Славиша Нешић

 

Разлози за Први светски рат

Где су узроци Првог светског рата? Најкраћи одговор на ово питање добићемо од Сесила Роудса, болешљивог сина енглеског свештеника, члана Тајног друштва које је организовало Велики рат, а који је изјавио 1877 године:

“I contend that we are the finest race in the world and that the more of the world we inhabit the better it is for the human race....Just fancy those parts that are at present inhabited by the most despicable specimens of human beings what an alteration there would be if they were brought under Anglo-Saxon influece...Added to this the absorption of the greater portion of the world under our rule simply means the end of all wars...Why should we not form a secret society with but one object the furtherance of the British Empire and the bringing of the whole uncivilised woorld under British rule for the recovery of the United States for the making the Anglo-Saxon race but one Empire” [4/str13]

Тврдим да смо ми најбоља раса на свету и да што више света насељавамо то је боље за људску расу.... Замислите само оне крајеве које тренутно насељавају најодвратнији примерци људских бића, каква би то промена била да су доведени под англосаксонски утицај... Овоме треба додати да би апсорпција већег дела света под нашу власт једноставно значила крај свих ратова... Зашто не бисмо формирали тајно друштво са само једним циљем унапређење Британске империје и довођење целог нецивилизованог света под британску власт ради опоравка Сједињених Држава како би англосаксонска раса постала само једно царство.

Сесил Роудс није доживео да види колективно ремек дело злочина у коме је саучествовао -  није дочекао почетак Првог светског рата. Роудс је умро 1902, али његово зло није умрло са њим. Наследници пројекта Сесила Роудса наставили су управљање Супербогаташким тајним удружењем и организовали Први светски рат. (Вероватно погађате: и други, као и остале ратове).

Тајно енглеско друштво и његов Супербогаташки мецена(е)

Истраживачки рад америчког професора Керола Квиглија открио је постојање Тајног енглеског друштва формираног 1891 (у даљем тексту: Тајно друштво). Тајно друштво укључивало је поред енглеске аристократије (породице Салзбери и Розбери) и  друге угледне чланове: Вилијем Стид као најпознатији енглески новинар онога доба био је задужен за манипулације штампом, Сесила Роудса као вођу тајног друштва, лорд Ешер је имао приступ енглеском двору. Разни помоћни чланови укључивани су по потреби, а састав језгра Тајног друштва се временом допуњавао и мењао по потреби.

Први вођа Тајног друштва био је поменути Сесил Роудс. Њега је наследио после његове смрти на тој функцији Алфред Милнер, а Милнера је 1925 године наследио Кер (Philip Kerr = lord Lothian).

Meђутим, прави вођа из сенке ове групе био је њихов финансијски покровитељ, без кога би постојање ове организоване групе било немогуће: Натаниел Ротшилд. Ротшилд је и самом Сесилу Роудсу омогућио да се обогати у Јужној Африци; за узврат Ротшилд је постао сувласник рудника дијаманата те афричке земље. Сесил се није задовољио само пљачкањем Јужне Африке, већ је своју шапу ставио и на Зимбабве, која је у то доба добила име по њему - Родезија.

Ротшилди на почетку своје владавине

Још током 19 века, кућа Ротшилда је завршила преузимање доминације над европским финансијама. Базирани у Лондону, Паризу, Франкфурту и Бечу, своје финансијске пипке Ротшилди су распрострли још тада широм света у области челика, железнице и нафте. Руднике злата и дијаманата које је формално водио Сесил Роудс у ствари су били под финансијском контролом Ротшилдових.

Како професор Квигли каже, важна тактика Ротшилдових (прим. и других Супербогаташа) јесте оперисање ИЗА трећих лица. Сваки посао који они раде извршавају друге компаније које поседује ланац власника из којих није лако видљив крајњи власник - Супербогаташи.

Појава моћног Немачког царства

Када је 1871 савез немачких државица на челу са Пруском прогласио уједињење немачких државица у Немачко царство, ситуација у Евроазији се потпуно променила. Француска је у рату 1870-1871 била потучена до ногу, понижена пред великим силама као никад раније у својој историји, а покрајине Aлзас и Лорена припојене су Немачкој. Немачка је постала убедљиво најјача војна сила у Европи.

Проглашење Немачког царства било је само почетак. Наиме Немачка је за 20 година превазишла у индустријском развоју и Енглеску и Француску. Немачка роба била је инвентивнија, прилагођена купцу и квалитетнија него Енглеска или Француска. Закључно са 1906 годином, Немачка је учетворостручила капацитете своје индустрије мерено потрошњом угља, производњу сировог гвожђа увећала је пет пута, а челика 24 пута![1]

Тајно друштво у Енглеској је већ на свом почетку имало изванредног успеха у пљачкању Јужне Африке што је завршено коначном победом у другом Бурском рату. Међутим Немачки експлозивни развој узнемирио је сатанистичке духове у Енглеској. Наиме, Тајно друштво је проценило да Немачки напредак и марљивост угрожава планове Сесила Роудса о светској супремацији англосаксонаца. Читав концепт Тајног друштва дошао је у питање, јер Енглеска није била способна да се индустријски или војно супротстави најјачој копненој сили у Европи, поготову зато што се енглески главни војни потенцијал налазио у морнарици.

Паклени план Тајног друштва

Да би елиминисали економску и војну конкуренцију коју су видели у Немачкој, планери Тајног друштва су након обимних анализа закључили да је велики рат једини начин да задрже војно-економску доминацију и остваре планове за Нови светски поредак (како га данас називају). Проблем је био у томе што је Енглеска до тада водила тзв изолационистичку политику, избегавајући чврсте савезе и уз коришћење своје морнарице успевала да осваја, чува и пљачка своје колоније; ова изолационистичка политика више није била довољна, јер се појавила већа сила од Енглеске која је МОГЛА да угрози планове о светској доминацији англосаксонаца и тако доведе у питање Роудсов план.

Зато су у Тајном друштву одлучили да делују у два главна правца како би изменили однос снага. Један правац био је стварање специјалних тајних савеза са главним савезницима које је некако требало окренути против Немачке. Други правац деловања био је покретање велике реформе, модернизација и огромно увећање сопствене војске, како у Енглеској тако и у осталим земљама. Потом је требало стварати погодну прилику да се Немачка испровоцира да буде нападач, и коначно би Немачку након рата прогласили кривом за рат!

		Посебан и огроман проблем за Тајно друштво био је у томе да ни јавност у Енглеској, ни већи део Парламента, па чак ни сви чланови Владе, исто као и народ у земљама савезницама није смео ништа да зна о овоме! Обичан енглески народ, иначе оптерећен сиромаштвом нижих класа, економским проблемима, штрајковима, партијским сукобима, а такође и народи могућих земаља савезница, никако нису имали жељу да својом крвљу плаћају некакав светски рат.   Ипак негативан став јавности према рату није спречио Тајно друштво да крене у амбициозну реализацију наизглед немогућег плана, наравно уз обилну финансијску подршку Супербогаташа који су и тада као и данас, пратећи и каналишући туђе амбиције остваривали своје.
Едвард Греј	Лојд Џорџ и Винстон Черчил

За све ово време, Немачка апсолутно није знала ништа о томе колико је озбиљан непријатељ који се крио под скутима Енглеске.

Формирање паралелне власти у Енглеској

Тајно друштво је у остварењу Пакленог плана предузело прво у Енглеској проширење своје постојеће агентуре. У те сврхе урађена је процена кандидата, врбовање и активација нових агената. Користећи фондове Супербогаташа, Тајно друштво је постепено увлачило поједине чланове Владе, шефове и угледне чланове главних политичких странака у Енглеској, неке чланове Парламента, битне новинаре у своје редове, сваког ко би могао да допринесе њиховим плановима. Верско, политичко или национално уверење било је небитно ако је агент могао да послужи циљевима Тајног друштва, било са знањем да Тајно друштво постоји, било без тог знања. Како је било онда, тако је и данас. Међу агентима Тајног друштва били су краљ Едвард, али и многа чувена имена енглеске политичке сцене као Едвард Греј, Лојд Џорџ и Винстон Черчил.

Регрутујући пажљиво нове агенте, Тајно друштво је успело да се инфилтрира у енглеску владу, Доњи и Горњи Дом, Министарство спољних послова, Колонијални кабинет, Министарство рата (War office) и Комитет за империјалну одбрану. На овај начин направљена је скривена структура власти која се бринула да агенти Тајног друштва у стварности преузму неопходне државне ресоре у оним областима који су најважнији за одвијање Пакленог плана, а то су пре свега вођење комплетне спољне политике и највиших војних надлежности, кријући све време обим, садржај и праву сврху свог злокобног утицаја. У Енглеској је формирана Влада у сенци, тј паралелна власт. Тако је у највећој конспирацији могала да почне реализација Пакленог плана.

Краљ Едвард - агент Тајног друштва и архи-шпекулант

Енглески краљ Едвард 7 био је наследник краљице Викторије од 1901 године. Познати корисник француских проститутки, љубитељ лаког живота, у честим и великим коцкарским дуговима, краљ Едвард је био лак плен Тајног друштва, које је у Супербогаташким фондовима увек налазило подршку за раскалашан Едвардов живот. За узврат, краљ Едвард је за потребе Тајног друштва путовао по Европи, званично или у склопу својих забавних активности, и тако у највишим аристократским круговима сазнавао врхунске дипломатске тајне које је одмах преносио Тајном друштву. Едвард међутим није остајао на шпијунирању, већ је правио споразуме наизглед за интересе Енглеске, а у стварности по налогу и за потребе Тајног друштва. Едварду су свуда била отворена врата, јер је био припадник високог племства и највеће империјалне силе. Изузетан комуникатор, забаван и угледан, Едвард је свуда дочекиван раширених руку. Реч Едварда била је реч Енглеске у очима целог света.

Захваљујући највишем положају и специфичности енглеске аристократије, краљ Едвард у пракси није полагао рачуне ни Влади ни Парламенту. Ово је било од највишег значаја за Тајно друштво, јер оно није могло да рачуна на подршку ни Владе, ни Парламента ни енглеских маса за ратну кланицу коју је спремало. Едвардова путовања и боравци по Европи правдана су по потреби - рођачким посетама, куртоазном дипломатијом на одржавању мира и добросуседских односа или владарском потврдом већ раније склопљених уговора. Јавни делови неких споразума које је склапао Едвард у иностранству, као што је споразум Антант Кордиал са Француском, били су оличење мирољубиве политике која је изгледала као лична Едвардова иницијатива. Интересантно је да тајни делови овог и других споразума које је Едвард склапао нису видели ни обични чланови енглеског Парламента, ни чланови Владе, ни енглеска јавност, нити било чија јавност.

Едвардове краљевске посете лишене пратње или чланова Владе или Парламента личиле су на отварање Енглеске након периода политичког изолационизма. Јавност није ни слутила да се иза Едвардових забавних путовања одвија сасвим друга активност за потребе Тајног друштва.

Како није било јавних сведока тајних анекса Едвардових међународних уговора, евентуалне сумње чланова Парламента и Владе нису могле бити јавно изнесене јер доказа није било.  Највиши положај у држави гарантовао је Едварду апсолутну аутономију. Проблем је био у томе што је своју политичку и управљачку аутономију Едвард пренео на Тајно друштво које га је у потпуности контролисало и за чије интересе је он водио енглеску спољну политику.

Русија у добро затвореној боци

Стратешки проблем Русије налазио се у чињеници да није поседовала ни једну луку у отвореним топлим морима. Црно море је имало излаз на Егејско и потом Средоземно море, међутим пролази Босфор и Дарданели били су у власништву Турске и под забраном пловидбе ратних бродова великих сила - пре свега Русије. Сврха овог ограничења је било одсецање Русије од светских мора и свођење империје на континенталну силу. Балтичко море на северу се зими замрзава, што га је чинило непогодним за употребу.

На својим источним границама Русија је имала излаз на Пацифик, али се Тајно друштво постарало да опреми Јапан најмодернијом флотом и склопи са јапанском владом енглеско јапански споразум 1902, којим је Јапан постао чувар енглеских интереса на Пацифику и био обавезан да чува пролаз према енглеској колонији Индији (по принципу што је сигурно - сигурно је). После јапанско руског рата и руског губитка луке Порт Артур, Пацифик је постао забрањена зона за Русију, тако да се Русија опет нашла без иједне луке у отвореним топлим морима.

Читава ова копнена изолација Русије није била ни мало случајна: све ово је било пажљиво припремљено у Тајном друштву да би се Русија обуздавала и држала на улару за употребу док не дође време за ликвидацију Немачке војне силе. Русија је потсећала на џина у добро затвореној боци.

У суштини док се Тајно друштво припремало за светски рат ради срозавања Немачке, за шта му је требала и Русија, оно је пажљиво одржавало Русију у подређеном положају, без излаза на мора. Тајно друштво је увек могло да понуди Русији пролаз кроз теснаце (Босфор и Дарданеле) по принципу као што се магарцу нуди шаргарепа; ова је понуда увек могла бити повучена када ослабљена Русија испуни своју улогу у Пакленом плану.

Проблем: како удружити Русију и Француску? 
Француско - руски савез 1894

Након француско пруског рата 1870 Француска се нашла на светској сцени великих сила поражена, понижена и без две покрајине са мешовитим становништвом, које јој је одузела Немачка. Овако понижена била је деценијама у политичком изгнанству са европске политичке сцене. Бизмарк је својим савезима направио зид око Француске, јер је повезао Немачко царство са свим Француским суседима, па се Француска нашла у политичкој глувој соби. У међувремену, у Француској је тињала жеља за осветом према Немачкој, и француски реваншисти су чекали своју прилику да врате назад две одузете покрајине у француско окриље.

Што се Русије тиче, она није имала јаких разлога да са Француском склапа било какав савез. Русија је била тврда монархија, а Француска република пуна презира према монарху који спречава формирање државног Парламента. Осим тога, умешни Бизмарк је још 1873 формирао са Русијом и Аустријом Лигу три цара, па је Русија тако била већ у споразуму са Немачком. 

Међутим, то стање није одговарало Тајном друштву: требало је разбити бизмаркове савезе и организовати Европу против Тројне алијансе, пре свега Немачке. Поставило се питање - како то урадити?

Тамо где не помаже дипломатија, помаже шеф кухиње: Супербогаташки покровитељ Тајног друштва ускочио је тамо где је дипломатија имала проблем и воала, ето решења! Француске банке Ротшилда су обећале огромне кредите Русији за изградњу преко потребне транссибирске железнице, којом је Русија омогућила будућу контролу дела пацифичког приобаља, чиме би преко Пацифика обезбедила себи једну луку у топлим морима, и тако први пут постала империја за сталним излазом на светска мора. Такође Русија је била увређена због чињенице да Немачка није обновила уговор са Русијом који је Бизмарк оформио 1887 (Уговор о реосигурању). Разлог за необнављање овог уговора од стране Немачке је у ствари био тривијалан: саветници су након пензионисања канцелара Бизмарка уверили цара Вилхелма да је уговор давао Русији превише уступака и да га не треба обновити. Додуше и сам Бизмарк је сматрао да је Уговор о реосигурању само привремено добијање на времену, да се одложи удруживање Русије и Француске против Немачке.

Због оваквих кредита као и због тривијалних сујетних епизода руског цара, 1891-1894 Русија је под царем Александром III непосредно пред његову смрт коначно закључила споразум са Француском, усмереним против Немачке и њене Тројне алијансе. Овај Француско-Руски споразум предвиђао је савезништво Француске и Русије у случају да једна или обе зарате са члановима Тројне алијансе, у првом реду са Немачком. Русија се чак обавезала да у случају да било која од држава Тројне алијансе покуша мобилизацију, без било каквог чекања нити усаглашавања одмах по пријему те вести спроведе тренутно мобилисање целокупних снага од 700.000-800.000 војника, на такав начин да 1.300.000 француских војника са друге стране истовремено ступе у борбу са Немачком. Споразум је држан у тајности до 1918. 

Тако је Тајно друштво исфорсирало и припремило Русију за текућу и будућу употребу. Омча око немачког врата се полако и сигурно затезала...

Врбовање страних дипломата и стране штампе

PoincaréШирење стране агентурне мреже Тајног друштва агентима који припадају дипломатији страних земаља било је у првом реду усмерено на Француску, Русију и  Балкан.

Скоро све главне политичке фигуре за одвијање Пакленог плана и припрему Првог светског рата биле су на списку агентуре Тајног друштва. У случају Русије сви министри спољних послова у више сазива, амбасадори Русије у главним европским земљама били су англофили или поборници претежне оријентације Русије ка Енглеској. Неки од њих били су директно богато даривани из Енглеске за своје услуге Тајном друштву.

У Француској је Тајно друштво аутоматски имало саговорнике и агенте међу рефаншистима који су сањали да се освете Немачкој због одузимања граничних покрајина Алзас и Лорене. Најпознатија имена реваншиста,  Делказе (Théophile Delcassé) и Поенкаре (Raymond Nicolas Landry Poincaré) били су продужена рука Тајног друштва у Француској.

Занимљиво је да је подмићивање француске штампе рађено преко Русије. Изволски, тадашњи амбасадор Русије у Паризу, био је посредник који је потплаћивао француске новине уз знање и пуну подршку француског премијера и министра спољних послова Поенкареа. Из телеграма упућеног Коковтсову (Vladimir Nikolayevich Kokovtsov), руском министру финансија:

“Summary of my discussioin with Poincare and our ambassador (прим. Изволски). Both are of the opinion that payments to the Press should be postponed, but consider it desirable to have ready a credit of 300,000 francs for the purpose of immediate intervention ...”

Сиже мог разговора са Поенкареом и нашим амбасадором (прим. Изволским). Обојица су мишљења да би наше уплате Штампи требало одложити, али сматрајте пожељним да имате кредит од 300.000 франака за тренутне интервенције...

Иако је мито слато из Русије, његов извор је била Ротшилдова француска банка, а те кредите је отплаћивао руски народ[1/str 231]. Поставља се питање за које потребе је Русија потплаћивала француску штампу? [7/стр117]

Одговор на то питање је у доласку Жозеф Кaјуa (Joseph Caillaux) на место премијера. Кају није припадао рефаншистима и није био на платном списку Тајног друштва. Кају је такође био за мирнодопску политику, а то је већ нешто што Тајно друштво никако није могло да допусти. Зато је потплаћена штампа у Франуцуској и Енглеској осула баражну паљбу по Кајуу, приписијујући му издају и свакакве измишљотине. Кају је морао да уступи место агенту Тајног друштва, рефаншисти Поенкареу. Поенкаре је био рођен у покрајини Лорена, коју су Немци анектирали након француско пруског рата; Поенкаре је говорио да је смисао њихових живота да се покрајине врате Француској. Уклањањем Кајуа, Тајно друштво је у Француској имало рефаншистичку групу на својој страни и на највишим позицијама у Француској: Поенкаре (премијер и министар спољних послова), Милеран (Alexandre Millerand, министар рата), Делказе (министар морнарице). И у Русији, и у Француској заговорници мирнодопске политике били су ућуткани и одстрањени са битних политичких позиција.Овде видимо да је Русија била трећа страна преко које је Тајно друштво остваривало своје конспиративне планове у Француској.

Када је Поенкаре дошао у опасност од пада с власти, Изволски је тражио три милиона франака за куповину опозиционог листа Радикал и подмићивање Поенкареове опозиције [1/стр 232]. Поенкареова влада је тако опстала на власти.

У Француској су реваншисти обећавали повратак изгубљених територија у француску државу, а у Русији су ишчекивали да ће остварити неометан излазак на топла мора кроз турске мореузе. Све то је требало остварити Великим ратом, јер узето појединачно ни Француска ни Русија нису појединачно имале никакве шансе да војнички поразе Немачку.

Русија и Немачка у чврстом савезу: а, то не сме никако!

Када је колебљиви и не нарочито способан руски цар Николај II разматрао предлог грофа Витија, министра финансија да се Русија уместо са Француском удружи са Немачком, на царев захтев послат је после пораза у руско-јапанском рату упит руским амбасадорима за мишљење по овом питању Бенкендорфу, Нелидову и Изволском у Лондону, Паризу и Копенхагену[7/10стр]. Сва тројица упитаних су гракнули као један: не Немачка, Француска је драгоцен савезник који се не сме испустити. Наравно да не сме, јер би то довело у питање Паклени план за који су радила ова три агента. Колебљиви цар, иако је знао да га је само Немачка подржала у руско јапанском рату 1904-1905, док је Француска подржавала његове непријатеље, усвојио је ову погрешну сугестију саветника.

Друга прилика да европска политика крене другим путем и значајно поремети Паклени план великог рата, десила се убрзо након овог догађаја у јулу 1905 године код острвца Бјерке. Тада је дошло до сусрета немачког и руског цара без присуства њихових министара иза затворених врата на јахти руског цара. Паметнији, немачки цар понео је у свом џепу нацрт споразума Немачке и Русије. Разговарајући о горком искуству Русије према европским силама, посебно у светлу њиховог понашања у руско јапанском рату, немачки цар је покушао свом рођаку да објасни да савез са Немачком значи да ове две силе удружене нико неће олако напасти, као и да је Енглеска озбиљан противник који користи остале силе против њих. Одатле се види да је немачки цар врло тачно одредио правац одакле долази опасност по светски мир, а тиме и Немачку и Русију. Рођаци су се договорили да је савез њихових држава права ствар, немачки цар је извадио из џепа папир и позвао га да потпише, и обојица су потписали споразум.

Тајно друштво је брзо добило информацију да је дошло до сусрета два цара, али нико није знао ни ко је шта предлагао приликом сусрета, ни о чему су се коначно договорили, ако је до договора и дошло. Наступила је узбуна - одмах је ангажован краљ Едвард који је позвао руског амбасадора у Лондону и дао му налог (!) да одмах отпутује у Данску код тамошњег руског амбасадора Изволског (потоњег министа иностраних послова) и тамо ишчепрка информацију шта се десило. Изволски и други у Данској нису имали ту информацију. Зато је Едвард одмах позвао свог човека, никог другог до самог руског министра спољних послова грофа Ламсдорфа коме је руски цар све избрбљао о тајном Бјерке договору.

Ево шта о томе каже краљ Едвард: “Lambsdorff is such a nice man and lets me know all I want to hear.”

Ламбсдорф је тако добар човек, он ми је рекао све што сам хтео да сазнам!

Сви ови плаћеници Тајног друштва наравно сарађивали су тесније са Енглеском него са сопственом државом!

Чак је и немачки цар сазнао да се Енглези обавештавају преко највиших службеника руске дипломатије, о чему је запањен послао руском цару телеграм. Али било је касно: Тајно друштво је све сазнало о царском Бјерке споразуму и лако разуверило неспобног руског цара преко његових-њихових агената да одустане од сопственог потписа и обећања. А свакако је помогла и претња да би Русија могла да изгуби драгоцене кредите француских Ротшилда ако јој падне на памет да ратификује Бјерке споразум. И тако је руски цар пљунуо на све и погазио што је потписао. Немачки цар му је написао, у очајању, осећајући да не може да спречи опасан рат: “We joined hands and signed before God who heard our vows.”

Mи смо се руковали и потписали пред Богом који је чуо наш завет.

На жалост, руски цар није имао довољно способности ни интелигенције да са своје стране схвати значај ове ситуације. На тај телеграм немачког цара он није послао никакав одговор и човечанство је било корак ближе крвавом светском рату Тајног друштва и Супербогаташа против човечанства.

Усаглашавање и организовање заједничких војних планова

Продором у контролне структуре енглеске армије, а потом стварањем контаката на одговарајућим нивоима у Француској и Белгији, Тајно друштво је покренуло синхронизацију планова војних штабова Енглеске, Француске и Белгије. Извршено је међусобно упознавање официра који су онда израдили планове заједничких размештаја трупа и њихових дејстава у Француској и Белгији који ће ступити у дејство чим почне рат.

Видљиво је да у овим плановима не фигурише Русија. Ово је веома логично, јер је једина улога Русије била да у рату веже за себе знатан део немачких армија и олакша посао западним трупама Енглеске, Француске и Белгије. Како је Белгија формално имала неутралан статус, а у стварности се спремала за рат на страни Антанте, свако позивање на "неутралност" Белгије само по себи је бесмислица.

Немачка-20 као Ковид-19. Захуктавање пропагандне машине

Да би утерали енглески народ у предратну хистерију, аутори Пакленог плана посветили су се ширењу страха од напада наводно страшног, злог и подмуклог немачког непријатеља. За ширење страха Тајном друштву требало је на првом месту главно медијско средство онога времена - новинска гласила.

Почевши од гласила “The Times”, завереници су покренули куповине уредника и новина као да је у питања празнична распродаја робе. Тако су за текуће потребе Друштва преузимани уредници и гласила “Review of Reviews”, “Westminster Gazette”, “Daily News”, “Daily Chronicle”, “Daily Mail”, “Daily Mirror”, “Daily Graphic”, “Evening News”, “Weekly Dispatch”, “Daily Express”, “The Observer”, “Sunday Times”, “Morning Post”. Чак је Енциклопедија Британика посебно едитована у деловима који приказују колонијалну управу. Врховно гласило намењено вишој класи са моћи одлучивања, Тајмс, повезано је са Министартсвом спољних послова, Колонијалном канцеларијом и Генералштабом. Читава ова хоботница припремљена је и синхронизована за брзо одашиљање дезинформација по потребама Тајног друштва.

Овако прибављена средства за ширење страха и ратне психозе послужила су су да се  шкрабају измишљене или дезинформаторске приче о страшном немачком непријатељу. Оно што је 2019 у свету био Ковид-19, то је у Енглеској 20 века била Немачка, Немачка-20.

Чланци у енглеској штампи ређали су се у недоглед о томе да немачка привреда угрожава енглеску привреду, да немачка држава угрожава Британску империју на Острву и у колонијама. Чланци о немачким шпијунима и немачким измишљеним наводним могућим намерама штампани су као на текућој траци. Тако је још 1903 Ерскин Чиндлер написао бестселер “Пешчана загонетка” у којој се Немачке десантне трупе искрцавају у Енглеској под заштитом моћне немачке флоте (неколико пута мање од енглеске, узгред речено). Сам аутор је јавно тврдио да жели да огласи претећу опасност од Немаца и потребу да се Енглези хитно припремају против немачке инвазије! Тајном друшву то није било довољно, већ је 1906 финансирало серију кримића “Инвазија 1910” коју је нажврљало пискарало под именом Вилијам Лекју (William Le Queux) у коме зли Немци продиру полако, улазећи из једног енглеског села у друго, тероришући сирото енглеско становништво. При томе је “Daily Mail” редовно објављивао на мапи Енглеске докле су “Немци” наводно стигли. Тајно друштво се постарало да се ова гомила глупости преведе на 27 светских језика и у оно доба прода у преко милион примерака! Остали издавачи су пожелели да уграбе део овог финансијског колача, па су и сами почели да пискарају против немачког “завојевача” стотине наслова. Један од издавача, Опенхајм, лансирао је причу о 290.000 младих људи, војника прикривених у Енглеској и запослених као конобари и чиновници, са наредбом да у једном моменту сви скоче на Енглезе!

Ову операцију пратила су и друга гласила као “Nation”, “National Review”, “Quarterly Review” и многа друга, наговештавајући у озбиљној форми да је сасвим могућ изненадни напад Немаца на Енглеску.

Припрема свих колонија Британске империје

Енглеска је под доминацијом држала следеће: читав Аустралијски континент, Нови Зеланд, Канада, Индија, Египат, Британска Гвајана, Бурма, Јамајка, Родезија, Јужна Африка и Тринидад као и већи број мањих области као што је нпр Гибралтар. То чини укупно 434 милиона становника или више од четвртине светског становништва са 6 милиона потенцијалних војних обвезника.

Прво је било неопходно извршити психолошко подизање тензија, створити код свих сагласност и заједнички дух борбе против “злих” Немаца, подићи ниво страха у колонијалним управама слично као што је то направљено у Енглеској.

У том смислу је 1907 шеф Тајног друштва Милнер организовао је колонијалну конференцију. Ова конференција је инсистирала на следећим принципима: свако брани своју земљу (колонију) али истовремено брани и ширу заједницу. Шира заједница, обећао је Милнер, биће најјача политичка заједница на свету (слично као Светска влада коју у модерном добу формирају Супербогаташи). У колонијама са англофонским становништвом, као што је Аустралија, Милнер је потенцирао идентичност расе из које је требало по њему да проистекне лојалност Империји.

Милнер је покренуо да сви енглески доминиони реформишу своје војне снаге по формату енглеске војске, како би се омогућила интеграција за “хитан случај” (=рат са Немачком). Сви доминиони су ово прихватили и спровели веома ефикасно под будним оком агената Тајног друштва.

Милнер је веома пажљиво градио односе са Канадом, како не би дошло до ситуације да Канада приђе свом много већем суседу - Сједињеним државама. Канадске званичнике Милнер је обасуо богатим гозбама са аристократама, уз инсистирање на империјалном јединству. Милнер је лично обилазио значајне Канађане у Енглеској, а потом је организовао турнеју по самој Канади у којој је држао своје говоре хвалећи на сва уста канадски патриотизам и лојалност, где је себе представљао као “грађанина Империје” који служи свим краљевским доминионима.

Енглеска штампа је уздизала Милнерову турнеју и њега самог у највише висине. На крају је организована Империјална конференција за штампу на коју су позвани пробрани писци и новинари из Империје. Конференцији је присуствовало ништа мање него њихових 600 енглеских колега, војни и поморски офирицирски кадар, као и многи политичари. На овој конференцији је Лорд Роузбери, истакнути члан језгра Тајног друштва истакао:

He warned that never before in the history of the world was there `so threatening and overpowering a preparation for war`.

On је упозорио да никада раније у светској историји није било “толико претећег и превлађујућег припремања за рат”. Иако Роузбери није навео Немце по имену, Енглези су се постарали да сви знају на кога је он мислио када је говорио о припремама за рат и опасности по Империју. Делегатима је саопштено да су

“big armies .... were a means of preserving peace”
“велике армије” (прим. које треба Империја да створи) “су средства за одржање мира”.

Суштински ова Конференција је била опет прецизна сајоп операција, заснована на апсолутној лажи да се Немачка спрема за напад на Империју. Заменом теза тражено је да треба регрутовати војнике ради “мира”. Учесници конференције су обилазили фабрике оружја и бродоградилишта у Енглеској. Учињено је све да се учесници фасцинирају и мобилишу за наводну страшну опасност. По завршетку Конференције, учесници су се вратили у своје средине и отпочели грозничаву издавачку делатност ширећи даље дезинформације о `страшној опасности`. Овакве лажи омогућиле су 1914 године много лакшу мобилизацију индоктринисане омладине по енглеским доминионима.

Ко је званично проглашен кривим 1919 године?

На мировној конференцији у Версају одржаној после Рата, Комисија за одговорност твораца Рата приложила је свој закључак: Тhe War was premeditated by the Central Powers together with their allies, Turkey and Bulgaria, and was the result of acts deliberately committed in order to make it unavoidable. Germany, in agreement with Austira-Hungary, deliberately worked to defeat all the many conciliatory proposals made by the Entente Powers.

Рат је био oсмишљен од стране Централних сила заједно са њиховим савезницима, Турском и Бугарском, и био је резултат активности намерно почињених да би се он учинио неизбежним. Немачка је, у договору са Аустро-Угарском, намерно радила на томе да анулира све бројне помирљиве предлоге које су давале Силе Антанте.

Ова комисија је очито радила по српској изреци: Кадија те тужи, кадија ти суди. Не треба посебно ни нагласити да је Немачкој било забрањено учешће у раду ове комисије. Збирка немачких докумената коју је немачка влада доставила комисији и који противурече горњим бесмисленим ставовима, комисија није ни погледала.

Ово није ни чудно, јер је на мировној конференцији било много Супербогаташких агената Тајног друштва.

Како се финансира војска за нападачки рат?

Рат и припреме за рат су најскупље активности једне државе. Ево колико су велике силе улагале у своју војску у припремама за рат, изражено у фунтама по Енглеским изворима:

година	Енглеска	Француска	Русија	НЕМАЧКА
1909	11.076.551	4.517.766	1.758.487	10.177.062
1910	14.775.289	4.977.682	1.424.013	11.392.856
1911	15.148.171	5.876.659	3.216.396	11.710.859
1912	16.132.558	7.114.867	6.897.580	11.491.187
1913	16.883.875	8.893.064	12.082.516	11.010.883
1914	18.676.080	11.772.862	13.098.613	10.316.264

Ова табела кристално јасно даје тачну информацију ко је заиста припремао Први светски рат: то су биле чланице савеза Тројне Антанте - Енглеска, Француска и Русија! [3] И не само то.

Припремајући се да нападну Немачку, агресорске савезнице Антанте су држале спремну стајаћу војску знатно већу од Немачке, јер нису могле знати тачан моменат када ће Немачка (морати) да реагује на њихове провокације. Тако је Француска држала 741.572 војника а Русија чак 1.284.000, док су Немачка и Аустрија заједно имале само 473.643 војника! Да би увећала величину стајаће војске Француска је продужила војни рок са 2 на 3 године. Дакле само две чланице Антанте без огромне енглеске флоте и енглеске копнене војске имале су чак 4,2 пута више војника од Аустрије и Немачке заједно! Овај бројчани однос снага је сасвим у оквирима традиционалне војне теорије која предвиђа бар три пута веће копнене нападачке снаге од снаге браниоца на копненом војном пољу.

Енглеска флота била је “само” двоструко већа од Немачке и то са најмодернијим бродовима и најбољом тадашњом технологијом - моторима са погоном на нафту.

Ако поново прочитамо одлуку версајске Комисије о наводно намерном провоцирању рата од стране Немачке, произилази да је држава која се није спремала за рат (сем редовног одржавања војске и уобичајене модернизације), и која је бројчано значајно слабија по броју војника и капацитетима, у ствари провоцирала вишеструко већу војну силу од себе!

Интересантно је да је Енглеска 14 година пре почетка Првог светског рата који је припремала, потрошила те године 42.431.000 фунти на опремање своје морнарице, а у тој години је Немачка, не слутећи ништа, на своју морнарицу потрошила само 11.659.000 фунти! Овде дакле видимо да се Енглеска спремала деценијама да нападне Немачку која није одговарала сличним припремама на својој страни, јер је целокупно предратно време била за мирољубива решења.

Први покушај изазивања Светског рата: мароканска криза 1905-1906

Прва замка постављена немачком цару Вилхелму II била је припремана још 1902 године и раније, када је агент Тајног друштва краљ Едвард интензивирао своја “туристичка” путовања по Европи па је тако посетио Шпанију, Италију, Ватикан, Португалију, Аустрију и  Француску. У Шпанији је одлучио да буде проводаџија младом краљу Алфонсу који је управо ступио на престо. Наравно све са циљем да осигура пријатељску сарадњу Шпаније у Мароку. Потом је 1904 у Француској направио познати споразум Антант Кордиал са Француском којим је увезао интересе Енглеске, Француске и Шпаније по питању пљачке Марока и Египта. Антант Кордиал је стабилизовао односе Енглеске и Француске , орочен на 30 година и представљен је  као коначно решење о миру између Енглеске и Француске.

Међутим, споразум Антант Кордиал је имао своју мрачну позадину у томе да статус Марока није био у надлежности ни само Француске, ни само Енглеске. По споразуму из Мадрида 1880, пљачкање Марока било је озваничено потписима представника Марока, Шпаније, Енглеске, Француске, Немачке, Аустро-угарске, Белгије, Италије, Холандије, Португала, Шведско-норвешке уније, Данске па чак и Сједињених држава! Суштински Мадридски споразум је исказивао споразум свих ових држава да живе на рачун мароканског народа и његове територије и ресурса, што је укључивало поштовање интереса свих ових пљачкаша. Очигледно је краљ Едвард педантно обавио свој задатак, јер када је Француска по претходном договору са Енглеском објавила да ће окупирати сав (преостали) део Марока, Немачка је била једина земља од свих великих сила која једноставно није питана да о томе да искаже своје мишљење, што је по међународном праву и обичају било потпуно нерегуларно. И не само то, Француска се понашала (по инструкцијама свог енглеског савезника) као да Немачка не постоји, глумећи изненађење када је Немачка објавила своје неслагање са француском окупацијом.

Тако долазимо до суштине провокације. Немачка је у рату 1870-1871 до ногу поразила Француску и одузела јој две провинције, на начин који Французи никада нису могли да забораве. После овог рата и уједињења, Немачка је постала апсолутно најмоћнија војна сила Европе. Немачкој на копну није могла да парира ни Енглеска, јер је Енглеска имала веома скромне копнене војне снаге.

Игнорисање Немачке као најјаче војне силе Европе, учињено је гађањем на иначе изражену сујету немачког цара. И ово циљање на царску сујету уродило је плодом: Немачка се умешала у француску намеру окупације Марока. Криза која је овим поводом настала зове се Прва мароканска криза. Енглеска је упозорила Немачку да превентивни напад Немачке на Француску може довести до тога да се Енглеска придружи Француској у рату против Немачке.

Колико је ова провокација била лукава видимо и по томе што је Енглеска подметнула Француску као извршиоца ове акције, и то на терену на коме је Немачка била немоћна да реагује: Мароко одвојен Средоземљем од европског копна није могао бити контролисан немачким копненим трупама, а на морима је доминирала моћна енглеска флота. Све ово је било срачунато да изазове немоћни бес и напад Немачке на Француску.

Као што видимо, први покушај Тајног друштва да изазове Немачку трајао је бар 4 године грозничаве дипломатске активности. Овај покушај није успео због одсуства жеље Немаца за ратом, због посредовања Сједињених држава и других околности. Међутим Тајно друштво са својим супербогаташким монструмом није било спремно да одустане од Пакленог плана и даљег провоцирања најјаче европске државе.

Подизање пропаганде на највиши ниво: Округли сто

Група Милнерових агената на утицајним позицијама у пословању, државним органима и журналистици формирала је око 1910 подорганизацију Тајног друштва под називом Округли сто (Round Table). Једна сврха Округлог стола је била формирање група за пропаганду. Округли сто је отворио своје центре и у Америци са циљем повезивања политичких центара Тајног друштва Енглеске и Америке, а такође и са циљем повезивања финансијских центара Лондонски Сити - Вол Стрит. Своје испоставе Округли сто формирао је у Лондону, Јужној Африци, Канади, Аустралији, Новом Зеланду и САД. Не треба ни нагласити да су сви они наравно имали финансијску подлогу Супербогаташа. Испоставе Округлог стола које су биле тајне, формирале су друге, полутајне пропагандне групе у главним градовима британске империје.

Округли сто је иако тајна организација, формирао јавно гласило под називом “The Round Table: A quarterly Review of the Politics of the British Empire.”, које је уређивао Кер, каснији наследник Милнера. Гласило је објављивало текстове без навођења имена аутора.

Колико је на крају Тајно друштво било успешно у припреми колонија види се по њиховом ангажовању у Великом рату: Канада је послала 641.000 војника, Јужна Африка 136.000, Аустралија 332.000, Индија 1.477.000. Преко 250.000 Канађана је радило у фабрикама наоружања које су даноноћно Енглезима слале муницију на фронт.

Други покушај изазивања светског рата: мароканска криза 1911

Поновним уласком Теофила Делказеа (Theophile Delcasee) у француску владу, који је био одстрањен после прве мароканске кризе, Француска је поново покренула агресију у Мароку. Иначе Делкезе је француски реваншиста, који је сањао да врати одузете некада француске покрајине од Немачке. Делкезе је био партнер Тајног друштва, с којим је друштво веома лако нашло заједнички језик у Пакленом плану напада на Немачку. У Мароку су француске и друге компаније радиле шта су хтеле и земља је доведена у тешко стање спољном експлоатацијом. Када су европске компаније 1907 године прекопале гробове у локалном гробљу у Казабланци да би изградиле нову луку, Мароканци су подигли побуну против овог вандализма и убили 9 европских скрнавитеља. Ту ситуацију је одмах искористила Француска, прогласила “масакр”, неопходност увођења Марока “у руке цивилизације” и послала ништа мање него 15.000 војника који су угушили побуну и казнили султана са откупом од чак 12.000.000 долара за њихове “трошкове”.

1911 Француска је извршила јавно погубљење мароканских дезертера. Одмах након тога, проширила је лажне вести да је у граду Фезу подигнута велика побуна и да европске жене и деца у граду дрхте од страха пред Мароканцима. Да би све било уверљивије послат је велики француски казнени корпус да ослободи наводне сироте заточене Европљане. Кад је корпус стигао до Феза, није нашао ни заточене јер их практично није ни било, нити побуну нити побуњенике, јер је све била најобичнија лаж. Али ова лаж је довела велики француски војни контигент у Мароко.

Француска и Шпанија биле су по међународом споразуму задужене за полицију и одржавање реда, али им земља није дата на искључиву употребу, што је Француска грубо кршила узимајући мароканске ресурсе без обзира на споразум из Алхесираса, коме су 1906 присуствовали председници 15 држава. Како француске трупе нису напуштале Мароко два месеца, Немачка је изгубила стрпљење и поставила упит зашто се не поштује споразум.

Своје противљење француском кршењу права Немачка је исказала и слањем малог ратног брода од 1000 тона са 121 војником који се краће време укотвио у луци градића Агадир. Бродић је био наоружан са два топа калибра 10,5мм и шест митраљеза. Бродић није испалио ни један метак, а морнари се нису искрцавали на копно. Немачка је послала ноту Француској да жели почетак разговора у вези француског кршења Алхесирас споразума.

На ову ноту, интересантно, прва је преко штампе одговорила Енглеска! Винстон Черчил, агент Тајног друштва, уверавао је енглеску јавност да је укотвљени бродић јасна намера Немачке да баш ту сагради морнаричку базу из које ће нападати енглеске и савезничке бродове на путу за Јужну Африку! Едвард Греј, краљев секретар, од 1905 секретар за спољне послове и члан језгра Тајног друштва, наговарао је француског премијера да одговори Немцима ратоборно. Тајмс је одмах објавио да Немци хоће да “доминирају Европом”. Бродић од 121 морнара јавно је назван

“direct threat to the premier navy in the world”.

“директна претња првој светској морнарици”

Едвард Греј је позвао немачког амбасадора да му саопшти “чињенице” и да ће можда бити неопходно да Британија “заштити своје интересе”?!

Даље набрајање очигледних провокација и ратног хушкања даље није неопходно. Као што видимо, Немачкој је поново бачена удица која је требала да изазове копнени напад Немачке на Француску, и аутоматско покретање припремљеног рата са свих страна на Немачку.

Срећом по мир, у Француској је премијер Жозеф Кaју (Joseph Caillaux), човек нормалних нератоборних схватања, управо 1911 постао премијер, и није било времена да се врбује на време за Тајно друштво. Мирнодопским деловањем кајзера и Кaјуа, упркос енглеском подстицању, дошло је до споразума у Фезу којим су Немци компензовани добијањем Француског Конга и криза је приведена срећном крају неочекивано за Тајно друштво.

Модерним речником речено, Тајно друштво je опет спровело масовну сајоп операцију (психолошку операцију), исто као што су њихови настављачи у овом садашњем времену спровели Ковид19 пландемију.

Како је руски министар спољних послова Александар Изволски трговао на рачун српског живља и српских територија

Русија је себе у свету великих сила представљала као заштитницу словенских народа, не без материјалних разлога: смештена у изолацију од топлих мора, Русија је сагледавала утицај на Балкану као један од својих стратешких циљева који би је преко Бугарске, Србије и Црне горе водио чак до Јадрана. Амбасадор у Београду, а од 1906-1910 године министар спољних послова Русије, Александар Изволски био је агент Тајног друштва. Изволски и његов протеже амбасадор Хартвиг веома горљиво су подржавали обједињавање српског живља и територија изван Србије (пансрпство; југословенство). Руске дипломате су због своје пансрпске оријентације наишле на одлично прихватање код српског краља, код Николе Пашића и код српског народа.

Русија је подупрла и креирање Балканског савеза уочи Балканских ратова. Веза иначе супротстављених балканских држава била је крхка, али је Тајно друштво желело да државице Балканског савеза има као групу окупљену против Аустроугарске.

Александар Изволски је као министар спољних послова 1908 на своју иницијативу остварио контакт са Аустроугарском, пославши меморандум њиховом министру спољних послова грофу Еренталу са позивом да се размотри Берлински уговор из 1878 којим је Аустроугарска добила право да управља Босном и Херцеговином. Изволски је предложио, на своју иницијативу, да ће Русија “заштитница Словена” одобрити Аустроугарској да анектира Босну и Херцеговину, у замену за Аустроугарско признање права Русији на коришћење турских мореуза. Има индиција да је Тајно друштво дало миг Аустрији да је ова анексија сасвим у реду од стране Енглеске. Изволски се обратио Енглеској за признање руске употребе турских пролаза, али је био одбијен. Тако је Русија тргујући српским народом и територијом у БиХ направила неуспешну трговину са Аустроугарском. Изволски се није усудио да критикује Енглеску због тога што је примао издашне поклоне од енглеског амбасадора Николсона у Санкт Петербургу, па је своје гневне примедбе упутио Аустроугарској. Аустроугари су запретили да ће објавити како је трговао српским територијама и Изволски је нагло утишао своје коментаре. Изволски је потом убеђивао Србе да је све то само привремено и да се стрпе до великог рата.

Након овог догађаја Изволски је одржао говор у Думи где се заложио за пансрпство и истеривање Аустрије са Балкана. 1909 године у тајној конвенцији са Бугарском, изложена је пансловенска идеја:

“Тhe realization of the high ideals of the Slav peoples in the balkan peninsula, which are so close to russia’s heart, is only possible after a fortunate issue of the struggle of Russia with Germany and Austria-Hungary.
Остварење високих идеала словенских народа на балканском полуоструву, које је тако блиско руском срцу, једино је могуће после срећног исхода руског сукоба против Немачке и Аустроугарске.

Одавде је јасно да је Русија утишавала Србе и Бугаре и обећавала им решење након великог рата за који се спремала.

Суђење у Сарајеву

Ми на жалост не знамо ко је и да ли је Апису и Црној руци дао одрешене руке и чврсто уверење да може да организује високо ризичан атентат у Сарајеву. Са становишта војне доктрине као и политичког резовонања убиство у Сарајеву ни у ком случају није одговарало  Србији нити српском народу, како у Србији тако и у Босни. Србија је била у веома лошем стању економски и војно након балканских ратова. Чак иако је јасно да је Србији обећавана подршка руске стране, невероатно је да је било ко могао пословично опрезног Николу Пашића определити за подршку сарајевског атентата. Што се тиче Аписа, можда је неко убедио официрске усијане главе да се укључе у организацију атентата, или бар да га не ометају.

Међутим, можда је најбоље послушати занимљив одабир питања за која се одлучио судија на процесу атентаторима, као и одговоре атентатора на та питања:

[испитивање Недељка Чабриновића]:

Суд: Ти држиш да нема Бога? Јеси ли слободни зидар?

НЧ: Зашто то питате? Не могу вам казати.

Суд: Не говорити, то значи да јесте.

Суд: Је ли Војо Танкосић слободни зидар?

НЧ: Зашто питате о слободним зидарима_

Суд: Присташа кршћанске науке не бави се атентатима.

НЧ: Јест био.

Суд: По чему то знате?

НЧ: Знам позитивно из приповиједања Циге. И он је био слободан зидар.

....

Суд: Из тога слиједи да сте и Ви слободни зидар?

НЧ: Ја то нијесам потврдио. Ја молим да (се) пређе преко тога, ја на то не могу одговорити.

Суд: Је ли у Вашој одлуци да убијете престолонаслједника играла улогу околност, да су они били слободни зидари, односно, да сте Ви били?

НЧ: Јест и то играло улогу.

Суд: У ком смислу? Зашто? растумачите нам то! Јесте ли баш од слободних зидара добили налог да извршите атентат?

НЧ: Нисам добио никаква налога.

Суд: По чему је онда слободно зидарство Танкосића и Цигановића играло улогу у атентату?

НЧ: Ја нисам доводио слободно зидарство никако у везу са атентатом, али потврђујем да су они слободни зидари.

Суд: Питам, је ли околност да су они слободни зидари стоја у свези са атентатом?

НЧ: У толико, што смо присташе слободно-зидарских идеја.

Суд: Да ли та идеја такођер препоручује да се почини атентат на властодршце, колико је Вама познато?

НЧ: Препоручује. Мени је сам Цигановић казао да је покојни Фердинанд већ осуђен на смрт од слободних зидара. То ми је казао после моје одлуке.

[Испитивање Гаврила Принципа]

Суд: Познајете ли Танкосића и Цигановића?

ГП: Познајем.

Суд: Је ли Вам познато да су обојица слободни зидари?

ГП: Једном је Цигановић у кавани Моруна, кад се је разговарало о атентату, казао да су слободни зидари те и те године осудили Фрању Фердинанда на смрт.

Суд: Али то је било послије како сте се одлучили на атентат.

ГП: Јест.

Суд: Ова околност ние упливисала на Вашу одлуку?

ГП: Није. Сам Цигановић је говорио да је слободни зидар и чудим се да Чабриновићу о томе није ништа познато. Ја на то нијесам обраћао пажње и набацио сам да би се он разговарао с неким човјеком од кога би могли добити средства.

Суд: Ви нијесте слободни зидар или јесте?

ГП: Нијесам слободан зидар.

Суд: Знате ли да је Чабриновић слободни зидар?

ГП: Говорио је да ће ступити у ту ложу, али не знам да ли је ступио.

...

ГП. Што се мене лично тиче, Цигановић није први пута пристао да даде оружје, а други пута је на то пристао. Казао је да ће се још о свему тому разговарати детаљније с неким човјеком.

Дакле видимо да је аустроугарски суд обратио велику пажњу на масонерију, која је продужена рука Супербогаташа, а тиме и Тајног друштва.

Србија 1900тих - локални центри моћи

У Србији 1900тих имамо најмање три главна центра локалне моћи: пуковник Апис као шеф војне контраобавештајне службе, краљ Александар и радикалски шеф Никола Пашић.

Апис је организовао српску мрежу агената у Босни. Пограничне јединице на Дрини биле су тек формално под контролом цивилних власти у Београду, али документи и сведочења показују да су у пракси погранични официри на српској страни били под Аписовом командом. На овај начин Апис је омогућавао неометане тајне преласке српских агената, оружја и другог на граници између Аустроугарске и Србије. На основу свих сведочења и докумената Апис је свакако представљао један битан центар моћи у Србији кога су се сви плашили. Други битан центар моћи представљао је Никола Пашић, а трећи центар моћи био је краљ Александар.

Због граничне контроле на реци Дрини, остаје чињеница да није било масовних трансфера оружја из Србије у Босну. Физички је дакле било неизводљиво доставити већу количину оружја због аустроугарских патрола и реке као физичке препреке. Дакле овакви мањи трансфери оружја у Босну били су уз знање Аписа по свему судећи намењени за атентате.

Солунски процес 1917 на коме је Апис осуђен и стрељан, свакако није прави судски процес, а изјаве које је Апис на том суђењу дао свакако не морају бити валидне. Међутим, Аписова изјава у истрази 1917 по којој је он организовао атентат на Фердинанда у Сарајеву вероватно одговара истини. Ево зашто је то тако.

Мрежа Аписових агената пружила је подршку извршиоцима и помагачима атентата. Тешко је претпоставити да би Аписова агентура и пограничне јединице пропуштале атентаторе противно Аписовој намери. Постоје експлицитне команде српској граничној полицији да се пропусте и обезбеди тајни прелаз наоружаним групама из Србије у Босну. Апис је иначе дефинитивно био лично на националном програму обједињавања окупираних Срба, пре свега оних у Босни. Како опредељење Аписа није историјски спорно и знајући да је његова агентура организовала припреме за (могуће) атентате, као и то да је та мрежа омогућила конкретним сарајевским атентаторима да дођу до оружја, можемо са дозом сигурности сматрати да је Апис заиста био у извесној мери умешан у атентат на Фердинанда, макар само са знањем да се дешавају припреме за атентат.

Репутација и опредељење организације Црне руке и самог Аписа, говоре у прилог томе да су официри Црне руке били за истеривање Аустроугарске са окупираних српских подручја, вољни да прихвате озбиљне ризике да би то остварили. Међутим без обзира на одлучност српског војног црнорукашког круга, Аустроугарска је била многоструко јача од Србије у војном погледу, па би напад Србије на окупирана подручја био самоубилачки подухват. Треба имати у виду да је Фердинанд био престолонаследник, а аустроугарски цар је био у деветој деценији, тако да је убиство престолонаследника било удар по самом опстанку императорске лозе и потпуно сигуран повод за рат, као што су уосталом догађаји и потврдили.

Гледано са стране односа моћи држава, зашто би онда Апис на своју руку огранизовао овакав атентат и тиме директно дао повода моћној царевини да објави рат Србији? Укратко, Апис, колико год и како год да је био умешан у овај атентат, директно или индиректно, у атентату сигурно није деловао независно или самостално. Суђење атентаторима је указало на значајно присуство масонерије у дотурању оружја атентаторима. Ми детаље не можемо знати, јер се Тајно друштво разумљиво побринуло да многа битна документа која би могла да осветле овај детаљ не дођу до јавности.

Мустафа Голубић

Мустафа Голубић је Турчин рођен у Херцеговини 1891. Године 1908 или раније постао је члан организације Млада Босна, потом је од 1910 до 1918 био члан организације Црна Рука. Од 1920 је члан Комунистичке партије Југославије. Негде од 1930-тих примљен је у Коминтерну.

Отварањем Совјетских архива из тог периода, по први пут смо дошли у посед текста аутобиографије коју је за себе лично писао 1933 Мустафа Голубић по захтеву Коминтерне. За разлику од лажних - сензационалистичких књига о Голубићу, у Совјетским архивама имамо први пут тачну интерпретацију животног пута Голубића до 1933 године. Наиме Голубић није имао никаквог разлога да фалсификује своју аутобиографију код Коминтерне у чије је редове улазио. Ово је свакако тачно зато што је свака нетачност у аутобиографији могла бити санкционисана најтежом казном.

Прва битна ствар коју Голубовић открива јесте да га је његова организација Црна рука послала 1913 године у Лозану да се састане са идејним вођом Младе Босне Владимиром Гаћиновићем. Голубић пише да је он добио задатак да организује убиство намесника Босне Поћорека и аустријског престолонаследника Фердинанда. Ово је Гаћиновић организовао а извршење је предато у надлежност Данила Илића. Илић је сам могао да бира погодан тренутак за убиство.

У својој аутобиографији Голубић даље наводи да га је шеф Црне Руке Апис године 1916 послао у Лозану да преговара са Гаћиновићем о припремама за убиство краља Грчке, краља Румуније и немачког цара Вилхелма II ! Како је Гаћиновић одбио ове планове, Голубић се вратио у Солун. Голубић даље наводи да је план Црне руке био и убиство краља Александра Карађорђевића и Николе Пашића, али их је издаја спречила у томе и завереници су били ухапшени.

Ово сведочанство самог Голубића потврђује да српска власт није била организатор атентата. Са друге стране, чињеница да је организација 1916 намеравала убисто ништа мање него три страна владара и једног домаћег, јасно говори у прилог треће тајанствене стране која је контролисала или бар имала снажан уплив на организацију Црна рука. Знајући да су у то време Грчка и Румунија биле неутралне вољом краљева ових земаља, те да је Немачка страна била у рату са Антантом, јасно је да је трећа страна о којој говоримо свакако била негде на Западу на страни Антанте. 

Узимајући у обзир умешаност масонерије у Сарајевски атентат, ми са великом извесношћу можемо знати да је Црна рука била тек експонент западног света. Шанса да супербогаташи и њихово Тајно друштво нису знали или нису управљали  или одобравали рад масонерије и Црне руке - занемарљива је.

Збрка око сарајевског атентата, Балкана и Срба у 1914

Огроман број дипломатских интрига, дипломатских нота и контра-нота, преписке свих врста, новинских чланака, мемоара, размишљања и тумачења односи се на Сарајевски атентат и околности овог атентата. Ако би смо покушали да их представимо у овом чланку то би било једноставно неизводљиво.

Уместо тога, разрешимо тај Гордијев чвор једноставном констатацијом. Убиство Фердинанда је свакако могло да послужи, коме год је то требало, а пре свега Аустроугарској, за рат против Србије. Али ни у каквом нормалном контектсту убиство престолонаследника, ма како значајно за Аустроугарску, у Европи препуној атентата у оно доба, није могло да буде повод за огроман светски рат.

Сама чињеница да је Светски рат покренут након једног локалног догађаја, јасно показује уплив неких снага и тенденција потпуно изван пуког односа Србије и Аустроугарске. Ако је Србија оптужена за овај атентат, нема никаквог разлога да у тај рат буде умешана Енглеска, Немачка, Русија и читав свет! Лажни историчари то правдају тајним и јавним билатералним уговорима, као да се уговори праве мимо центара моћи, и као да су ти уговори прављени некако случајно, па изазвали Светски рат? Ништа није даље од истине...

У овом чланку ми смо показали колико новца су Енглеска, Француска и Русија потрошиле деценијама припремајући се баш за овај рат, и какву је злокобну организацију направило Тајно друштво да до рата дође, па зато не можемо сматрати као случајну последицу неких крутих уговора, што је Русија покренула мобилизацију, а потом и Немачка покренула своју мобилизацију и објавила рат Русији и Француској, и још приде Енглеска објавила рат Централним силама.

Овде смо видели да су Велики светски рат у стварности узроковали Тајно друштво и његови Супербогаташи покровитељи.

Трагедија историје

Званична историја је јединствена наука заснована на апсолутном поверењу. Математика је заснована на постулатима, али сва даља извођења су ослоњена на постулате, што ова извођења чини проверљивим. Социологија, економија, па чак и психологија, имај разне теорије али вам допушта да сами одаберете теорију коју мислите да најбоље одговара реалности.

У историји, међутим, од вас се очекује да ви безпоговорно верујете да вам онај који вам преноси историјска “знања” и “историјске чињенице” саопштава једину истину и само истину. Ви верујете образовном систему, професорима и наставницима, држави, родитељима, политичарима и историчарима да су они људи од невероватног интегритета и да ће вам увек саопштити истину у разговору, у историјским лекцијама и у књигама.

Наравно да је такво очекивање далеко од сваке реалности. Не само зато што званични извори хоће да вас можда преваре, него зато што су они сами преварени.

Одавно је речено - победник пише историју. У стварности то је само део фалсификовања.

Наиме историјски криминалци уништавају оригиналне документе, склањају их из библиотека, раде фалсификоване преписе оригинала које онда потурају у јавност. Од 16. века, када су се Ватикан а потом и други интересенти активније укључили у историјско фалсификовање, приметно је одсуство скоро свих оригиналних докумената из јавних установа као музеји и библиотеке, док су јавности приказани преписи, преписи преписа итд. У сфери дигитализације књига, фалсификовање историје постаје чак и аутоматски могуће применом експертских система нове генерације, популарно назване вештачка интелигенција.

И тамо где постоје оригинални мемоари учесника, пракса показује да писци мемоара као учесници кризних историјских догађаја по правилу лажу или изостављају битне чињенице које могу да их инкриминишу лично или да су на било који начин неодговарајући за писца тих мемоара. Тако на пример, ви имате мемоаре Изволског, руског министра спољних послова, који потпуно противурече изјавама аустроугарског министра спољних послова о анексији Босне и Херцеговине, кључног споредног догађаја који се касније испоставио као веома важан у избијању Првог светског рата. Таквих примера има много, као и сумњивих делова мемоара који су непроверени, недоказани или пропагандистички. Пажљиво поређење разних мемоара откриће вам да је писац мемоара увек подешавао истину онако како је њему било прихватљивије. То се на пример одлично види у лажима које је Едвард Греј посејао у својим мемоарима.

Битни делови депеша Изволског око 1914 једноставно не постоје. Неки одликаш их је по свему судећи покупио и однео. У непознатом правцу. Тајно друштво спалило је још једну страницу сведочења својих злочина. И тако до данас.

Шта кажу неки англоамерички историчари: какви су то народ Срби и колико су Срби, по њима криви за Велики рат

Писци историјских књига више су окренути пропаганди свог приватног погледа на свет уместо да трагају за историјском истином. Бројни западни историчари су сатанистичке оријентације.

Тако ћете у књигама неких сатанистичких историчара пронаћи занимљив “аргумент” да су Срби народ са “нечасном историјом” због “регицида” (краљоубиства). Тај амерички аутор има неко чудно памћење из кога је избрисано убиство читавог низа америчких председника или политичара у његовој сопственој држави!

Други сатаниста историчар назива Србе и неке друге народе “примитивним народом” који нема осећај националног већ само “провинцијалног”. Какав је то провинцијализам захватио целу Србију коју је Карађорђе подигао против Турака 1804 и херојски се одупирао надмоћној царевини годинама - то ће ваљда знати само тај сатаниста историчар.

За треће сатанисте историчаре Срби имају “нереална маштања” да уједине свој народ. Наравно, ова маштања су нереална само ако су Срби у питању, а реална су кад се народ коме припадају ти историчари ујединили.

Четврти сатанисти историчари сматрају да је дрско од Србије што је покушала да обједини Србе у својој држави јер она није способна да одржава у миру ни сопствени народ, док се окупација  Срба и српских простора у Аустроугарској царевини процењује као исправно зато што је Аустроугарска царевина далеко боље уређена од Србије! И овај амерички сатаниста историчар заборавља сопствену историју, када су Американци протерали енглеске окупационе снаге, иако је Енглеска била неупоредиво боље организована и империјална сила, него што су то били амерички пробисвети који су побегли из Европе и који су само мало касније сами направили и организовали крвави грађански рат Севера и Југа.

Наивни историчари постају лаки плен сејача историјских лажи. Учећи историју из литературе албанофилке Eдит Дурхам и комунисте Лава Троцког, ево шта двојица енглеских писаца олако закључују, “објашњавајући”  период Другог балканског рата:

 “The Serbian practice of decapitating the dead enemy and impaling their heads on poles was positively medieval. The extermination of entire villages or the merciless bayoneting of women and children was commonplace.”

Српска пракса обезглављивања мртвих непријатеља и набијања њихових глава на колац је свакако средњевековна. Истребљење читавих села или немилосрдно набијање на бајонете жена и деце је била уобичајена пракса.

Коментар оваквих измишљотина је потпуно непотребан, сем да је изразито дегутантно када овакве лажи понављају управо Енглези, вероватно их преписујући из сопствене националне историје. Па хајде да се осврнемо на веома карактеристичне инсерте из енглеске и америчке историје.

Енглеско и америчко историјско наслеђе - пар цртица

Велики број америчких и енглеских историчара узима да Срби представљају велико зло Првог светског рата. Без доказа и чак узимајући веома непоуздане референце као опште признату истину, англо-амерички писци историјских измишљотина као да описујући лажи о Србима беже од одговорности сопствене историје. Зато је време да представимо нације којима припадају англосаксонски историчари, на прави начин, како би смо разумели о каквим се то генима ради.

Енглеске кукавице, не могавши да победе на мушки начин у рату холандске сељаке у Бурском рату у Јужној Африци, спалили су 30.000 холандских имања. Потом су енглеске кукавице и сатанисти формирале 45 логора за Холанђане, а 64 за афричке црнце који су били на холандској страни у рату. Затим су похватали бурске жене и децу и стрпали их у те логоре. У тим логорима су свесно спровели потхрањивање логораша, потпуно одсуствно хигијенстих мера, неадекватан смештај и претрпаност логораша. Тиме су намерно изазвали богиње, тифус и дизентерију. Логорашима нису пружали медицинску помоћ. Око 26.000 бурских жена и деце почело је да умире и глас о томе стигао је до очајних холандских сељака који су годинама тукли једну од најбоље опремљених војски на свету. Чувши то, сељаци су се предали. Тако су енглеске кукавице и сатанисти добили други Бурски рат.[1/стр50].

Енглези су то радили на много места у својој историји. Послушајмо шта каже новинар Џејсон Хикел (Jason Hickel) о енглеском понашању у Индији:

“From 1765 to 1938, the British government extracted goods worth trillions of dollars in today's money which were either consumed in Britain or re-exported for profit.

This windfall was used to build domestic infrastructure in Britain, including roads, factories and public services, as well as to finance the industrialization of Western Europe and British settler colonies. Development in the Global North was funded in large part by colonial extraction....
What happened during World War Two exacerbated this situation considerably. As US and British troops poured into Bengal to stage military operations against Japan, the colonial government decreed that, on top of existing mechanisms of extraction, all costs associated with Allied activities in the region would be covered by Indian resources, to an unlimited extent, until the end of the war.”

Од 1765 до 1938, енглеска власт је исцрпла робе вредне хиљадама милијарди долара у данашњем новцу, које су утрошене делом у Британији а делом извежене за зараду. Ova погодност је била коришћена да се изгради локална инфраструктура у Британији, укључујући путеве, фабрике и јавне сервисе, а такође и за финасирање индустријализације Западне Европе и Британских колонизатора. Развој Глобалног севера је великим делом финансиран из колонијалних црпљења...
Оно што се десило за време Другог светског рата значајно је погоршало ову ситуацију (прим: у Индији). Како су се америчке и енглеске трупе слиле у Бенгал да пропреме војну интервенцију против Јапана, колонијална власт је донела декрет да се поврх постојећих механизама црпљења, сви трошткови савезничких активности у региону покрију из индијских ресурса, у неограниченим количинама, све до краја рата.

Рећи ћемо само следеће: глад која је настала у Индији у Бенгалу 1943-1944, побила је три милиона Индијаца а милионе других оставила у потпуном сиромаштву. Савременици оног доба кажу да су се из воза могле видети кости индијских мученика како се беле на широком простору. Толико о енглеској историји.

Што се америчких кукавица и сатаниста тиче, направљених не малим делом од отпада и одбеглих криминалаца из целог света, они су слистили читав један континент са свим племенима која су на њему постојала, као да их никада није ни било. Ово је вероватно највећи планирани и јавни геноцид икад остварен у модерним временима. Толико о америчкој историји.

Референце

• Hidden history: the Secret Origin of the First World War, Gerry Docherty,Jim Macgregor, 2014
• Origins of war, Fay 1930
• Мyth of Guilty Nation, Albert Jay Nock, 1922
• Lord Milner’s second war, Cafferky 2013
• The Sleepwalkers, Clark 2012
• The Decline of Bismarck's European Order, Franco-Russian Relations 1875-1890, George F. Kennan 1979
• Isvolsky and the World War, Friedrich Stieve, 1926
• Сарајевски атентат, Војислав Богићевић, 1954
• In Quest of Truth and Justice, Harry Elmer Barnes, 1928
• The Roots and Causes of the Wars, vol 1, John Ewart, 1925
• Recollections of a Foreigh Minister, Memoirs of Alexander Iswolsky, 1921
• Diplomacy Revealed, Morel, 1921
• The Anglo-American Establishment, Caroll Quigley, 1981
• The Genesis of the World War, Harry Elmer Barnes, 1926
• Tragedy and Hope, Carroll Quigley, 1966
• Russia and the balkans: Inter-Balkan rivalries and russian foreigh policy 1908-1914, Andrew Rossos, 1981

29.12.2023