политичком судству говор вређања може да се протумачи буквално: било каква критика може да "увреди", па је суштински свака критика забрањена ако то властодржац одлучи.

 

Једно занимљиво мишљење о слободи стваралаштва

По наводу листа "Правда" од 31 августа 2011 год, наша сликарка Јасна Николић добила је прву награду одлуком конкурсне комисије у Лондону, која је потом повучена када је комисија добила превод текста испод слике, иначе цитат архимандрита Софронија из његове књиге "Старац Силуан", који гласи:

"Пази се ове две помисли: прва ти каже да си ти светитељ, а друга да нећеш бити спасен. Обе су од непријатеља и нема истине у њима. Уместо тога, размишљај о себи као велиом грешнику, али да је Господ пун милости и воли човека свом својом љубављу, те ћу му због тога опростити све грехе."

Лист наводи и занимљиво мишљење наше сликарке о овом несвакидашњем догађају у тој малој острвској земљи:

"Била сам у шоку, не због себе, већ због спознаје каквој смо контроли и репресији изложени на дубљем нивоу ............ Схватила сам да су нам дозвољене само неке небитне, формалне слободе, а да о суштинској, духовној и унутрашњој слободи може само да се мисли на индивидуалном нивоу. Истовремено, све је то порука да је онима који наводно желе отварање и прегвазилажење табуа - чистота срца, односно духовност, инстински табу. Али, зато није ни једна фобија, перверзија ни страст. Напротив, оне су пожељне."

Као закључак

Иако се слободи говора често приступа са филозофског становиштва, чланак је надам се урадио једну практичнију и краћу анализу. Држава је дефитивно заинтересована за контролу слободе говора, тако да реално говорећи слобода говора, бар када је дефинисана као апсолутна на почетку чланка - не постоји у реалном свету.

 

Референца:

http://en.wikipedia.org/wiki/Freedom_of_speech_by_country

21.12.2011