Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Друштво / Човек који не воли животиње не воли ни људе?

Човек који не воли животиње - не воли ни људе?

   

 Сетите се ове честе реченице кад год угазите у псећи измет на нашим некада много лепшим улицама и парковима. Можда ће вам онда бити лакше.

Кад сретнем комшију који води свог љубимца (да му псето цокиш у њушкицу, како је само цакано...) сетим се зашто наш једини мали лифт у улазу недељама смрди на псећу мокраћу. Комшиница није опрала лифт иза свог мезимца, па и зашто би, она је навикла на смрад, па нек се навикну и други, као да су они бољи од ње?
Зашто се буните кад вам комшијски џукац у сред београдске вишеспратнице завијањем прекида сан? Зар не мислите да и пас има право на живот? Оће псето да арлаукне, дошло му. Ваљда од среће што га редовно изводе у шетњу. А ви, ако не волите животиње, сигурно не волите ни људе. Бар тако кажу поносно самозвани љубитељи животиња у Београду, попреко погледају примитивца као што сте ви, и наставе својим путем.

Предраг Милојевић, дневни лист "Политика": "Права хуманост је љубити човечност. ... Додуше, и моја хуманост има границе. Готов сам све да дам за човека -сем човека. А, ето, баш он је најчешће жртва нечовечности."


Чуо сам да хумани власници паса изводе своје псе у паркове а они тамо понекад нападну и озбиљно повреде неко дете. Не знате зашто такве власнике зову ХУМАНИ власници? Ово је зато што њихови љубимци нападају хуманоидна бића, дакле људе. Ако ово нисте знали, стварно сте необразовани, зрели сте за провинцију. Па зар ви не примећујете колики је напредак у српском друштву у односу на рецимо друштво од пре 50 година када су они простаци држали псе само на ливадама и по двориштима, а даме су по градовима тек понегде имале неку малу пудлу као знак статуса? Данас сваки стан у сред града може да има по једну џукелу. А негде и више. Па зар то није очигледан напредак?

Ето, чудни су људи. Место да воле животиње, они ту само закерају. На пример има оних који би да пси носе корпице. Таман посла! То што понеки пас угризе неко дете ту и тамо, не треба узимати за озбиљно. То мора да је оно што сви зову - демократија. Демократски је да џукела има право да угризе кога хоће.

Видео сам једног човека како лагано иде путем, а неко мало псето му се прикрало иза леђа, зграбило га за ногавицу од тренерке и поцепало му тренерку а ногу му благо раскрварило. Човек хуман, лепо васпитан, погледа рану и наглас коментарише: "Гле како сладак пас; како је само љут! Да га није неко уплашио?"

Не знам да ли је псето било бесно. То сада зна само човек кога је тај пас угризао. Свеједно, наша хуманост је бескрајна. Једино ми није јасно зашто се љубав према псима зове хуманост? Можда је ствар у томе што су људи и пси једно исто? Али како могу бити исто кад је пас у неупоредиво бољем положају од човека - видите и сами како их воле и мазе. Где сте ви видели да неком непознатом сиромашном човеку прилазе на улици други људи и пруже му храну, дом и испољавају сваку невероватну љубазност као што то чине са псима?

 

Кад ти досади избаци га

Велики број паса и других љубимаца некада је био удобно удомљен у становима. А онда се бака којој је било натурено да га изводи у шетњу разболела; пошто су деца одавно изгустирала свог љубимца, време је да се он избаци на улицу. И тако животиња излази напоље, тужно гледа за сваким пролазником који личи на претходног власника, а у најбољем случају буде опет примљена у неки чопор да дивља по нашим улицама. И шта је ту чудно? Па пси су само играчке с којима се деца играју...

 

Шта све људи измисле на тој телевизији?


Ево например, у једној реткој емисији те врсте појавили се ветеринари и лекари и јавно изнели медицинске чињенице о болестима паса. По њиховим речима заражени пси могу да заразе дете и одраслог човека болестима чије последице се крећу од лаких тегоба до смртног исхода. То им није било довољно него су рекли да је ситуација у нашој земљи по овом питању врло озбиљна иако "још није алармантна". Пси луталице су махом заражени и преносе својим излучевинама заразу на децу која се играју у песку или на улици, а такође заразе и домаће псе на сличан начин.
На ову емисију баш нико није одговорио. А и зашто би - ми смо демократско друштво, и свако може да каже шта хоће. Чак и истину а да се на њу нико и не осврне.

 

Ни новине нису боље од телевизије

Деси се да и новине објаве нешто против наших драгих љубитеља паса. По наводу Института за ветерину, само у Београду има до 300.000 паса код којих се зна власник и око 5.000 луталица, а сваког дана на београдске улице доспе 70 тона псећег измета. Институт је објавио да типичне бактерије из псећег измета (анкилостоме и токсокаре) код људи изазивају кожна обољења, обољења мозга, обољења плућа, обољења унутрашњих органа. Ове бактерије су преплавиле све наше паркове и данас нема безбедног парка у граду за игру деце.

Уосталом, шта хоће и та деца? Ко још нормалан излази у парк да се игра? Што не седе лепо испред компјутера као сав нормалан свет?

 

Пази молим те, неки паметњаковић још хоће да уведе и културу у Београд

Током 2009 установљено је да има 220 локација у Београду са специјалним кантицама за псећи измет. Нараво, док посланици у Народној скупштини имају важнија посла од доношења закона (илустрације ради, ових дана они су рецимо размишљали и данима се свађали око тога где ће да седе), у одсуству тих закона за одлагање псећег измета власници паса наравно мирно пуштају своје драге љубимце да нам погане наш заједнички животни простор.

Ово је бар нормално - и пас мора негде да отпусти своју муку, јел` тако?

 

Да мало презалогајимо...

Шта сад, па нећемо ваљда и јадним животињама да забранимо да нешто грицну уз пут? Нећемо, наравно.

А шта ако је тај залогај рецимо, човек? Шта су до сада предузела друштва за заштиту животиња по питању језивих напада на људе у градовима Србије? Али не, зашто би се они бавили тиме, па они треба да штите животиње, а не људе, јел` тако? Ето пре неки дан објавили су сви медији да је удомљени ротвајлер напао шестогодишњег дечака и растргао му бутину. Дете је једва спашено. Један комшија је рекао да кад год је пролазио пси тог власника су режали.

Једном у шетњи поред Дунава, у сред бела дана и на пешачкој стази, имао сам сусрет са чопором луталица. Прво се појавио на једном брдашцу од ископане земље један мали пас и лајањем дозвао остале кад је видео мене на стази. А онда се ниоткуда појавио цео чопор и покушао да ме окружи. Попео сам се на бетонску ниску ограду до саме реке, скинуо мајицу и махањем их терао од себе. После пар минута сам успео да се извучем без повреда. То се десило у 21 веку у сред главног града једне наводно европске земље са прилично дугом традицијом државности.

До сада никада нисам чуо да се друштва за заштиту животиња огласе када животиње нападну или повреде људе, да предложе нешто паметно и остварљиво, да дају прави савет и понуде сарадњу да се заиста реши овај проблем. Ти људи изгледа мисле да је њихов посао само заштита животиња од људи. На овај начин друштва за заштиту животиња, уместо да сарађују са грађанима на заједничком проблему који се тиче и једних и других, окрећу главу на другу страну очекујући да државни органи реше ствар. А када надлежни орган реагује затварањем и елиминацијом паса луталица, онда та друштва по новинама узбуђено дижу свој глас против тобоже варварског поступања.

У свести ми је један старији случај, када је девојчица у проласку поред хале Пионир била нападнута и изуједана од паса луталица. Дете ће за цео живот носити ожиљке на телу и души због људске небриге и нехуманости.

 

Зоофилија или шлаг на торти

Успео сам да на Интернету пронађем шта је зоофилија и тако себи разјасним појам за који и нисам ни знао да постоји. Тако сам сазнао да је реч о полном општењу са животињама. Е, ту су ствари постале занимљивије, јер сам се сетио једне приче коју ми је испричао један наставник у ауто-школи.

По његовим речима, дошао је у стан код једне клијенткиње. У кући је био велики пас. Животиња је толико много наскакивала на њега, и то тако карактеристично да је човек остао убеђен да је жена са тим псом имала крајње специфичан однос. Ја сам био сумњичав и нисам баш поверовао.

У Београду се уместо малих паса, које је далеко лакше одржавати и хранити држе претежно велики пси. Кад видим какве се звери налазе на повоцу у сред града, питам се зашто су се њихови власници определили за тако велике животиње у својим становима.

 

Епилог


Док ово пишем кроз прозор допире неко злосутно завијање паса на улици. Још много би се могло рећи о лажним љубитељима паса. Кад год видим власника пса како води свог љубимца уместо да води своје дете у шетњу, питам се ко кога изводи у шетњу - човек пса или овај њега? Колико само часова месечно власник пса посвети свом псу, а колико свом супружнику?

Поразна је чињеница да проста математика показује да је пас у српском друштву господар човека. Ко каже да смо ми Срби глупи - успели смо да обрнемо точак еволуције уназад. Свака нам част!

01.8.1999, 5.4.2009.

 

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима: