Слобода говора у свету

Уводна разматрања: део први

О чему говоримо

У овом чланку усвојићу следећи став: слобода говора човека је право човека да искаже своје мишљење без спољних ограничења и последица по њега.

Имате право да говорите баш све. А да, осим ...

У свету постоји озбиљна конфузија када је у питању слобода говора. Многе земље у свом Уставу дефинишу врло широку слободу говора, али је потом најчешће оштро ограничавају свакојаким изузецима у законским актима.

Тако на пример, Европска конвенција о људским правима и основним слободама [ref 1], наводи у члану 10 да свако има право на слободу изражавања, право на мишљење и право да добије информацију без обзира на власт или границе. Међутим одмах потом се наводи да овај члан не омета државе да не/издају лиценце за радио и телевизијско емитовање као и на филмске пројекције. Затим се потанко излаже да је горње право ограничено националном безбедношћу, територијалним интегритетом, јавном безбедношћу, спречавањем криминалних дела или нереда, заштитом здравља или морала, заштитом репутације, или заштитом ауторитета судства.

Немачки Устав (нем. Grundgesetz für die Bundesrepublik Deutschland) користи сличан принцип по коме свако има право да слободно исказује своје мишљење у говору, писању и сликама (занимљиво је да већ овде почињу ограничења у медијуму), као и право да се информишу у јавно доступним изворима; гарантује се слобода штампе и извештавања кроз емитовање и филмске пројекције без цензуре (занимљиво је да се наглашава без цензуре - ваљда се подразумева да гарантовање слободе извештавања значи да је извешавање заштићено у целом свом току; ако се каже да је река чиста то значи да је чиста у целом свом току, не мора се наглашавати да је чиста између Панчева и Београда). Међутим одмах потом излаже се да је ово право ограничено другим законима.

Слична ситуација је у Америци а тако и у многим другим државама.

Одакле потреба за слободом изражавања

Теоретичари нису једногласни по питању порекла заснованости слободе изражавања. Овде се излажу бар три теорије.

По једнима слобода изражавања заснована је на потреби да се открије истина. Један од заговорника овог мишљења био је енглески филозоф и економиста Џон Стјуарт Мил. Ова теорија осветљава највише филозофску, интелектуалну или научну слободу.

Правна пракса негде тврди да је истина релативна и да се она установљава у слободној трговини идејама; нпр у случају Абрамса против САД, судија Врховног суда Оливер Холмс (Oliver Wendell Holmes) је изјавио да је најбољи тест истине снага мишљења прихваћена кроз "тржишну утакмицу" ("competition of the market"). Рекао бих да је ово схватање духовити пренос либералног ласефер концепта из економије директно у правну праксу. Паралела која се овде може повући јесте да ако држава нема право да се меша у трговање добрима и економију, онда нема право да се меша ни у трговање идејама на "тржишту" идеја.

По другој теорији, човек има потребу да учествује у политици и одлучивању. Један од правних случајева који се истиче по овој теорији јесте случај Витни против Калифорније у којој је судија Луј Бранде (Louis Brandeis) изјавио да имају обавезу да учествују у управљању; из тог разлога грађанин мора имати пуну слободу да критикује владину политику без страха; у противном би демократски процеси били пригушени. Ова теорија дакле подржава политичку слободу.

По трећој теорији слобода изражавања је неопходна за само-испуњење. Ово је у суштини потреба за психолошком слободом. Док су прве две теорије практичне и више усмерене да бране поједине делове слободе изражавања (у филозофији или политици), ова теорија осветљава право порекло потребе слободног изражавања. Психологија одавно познаје човекове нагоне и има научно установљен нагон-потребу за актуелизацијом. Овај снажан нагон је један од највиших интелектуалних нагона. Више је него очигледно да је слобода изражавања неопходан предуслов за испуњење овог човековог нагона.

Непосредна опасност

Један од занимљивих постулата које су управо нехотице установила двојица горе поменутих судија, јесте концепт непосредне опасности. Судија Холмс је први поставио принцип познат у америчкој правној историји као "јасна и непосредна опасност" која узрокује значајни ниво зла. Само у том случају суд може ограничити слободу изражавања.

Други занимљив концепт који су заједнички установили Холмс и Бранде био је проширење Холмсове непосредне опасности: јасна и непосредна опасност која се МОЖЕ десити пре но што дође до пуне дискусије." Као илустрацију овог свог става судије су навеле да страх од озбиљне повреде сам за себе не може да оправда сузбијање слободног говора који га евентуално изазива, као што ни страх од вештица није био оправдање да се оне једноставно спале. Да ли су судије мислиле да би средњевековни попа уљудно разговарао са претпостављеном вештицом и после би уместо да је мучи и спали можда отишао с њом на пиће?

Овакав став непосредне опасности чест је у формулацијама многих правних система у свету.

Новац говори или слобода говора

У једној од пресуда у Америци (Бакли против Валеа) Врховни суд је донео одлуку да упркос законским ограничењима у давању прилога, по основу слободе говора не може се ограничити потрошња новца у изборној кампањи јер би се тиме ограничила слобода говора! У овој невероватној пресуди, богаташки суд је индиректно подржао став да богаташи могу неограничено да троше новац током изборне кампање јер би иначе били ограничени у свом "говору".

Ако би став тог суда проширили логички, онда би слобода говора и законски а не само праксом била одређена количином пара коју имате у џепу. Тако би на пример један амерички милијардер имао 41.000.000.000$ велику слободу говора, док би по наводима WHES организације у 2008 години 17 милиона домаћинстава у Америци било без довољно средстава за прехрану па у складу са тим би имала слободу говора равну - нули.

Слобода говора појединца и његова аутономија

Иако је слобода говора на почетку чланка дефинисана као аутономно право појединца да говори оно што жели, поставља се питање колико је тај појединац аутноман у процесу изношења мишљења?

Наиме, узмимо чињеницу да је говор објективно постојећи у простору у тренутку изношења. Мисао се наравно преноси сликом, видеом, записом било које врсте. Као таква она ПОСТОЈИ као симбол бар у неком тренутку времена. Као таква она стиже до ПРИМАОЦА који је асимилује као што човек вари храну.

Дакле, појединац који износи мишљење, подсећа на пошиљаоца писма који напише писмо, преда га поштару, а поштар га уручује примаоцу. Као таква, пошта ОБЈЕКТИВНО делује на примаоца. Крајњи резултат је да свако изношење мишљења пошиљаоца циљано деловање на примаоца. Када прималац асимилује поруку, он доноси одлуку о томе да ли и како да реагује на примљену поруку.

Коначно долазимо до закључка да је говор пошиљаоца без обзира на његове намере истовремено свесно или несвесно деловање на примаоца. Другим речима говор је најмање бар истовремено упражњавање нагона за самоактуелизацијом говорника уз паралелно деловање на примаоца, по формули:

     говор = самоактуелизација + дејство

Без обзира на жељу човека, његово изражавање производи деловање на примаоце. Самим тим, свако ко се изражава на било који начин није аутономан тј не може бити изолован од средине и њене реакције.

Сукоб интереса

На основу досадашњег, са становишта слободе изражавања, у сваком друштву постоји сукоб интереса онога ко покушава да се изрази, и оних који његово изражавање доживљавају негативно. Најчешће је погођена држава, али може бити група, појединац, фирма или организација.

У реалном сукобу ових интереса победиће онај који је подупрт моћнијом силом, дакле скоро увек је то незадовољни прималац (држава, фирма или организација). Једини фактор који може стати на страну заштите права слободе говора појединца је наравно систем правосуђа и законодавство. Да ли ће то и учинити? Ово можемо закључити из следећег наставка овог чланка.

Референца:

    http://en.wikipedia.org/wiki/Freedom_of_speech_by_country
    Freedom of speech, Eric Barendt, Clarendom press, Oxford, 1985
    http://en.wikipedia.org/wiki/Whitney_v._California
    http://en.wikipedia.org/wiki/Clear_and_present_danger

11.4.2011