Легалисти

Школа легалиста потиче од државних саветника. Освајачким подухватима кинеских држава настајале су веће државе којима није било једнако лако управљати, па су закони и примена закона постали сложенији. Легалисти су се ту појавили да помогну владару, били су претече правника и организатора, те су зато заслужили назив "људи методе". Легалисти сматрају да је човек по природи зао, па су закони ту да усмере његово понашање ка добру.

Легалисти су разматрали врсте владавине и давали практичне савете владарима о државној управи. Владар треба да влада помоћу три "оруђа": као апсолутиста чијој моћи се ништа не сме одупрети (хих), непристрасно по закону (фа), и управља људима на за њих неосетан начин (ху)! Легалисти су тумачили кретање историје у смеру смањивања ресурса! Због смањивања расположивих природних ресурса за живот појединца, морају се мењати и систем вредности, како би се онда на основу овога прилагодио и начин управљања.

Невероватно је колико закључци легалистичке школе подсећају на принципе модерног глобализма. Кинески мислилац открио је неосетно управљање људима, дакле ништа мање него психичку манипулацију, која је основа глобалистичког владања две хиљаде година после њега. Врло је занимљиво да легалисти установљавају и систем вредности који у манипулацији игра основну улогу.

Владар по легалистима не мора имати моралне особине или неке посебне способности, као што то траже конфуцијанци. Владар не треба да мисли, говори или чини било шта, јер његови непосрено подређени то раде уместо њега, а његово је да им одреди да говоре, мисли и чине уместо њега; овде се види примена таоистичког принципа ву веи, неделања. Довољно је да владар користи манипулацију (ху), казне и награде које проистичу из апсолутне моћи (хих) и делегира одговорност на непосредно подређене службенике. Одабир правих људи за одређене позиције владар чини на основу своје процене. Ако подређени службеници имају резултате саобразно свом положају владар их награђује, ако не онда их кажњава по принципу "сматрати датости одговорним за њихова имена". Награде и казне су "владареве две ручке". После одређеног времена, кад владар конзистентно примењује овај принцип одговорности, неспособни људи се неће више усудити да прихвате положај коме нису дорасли.

Принцип личне одговорности државних службеника потпуно је модеран концепт. Одабир људи за службене позиције, такође је модеран. Када се данашњи глобалистички политиканти послуже фразом "ја одговорно тврдим", видљиво је колико је одговорност у данашњем свету релативизована и учињена безначајном; због овог недостатка личне одговорности глобализам подстиче висок степен корупције и моралне деградације у друштву.

Хан Феи Цу, један од најпознатијих легалиста, каже реченицу која је и данас основа сваког напредног правног система: "Управљајући светом, мора се делати у складу са људском природом. У људској су природи осећаји склоности и несклоности, те су стога награде и казне делотворне. Кад су награде и казне делотворне, могу се установити забране и наредбе и начин владавине је употпуњен."

Супротно од онога што саветује Хан Веи Цу, систем социјализма, установљен првом половином прошлог века, покушао је да заобилазећи људску природу, успостави социjaлну државу са системом владавине радника. У овом систему, грамзљивост људске природе каналисана је централном управом, моралним васпитавањем "једнаких стомака", умањивањем значаја људске различитости и постигућа. Потреба људи да директније учествују у свом управљању ограничена је једнопартијском диктатуром. Као последица овог непоштовања људске природе и покушаја да се насилно угуши суштински део људске природе, након почетног узлета дошло је до пада мотива за рад; због пада мотивације за рад, економија је била у констатном паду; са друге стране владајућа структура одрекла се социјалистичког морала прихватајући богатсво и друге друштвене привилегије; на послетку за владајућом класом кренули су и остали делови друштва, што је разбило социјалистичке заједнице и довело до њиховог уништења у већем делу света.

Каснији таоисти су приметили да легалистички владар, због своје непристрасности у примени закона, а потом и због неделања (ву веи), мора знатно да превазиђе обичног човека и да буде мудрац.

Посебно је значајна констатација таоиста о неопходности да владар у легалистичкој режији буде изузетно способан, и која имплицира немогућност да просечан легалистички систем буде стабилан. Легалистички систем је могућ само ако личност владара, на којој је тај систем заснован, поседује изузетне и врло ретке особине. А то се наравно у просеку не дешава. Модерно технички речено легализам је систем са једном тачком отказа (one point failure system): ако та слабост постоји, читав систем пада.

И конфуцијанци и легалисти су превазилазили друштвене класе; први су обраћали пажњу на традицију (ли) и морал, а други на законе. Обе школе дакле нису давале предност класи, срећи и рођењу, како је то уобичајено историјски било и остало на западу, већ на личној способности. Већ по овоме кинеска стара филозофија далеко превазилази западну.

Референца: