Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Филозофија / Кина / Уместо закључка

Елементи старе кинеске филозофије

Уместо закључка

 

Кинески витешки кодекс и филозофија

У бици 638 године п.н.е између две зараћене стране, војвода Хсијанг одлучио је да не нападне противничку војску приликом преласка реке, јер није било витешки напасти противника који није успоставио своје редове. Ову одлуку платио је сопственим рањавањем и тешким поразом његове сопствене војске. Ипак остао је при овом свом ставу и након пораза и рекао својим командантима: "Човек вишег реда не задаје другу рану ономе ко је већ рањен, нити заробљава оног чија је коса седа."

обрада слике уметника Hiliuyun-а

Из овог случаја видимо присуство онога што запад познаје као врхунски витешки кодекс, наравно на кинески начин. Узимајући у обзир да је година 638 пре наше ере, чак и пре будизма, добијамо представу о невероватној старој култури која је без премца по свом нивоу у односу према осталим, пре свега западним културама.

Оваквом нивоу специфично високе културе старе Кине у односу на остатак света вероватно је погодовао изоловани развој старе Кине, у којој се све дешавало "код куће", и у којој су страни завојевачи били изузетно ретки и кратког века трајања на кинеској територији. На тај начин су Кинези могли да своју државу уреде као своју кућу, на један цивилизацијски гледано врло висок начин. Овако нешто једноставно је немогуће и замислити на осталим светским ветрометинама. Док је Запад стварао и уништавао читаве народе у само неколико векова, Кинези су хиљадама година градили једну фантастично високу културу и духовно заједништво.

Зашто помињем кинески витешки кодекс у чланку о филозофији врло је јасно: једноставно је немогуће без уплива филозофског васпитања на кинески дух објаснити овако висок ниво понашања у доба знатно пре римског царства. Док су Европом владала зараћена дивља племена, Кинеско друштво упркос свим својим трзавицама уживало је незапамћен ниво културе у светским оквирима.

Године 551 пре нове ере кинески записи помињу одржавање састанка за ограничавање наоружања! Овај невероватан податак више него речито потврђује висину духовног нивоа старе Кине.

 

Таоистички и конфуцијански периоди у историји

У периодима историје Кине као да се смењивало Конфуцијанско раздобље са Тао раздобљем.

Наиме, Тао раздобље више одговара тежим временима када се људи повлаче у себе и постају индивидуалци, гледају само своју корист, немају времена нити интересовања за класично изучавање и националне вредности, не занимају се за друге људе и општу добробит, плаше се повређивања и усамљују се.

Конфуцијански период је дијаметрално супротан и одговара развијању интересовања за своју традицију, поштовање традиције, отвореност и активну хуманост према другим људима.

Тако се историја потврђује као природно колебање између таоистичког и конфуцијанског периода.

 

Школа ћутања

Ова школа одговара јапанском изразу Зен и ослоњена је на Будизам и Таоизам. По њеним мислиоцима Тао је неизрецив тј "не може се ухватити у мрежу речи". Предање говори да је Буда осим Светих списа поседовао посебно учење које се преносило независно од писаних текстова, које су наравно приписали својој школи.

Мисао ове школе: "Сва дела су у суштини пролазна. Све силе имају свој последњи дан. Оне су као стрела одапета у ваздух; кад се њена снага исцрпи она скреће и пада на тло." Они теже да чине ствари које не остављају никакве последице.

Још неке мисли старе кинеске филозофије

Неотаоисти-рационалисти:

  • Тао нема име, налази се свуда, али кад се нешто налази свуда оно је ништа.
  • Ствари немају свог Творца, оне настају саме од себе, али постоје само у одређеном контексту, ван кога их не би било.
  • "Промена је сила, неприметна али најјача...Старо не остаје ни за трен, већ сместа постаје ново. Све се ствари стално мењају."
  • "Институције ранијих краљева служиле су задовољавању потреба свог времена. Али ако наставе да постоје кад се време промени, постају страшило за народ и почињу да бивају вештачке."
  • "Шта онај ко је вођа људи чини суочен са овим струјама и смеровима? Он се једноставно ослања на мудрост тог времена, ослања се на нужност околности и пушта свет да се сам о себи стара."
  • "Природа свега има своју границу. Ако чевека мами напред оно што је с ону страну границе, изгубиће своју природу. Човек ваља да пренебрегне то навошење и живи по своме, а не према другима. На тај начин ће очувати интегритет своје природе."

Неотаоисти - сентименталисти:

  • "Мудрац не зна ни за задовољство, ни за гнев, ни за тугу, ни за радост.....Он реагује на ствари, али га оне не хватају у замку."

Неоконфуцијанци - космолози:

  • Мудрац "пошто нема жеља, он је у стању Мировања. Тако себе успоставља као највишу меру за људски род."
  • кад је дух човека ослобођен себичности, онда "дух савршеног човека је попут огледала. Не креће се са стварима нити им предњачи. Реагује на ствари али их не задржава. Стоје је савршен човек кадар да изађе на крај са стварима, али оне на њега не утичу." Тако је он сличан огледалу у коме се објективно приказује било који предмет који се пред њим појави. Такав човек онда "природно" реагује на стимулансе и таква његова реакција је "правоусмерена".

 

- Завршетак серије чланака

Референца:

Историја кинеске филозофије, Фунг Ју Лан, Нолит, 1992

25.6.2011.

 

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима: