Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Рекреација / Стрес и оптеретно вежбање

Стрес и оптеретно вежбање

Стрес је вероватно најважнији спољни фактор који утиче на тренинг и развој рекреативца. У даљем тексту разликоваћемо акутни и хронични стрес.

 

 Утицај акутног стреса на тренинг

Стрес може бити позитиван или негативан. Позитиван стрес доводи до повећане отпорности организма у односу на узрочник стреса; пример позитивног стреса је физичко вежбање које уз довољан одмор и правилну исхрану производи снажење организма. Негативан стрес је онај који доводи до умањене отпорности организма у односу на узрочник стреса; на пример исте тешкоће на послу које не успевате да решите током довољно дугог периода узроковаће нпр раздражљивост и емоционалну кризу.

И позитиван и негативан стрес почињe лучењем хормона у организму током процеса који се зове ГАС (синдром опште узбуне, енг. general alarm syndrome ). ГАС процес почиње лучењем хормона у организму чиме се организам доводи у измењено стање. Организам на овај начин покушава да се адаптира на измење услове живота. У случају позитивног стреса, ако су услови повољни, организам ће се опоравити од напора. Довољно фреквентно појављивање ГАС синдрома и повољни услови окружења и оптерећења временом узрокују хроничну адаптацију организма на позитиван стрес. У случају физичког вежбања ови адекватни услови доводе до јачања организма.

Нетагиван стрес је случај неповољног оптерећења или неповољних услова који доводе до тога да се организам хронично исцрпљује. Хронично исцрпљење може бити било физичко, психичко, или психофизичко. Међутим, обичан стрес током радног дана у коме нема много физичких активности обично се своди на психичко напрезање узроковано разним конфликтима. Овакав психички стрес исцрпљује капацитет нервног система. Како је нервни систем неопходан за побуду и координацију свих мишићних група током тренинга јасно је да негативан стрес изразито утиче на умањење способности за нормалан тренинг.

Случај који имам на уму је рекреативац који је после напорног дана дошао на свој редовни тренинг у поподневним или вечерњим часовима. У оваквом случају могућ је двојак исход: тренинг је довео до позитивног и оснаженог осећаја у организму, или је позитиван осећај потпуно изостао и човек се након тренинга осећа и даље безвољно и још више исцрпљено.

Тренинг је покушај да се позитивним стресом превлада утицај негативног стреса, што је некада могуће, а некада није. Тренинг има повољан утицај након психичког стреса само ако је укупан психички и хормонални потенцијал организма био довољан да се тренинг изведе довољним интензитетом и модалитетом; овакав тренинг узрокује лучење низа хормона који доводе организам у позитивно психофизичко стање превладавајући нагомилан утицај ранијег негативног стреса.

Најважнија ствар је да низак ниво концентрације узрокован стресом који је претходио тренингу може да омете концепт и технику вежбања, што лако доводи до повређивања. У оваквим случајевима, рекреативац мора да преломи у себи да ли је тренинг користан или не. У случају да вам је концентрација врло ниска тако да вам се мисли током тренинга стално враћају на стресне догађаје, неопходно је одмах прекинути тренинг. Искусан вежбач кроз низ ранијих добрих и лоших одлука може доста добро да процени да ли је потребно да пропусти следећи тренинг, или би то био губитак за њега. Ова одлука уопште није лака и потребно је извесно искуство у тренирању и личној самоспознаји да би одлука у сваком поједином случају била исправна.

 

Хроничан стрес и тренинг

За разлику од обичног стреса који се продужио током дана или недеље, хроничан негативан психички стрес озбиљно поткопава нападнути организам узрокујући сталан осећај замора. Овај осећај замора присутан је не само у стресним околностима већ и онда када стресни узрочник није присутан. Чини се да посустали организам штеди енергију генеришући осећај замора и натерујући тако човека да се чешће одмара.

У случају раније здравог рекреативца који континуирано тренира, развој хроничног стреса превасходно поткопава нервни систем човека, доводећи га у посебно и преосетљиво стање. Из овог разлога хроничан стрес умањује, отежава и у неким случајевима потпуно онемогућује тренинг. Наиме, тренинг доводи до позитивног стреса који умањује негативни стрес, али само у случају да организам има довољно резерве пре свега свог нервног система. Нападнут хроничним стресом, нервно (а некада и физички) исцрпљени организам нема довољан капацитет да би генерисао процес свог опоравка кроз тренинг.

Рекреативац који спроводи тренинг у условима хроничног стреса осећа значајно већи напор него што би то требало да буде, јер организам сваки додатни губитак енергије тумачи као још један напад на свој интегритет. Рекреативац се у таквим случајевима врло тешко одлучује да настави тренирање јер се појављује безвољност и умор чак и при помисли на вежбање. Организам је у највећем броју оваквих случајева у исправној "процени" да нисте у стању да вежбате и то вам указује на сваки расположиви начин.

Један од правих система опоравка је пре свега свест рекреативца шта му се дешава, решавање стресног синдрома уз прекидање тренинга на онолико времена колико је неопходно да се капацитет организма опорави у довољној мери. Жао ми је даме и господо, али тренирање уз хронични стресни синдром једноставно није могуће током дужег временског периода.

1.12.2004.