Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Рекреација / Мотивација за вежбање

Мотивација за вежбање

У овом чланку биће размотрени неки важни аспекти везани за мотивацију тренирања.

 

Безвољност и скривена прехлада

Током вишегодишњег тренинга вежбач развија побољшану мотивацију за тренинг. Ипак, упркос јакој мотивацији, дешавају се повремени случајеви потпуне безвољности за тренинг, који као да не долазе ни одкуда. Вежбач не може да разуме шта му се дешава; упркос квалитетној исхрани, довољном одмору, непостојању стресова вежбач осећа потпуну безвољност за тренинг.

Овакво на први поглед необјашњиво стање често има своју подлогу у спорадичној прехлади. Наиме, вишегодишње вежбање изведено на правилан начин подиже ниво имунитета организма. На овај начин вежбач постаје практично имун на већину уобичајених прехлада или грипова од којих обољева већина нетренираних људи у његовој околини. И док други кијају, кашљу, дрхте од високе температуре и узимају двонедељно боловање наш вежбач природно често остаје отпоран на оваква обољења.

Ипак, неке појаве безвољности код вежбача могу се повезати са тихо прележаним грипом или прехладом. Наиме, вежбач некада није свестан да његов организам има форму грипа коју имају и његови нетренирани пријатељи, али његово тело успешно савладава овај проблем без појаве температуре, кијања и кашљања. Болест практично не успева да се развије због високог имунитета тела вежбача, већ остаје типично недељу дана у прикривеној форми коју вежбач осећа као недостатак енергије и воље за вежбањем. Оно што се у ствари дешава јесте да организам ангажује своју енергију да превазиђе болест, и то чини тако успешно да вежбач чак и не примећује типичне симптоме. Знак за овакву појаву може бити благо повећање запушења носа, секрет из носа, осећај хладноће после вежбања.

Исправан третман је привремена али потпуна пауза у вежбању, одмор и утопљавање организма, како би се нападнутом организму омогућили идеални услови за успешну одбрану од прехладе.

 

Квалитетна мотивација слободног дизања тегова

Слободно дизање тегова је изузетна рекреативна дисциплина. За разлику од бодибилдинга који има суштински негативно нарцисоидно усмерење, слободно дизање има сасвим другачију интелектуалну основу.

Слободно дизање подразумева знатан степен снаге, вештине, концентрације, избалансираних мишића, тетива и лигамената целог тела. За време извођења вежбе бодибилдер се упорно труди да се види у огледалу, док је дизач тегова сконцентрисан на укупни осећај у свом телу и мишићним групама, јер иначе не би ни могао да уради вежбу. Из овог разлога слободно дизање спречава нарцисоидно усмерење на сопствено тело бар током вежбања. Док бодибилдер у већини случајева после сваке вежбе испитивачки, брижно и заљубљено посматра себе самог у огледалу, рекреативац у слободном дизању тешко долази до даха од напора коме је управо био изложен.

Међутим, најважнија разлика у интелектуалној основи дизача тегова и бодибилдера је свест дизача тегова да оно што ради има своју практичну сврху. Наиме, док је бодибилдер усмерен на свој изглед, дизач тегова увежбава ситуације подизања које имају своје упориште у реалном свету. Бодибилдер вежба периферне и изоловане делове тела што не одговара скоро ни једној реалној ситуацији у животу. Сетимо се бодибилдера који заблесављено гледа у свој бицепс док бескрајно понавља ову помоћну вежбу као да је она његов центар света. Концентрација на вежбу је исправна и неопходна, али бодибилдери чине грешку што помоћне вежбе проглашавају за главне и фанатично их се придржавају.

За разлику од бодибилдинга главне вежбе слободног дизања засноване су на подизању терета са земље и избачај до рамена или изнад главе. Ово су покрети снажних људи приликом утовара џакова у приколицу, или довођење терета на сапи коња. У људској историји, они људи који су се кретали и физички радили под здравим условима рада и живота имали су снажно и здраво тело. Управо ову активност, прочишћену, далеко безбеднију и технички усавршену, вежбају дизачи тегова. За разлику од бодибилдера, дизачи имају свест о томе да раде једну практичну и реално употребљиву делатност.

Управо из овог разлога мотиви за вежбање дизача тегова су јаснији, хуманији и кориснији него код бодибилдера. Као последица овога дизач тегова има стабилнији мотив да редовно упражњава своје тренинге и ужива у њима, као и да у свакој практичној ситуацији потврди своју кондицију и снагу, чиме се мотивација за вежбање додатно учвршћује.

 

Типични слаби разлози за вежбање

Физичко вежбање уопште најчешће се спроводи да би се дошло до неког конкретног постигнућа. Неки од уобичајених разлога зашто људи вежбају дизање тегова су следећи:

  • да би им се други дивили.
  • да би подигли већи терет данас него што су могли јуче.
  • да би елиминисали неке медицинске проблеме, као што су регулација тежине, болови и друго (здравствени мотив).

Нарцисодини вежбачи имају углавном најкраћи век тренирања. Године неумитно утичу на изглед и нарцисоидни вежбач пре или после мора да призна да је изгубио онај изглед којим се толико дичио. И ту онда често престаје и његова мотивација за вежбање. Они који вежбају да би изгледали снажније у очима других углавном су млади људи са мало искуства. Временом се њихове приватне обавезе умножавају, сазревање продубљује, слободно време им се смањује, услед чега они осим снаге почињу да вреднују и друге квалитете. Тај тренутак је обично и крај њиховог вежбања.

Успех у дизању већег терета има своје границе. Раније или касније, рекреативац у оквиру својих могућности достиже максимум. Тада врло често престаје и његово вежбање, јер даљи напредак није могућ.

Људи који вежбају због медицинских проблема имају врло јаку мотивацију јер памте како су се осећали без вежбања. Ипак и овај утисак бледи након много година вежбања и они лако упадају у досаду вежбања која води трајном прекиду вежбања.

 

Озбиљан мотивациони систем за вежбање

Индијско физофско дело Hatha Yoga Pradipika наводи: "Једино константно вежбање је тајна успеха". Да би се међутим спроводило вежбање до краја живота неопходан је озбиљан мотивациони систем за вежбање.

Човек који жели да континуирано вежба мора да има снажну и дубоко усађену жељу за вежбањем. Дакле, сам стил живота на неки начин мора да укључи вежбање у себе као свој неодвојиви део. Термин који ћу у овом чланку користи за ово је: животно вежбање.

Да би мотивациони систем вежбача функционисао неопходна је умереност у вежбању, тј усклађеност вежбања са човековим психо-физичким могућностима и тренутним околностима, како би човек могао да издржи вежбање целог свог живота. Наиме, због велике разлике између тренинга и обичног начина живота временом долази до губљења мотивације. Тренинг који је пак природно уклопљен у обичан начин живота има више шанси да веже за себе мотивацију вежбача, неголи пренапорни тренинзи којима се стално (мал)третира организам.

У следећим параграфима наћи ћете краћи опис најважнијих коментара о томе како изградити озбиљан мотивациони систем вежбања.

 

Заборавите на награде од вежбања

Током напорног вежбања и после тренинга већина вежбача чини једну од ових ствари:

  • не размишља ни о чему;
  • рачуна кад ће већ једном крај напорне серије или тренинга;
  • помишља како му се диве они који га гледају у теретани;
  • помишља о разним предностима вежбе (леп изглед након вежбања, снагу коју ће добити након вежбања и друго).

У свим случајевима вежбач чини суштинску грешку: пропушта садашњи тренутак за учвршћење мотивације и ослања се на нестабилне мотивационе побуде. У моменту вежбања човек је награђен пре свега самим својим чином вежбања. Усмерење на садашњи тренутак током вежбања има читав низ суштинских предности:

  • вежбач учвршћује своју мотивацију јер постаје свестан својих физичких осећања током вежбе, а ова се временом аутоматски снажно утискују у потсвест као део живота, што и јесте основа животног вежбања;
  • спречава исцрпљивање организма због бољег праћења својих физичких сензација током вежбања;
  • омогућава запажање ефеката вежбе ради касније анализе, побољшања, изналажења варијанти извођења и слично;
  • омогућава запажање грешака у вежбању у самом моменту када се оне дешавају или их спречава унапред;
  • умањује могућност повреде током вежбе као последица правовременог запажања грешака.

Сваки покушај замишљања награде током вежбања или после тренинга доводи до слабљења дугорочне мотивације, јер се потсвесно утискују нарцисоидне менталне представе које немају трајну погонску снагу за животно вежбање. Вежбач треба да се осећа награђен самим чином вежбања у моменту док изводи вежбу, и то је све.

  

Породична ситуација

Породични људи морају имати довољно личне слободе у браку ако желе да задрже своје здравље физичким вежбањем. Већина наших људи радо пропушта вежбање јер "за то нема времена", али је занимљиво да скоро нико не пропушта фудбалске утакмице на телевизији седећи удобно на свом каучу, нити женски чланови могу да пропусте епизоду своје омиљене шпанске серије. Породични људи некада морају да се лише појединих својих задовољстава да би уместо њих редовно ишли на тренинге. Према томе одлучите се између обогаљења и болести које вам носи ваш уобичајени живот и здравог живота.

У ређим случајевима постоји усмереност или разумевање целе породице за физичко вежбање, када је много лакше оправдати своје одсуство због тренинга. Међутим, у осталим случајевима, неопходно је да ваш брачни партнер прихвати ваше тренинге као део вашег живота без кога ви једноставно не можете.

 

Ефекат друштва

У глобалистички затрованом свету појам спорта сведен је на малу групу професионалаца а највећи део друштва осуђен је на физичко обогаљивање. Спортски радници, спортске емисије, спортски догађаји, спортски уџбеници, спортска теорија, спортски новинари, тренери и уопште целокупна спортска машинерија дели друштво на спортисте и на све остале који их гледају. Уместо омасовљења и хуманизације спортске активности, спорт је претворен у сурово израбљивање целокупног друштва, како самих спортиста тако и њихових пасивних гледалаца.

У таквом свету није лако наћи саговорнике за здрав и рекреативан поглед на спорт, али је извесно да ће увек постојати умни и интересантни људи са којима се могу разменити мишљења и о овој животно важној активности. Стабилан мотивациони систем подразумева дружење са људима који вежбају, причају о вежбању, или воле да вежбају. У оваквом друштву могуће је разменити искуства о вежбању и осећати се као део заједнице, чиме се учвршћује ваш мотивациони систем за вежбање.

 

Значај знања

Проширивање личног знања о физичком вежбању кроз проучавање литературе и кроз анализу сопственог искуства у вежбању је следећи важан део мотивационог система. Овакво проучавање омогућава анализу, допуњавање, интензивирање и осмишљено мењање сваке вежбе, што треба радити током тренинга и након њега. За време вежбања откривају се многи принципи, који се опет примењују на следећем вежбању, и тако у круг. Неки од најважнијих и најсвеобухватнијих приципа су следећи:

  • пуни опсег кретања у вежбању;
  • разноврсност вежбања.
  • циљ је владање вежбом чак до осећаја пријатности. Добар пример за ово је савет мајстора јоге Ијенгара у вези крајњег циља извођења јога вежбе: "мирна и пријатна позиција..."

 

Дуже паузе између тренинга

Дужа пауза између тренинга неизбежна је због изненадних и непланираних догађаја у животу рекреативца. Дугачка пауза је далеко важнија од самог вежбања зато што људи неупоредиво више знају о методама вежбања него о методици паузирања. Суштина правилног поступка након дуже паузе у вежбању је сасвим полагано стартовање вежбања након паузе.

Једна од основних грешака рекреативца је да се на свом првом тренингу након паузе поведе за старим резултатима и навиком вежбања високог интензитета. Овакав поступак је поразан по мотивацију, јер води повредама, разочарењу и превеликом стресу за организам. Зато након паузе вежбач, уместо да одмах отрчи на тренинг, треба да се полако припрема за вежбање, као нпр: трчање, склекови, чучњеви и др. Прве тренинге након паузе треба осмислити само са лаганим теговима. Ово понашање је једино које је исправно ако рекреативац жели да вежбање учврсти у свој животни стил.

Један од проблема код непланираних пауза је осећај кривице због паузе који се јавља код неких вежбача. Међутим, неопходно је разумети да су непланиране паузе сасвим нормалне, и да једино није нормално осећати кривицу због ових пауза. Мучење које овакав вежбач има на свом првом тренингу након паузе треба заменити исправном припремом за први тренинг и врло лаганом и контролисаном вежбом на првим тренинзима.

Резултати постигнути на тренингу имају своју физичку границу која зависи од објективних способности вежбача и околностима у којима живи и вежба. Као што је речено раније о слабим мотивима, рекреативац који је усмерен првенствено на резултате свог вежбања напушта вежбање када се напредовање на тренингу умањи. Још једно индијско филозофско дело (Bhagavad Gita) наводи у вези јоге једно правило које се може применти и на рекреативца у дизању тегова: "Рад је сам по себи твоја привилегија, а никад плодови који проистичу из рада. Никад не допусти да плодови рада буду твој мотив; и никад немој престати с радом..... Не обазири се на успех или неуспех." Постигнуће (нпр подићи већи терет) треба да буде контролисано од стране вежбача као издизање нивоа и освежење тренинга а не као врхунски мотив вежбања.

Један од разлога за свесно започињање дуже паузе између тренинга је стрес. хронични стрес је један од највећих непријатеља животног вежбања и његове мотивације јер угрожава животни стил. Хронични стрес захтева само-лечење или лечење, а за то је неопходно време. Време лечења од стреса треба схватити слично као лечење прехладе, након које се обавља педантна припрема за први тренинг како је горе објашњено, као након сваке друге нежељене паузе.

 

Структура времена између тренинга

Период одмора између два тренинга треба схватити као:

  • одржавање нивоа активности;
  • загревање за следећи тренинг.

Одржавање нивоа активности подразумева известан ниво чији интензитет је позициониран између високог интензитета самог тренинга и нивоа уобичајених активности модерног човека. Овај ниво треба да буде довољан како "међутренинг загревање" не би морало да буде јако интензивно. "Међутренинг загревање" треба да буде постепено расподељено и све интензивније како се приближава моменат следећег тренинга.

Оба наведена метода се подешавају зависно од околности и стања вежбача, са само једним основним циљем: креирати ситуацију у којој се без последица по дугорочну мотивацију може физички издржати трајно тренирање. Подизање нивоа активности између тренинга и загревање изводи се на два начина:

  1. упражњавањем додатних физичких корисних кућних и спољних послова;
  2. уметање малих вежби између тренинга или намерно физичко отежавање уобичајених послова.

Ако нпр располажете са два дана паузе између два тренинга, ова два дана треба постепено и све чешће испуњавати пропуштањем лифта и пењањем пешке до вашег стана, прањем тепиха и гланцањем паркета, чишћењем стана и другим активностима којима се у ствари организам загрева за тренинг који следи. На овај начин тренинг је мањи проблем, а да и не говорим о срећи чланова ваше породице! Као што је напред речено, губитак мотивације за тренинг је везан за велики контраст који тренинг представља у односу на режим редовног живота без кретања. Зато је потребно умањити овај контраст, а томе управо и служе ове две методе.

 

Структура енерије трајног рекреативног вежбања

Сведоци смо многих ситуација у којима нам "тренинг није ишао", "уморан сам", "осећам се исцрпљено". Суочен са умором пре самог почетка тренинга, рекреативац типично реагује на један од начина:

  • насилно покушава да "одради" тренинг, осећајући се све лошије;
  • ради вежбе рутински губећи контролу над извођењем и погледава сваки час на сат када ће мучење бити готово.

У тексту о дневном и хроничном стресу објаснио сам поступак у случају да је умор узрокован стресом. Овде ће, међутим, бити објашњена укупна ситуација са животном енергијом у вези са рекреативним тренингом.

Укупна енергија којом располажемо током тренинга дата је формулом:

Енергија = ДневниКапацитет - ПретходниДневниУтрошак

ПретходниДневниУтрошак = ДневниПослови + ДневниСтрес + ХроничниДневниСтрес

Према томе, енергија расположива на тренингу је :

Енергија = ДневниКапацитет - ДневниПослови - ДневниСтрес - ХроничниДневниСтрес

Све променљиве на десној страни последње једначине се мењају у времену. Дневни капацитет је дневна количина енергије расположива на почетку дана. Иако можда оставља утисак непроменљивости, овај капацитет се мења из дана у дан и из минута у минут. Дневни капацитет зависи од укупног тренутног стања организма и фактора околине. Дневни_послови су енергија утрошена на дневне послове до момента тренинга. Дневни стрес је губитак енергије на свим дневним стресовима који су током дана претходили тренингу. Хронични дневни стрес је губитак енергије који је од почетка дана до момента тренинга изгубљен услед свесног или несвесног дејства дугорочних стресова.

На основу формуле видљиво је да судбина сваког тренинга зависи пре свега од дела дана који претходи самом тренингу и оптерећености дугорочним проблемима које имате. Велики утрошак енергије морате обавезно детектовати на време и томе прилагодити тренинг. Формула показује да у случају мале расположиве енергије тренинг морате заменити малим вежбама код куће или морате да укинете вежбање за тај дан.

8.1.2005

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима:
Europe, Belgrade