Историја / Богаћење земаља: Јужна Америка

| Штампа | Погодака: 1058

Како су се неке земље кроз историју обогатиле

- чланак шести -

Као супротност богаћењу Северне Америка, њен јужни сусед имао је потпуно другачију судбину. (на основу књиге Дејвида Лендиса)

Јужна Америка - прича о сиромашењу

  • природни услови (реке, прашуме, мочваре, клима) су неповољни за богаћење нације. Гориво и материјал су били скупљи него у Европи. Знање потребно за овладавање оваквим ресурсима је суштински недоступно јужноамериканцима. На примеру жарких области планете у првом чланку већ је аргументована ова проблематика.
  • мешање досељеника са староседеоцима није допринело већем просперитету. Наиме, Јужноамерички континент окупирали су Шпанци и Португалци. Ови освајачи нису долазили са својим породицама, већ су се углавном састојали од авантуриста и убица, који су се орођавали са индијанским женама и тако стварали потомство мелеза. У северној Америци ситуација је била потпуно другачија: тамо су староседеоци били потиснути и побијени да би се на њиховој земљи настаниле европске породице доносећи производно и квалитетније европско знање.
  • католичка црква је својим духовним утицајем блокирала сваку креативност не само у матичним земљама Шпаније и Португалије, већ и у њиховим јужноамеричким колонијама. Католичка црква није имала интереса да побољшава стање у земљи јер је била власник великих површина земље, а својом доктрином је видела опасност у свакој промени. Тако је црквени фактор и у овом случају потврдио своју деструктивну природу према богатству нације.
  • ослобађање јужноамеричких колонија од матичних земаља окупатора није било суштински помак ка просперитету тих колонија, већ само промена господара. У овим колонијама слабљење шпанске и португалске моћи је било нагло, и ове колоније су се лако ослободиле доминације окупаторских земаља. Међутим, иако ослобођене, сувише верски оптерећене и без иницијативе и грађанских слобода тако типичних за северну Америку, у овим колонијама су локални моћници једноставно завели диктатуру и читаву земљу претварали у власништво једног човека. Формалне републике биле су само покриће за политичку и економску тортуру у овим земљама.
  • јужна Америка је касно формирала нације. На овај начин није било довољно заједништва нити јединствене визије заједничке будућности. Такође није било општег притиска који би нацију усмерио у правцу позитивном за богаћење, као што је било у случају Северне Америке.
  • непоштовање закона водило је у диктатуру, хаос и сиромаштво. Овим земљама су владали моћници, диктатори, уцењивачи, зеленаши, приватне војске, па чак и разни занешењаци.
  • компаративне предности нису сигуран пут у богатију будућност. Употреба доминантног и специфичног производа ради продора на тржишту је врло стари метод привређивања који су користиле или користе све земље. Ипак, злато Јужне Америке је одвучено у Европу, поједини специфични производи су једноставно замењени у Европи неким другим, или су хемијска решења постала јевтинија, итд. Јужноамеричке колиније нису далеко одмакле од привређивања заснованог на доминантним производима и ово их је само дубље гурало према сиромаштву.
  • јужноамериканци нису суштински кренули путем индустријализације. Притиснути неповољним природним и друштвеним околностима они нису били довољно креативни, већ су само куповали машине од Европе.
  • послодавци нису били заинтересовани за унапређење технолигије, јер нису ни били упознати са технологијом посла. Просто бахато поседовање огромних ранчева и наслеђивање богатства нису погодовали интересовању ових моћника за развој послова, тим пре што велики број ових људи никада није радио ништа.
  • зависност од иностранства и задуживање. Недовољно инвентивни и несамостални, јужноамериканци су се задуживали код европских зеленаша. Ово стање је остало до данашњих дана.
  • традиционална "мачо" атмосфера подстицала је велике разлике у половима и умањила привредну продуктивност мушке популације. Ово је у великој супротности са Северном Америком.
  • јужноамериканци нису подстицали привид равноправности нити инвентивности. Њима је углавном владала олигархија сувише лења да угрожава свој положај променама, а сиромашни радници у строго подељеном и робовласничком а касније полуробовланичком друштву нису имали никаквог интереса нити знања да стварају проналаске и креирају привредне револуције.
  • јужноамериканци су већим делом имали прилив мање образованог европског становништва, бар у поређењу са Северном Америком.
  • јужноамеричко друштво је било чак поносно на своју заосталост и односило се према околном окружењу са предрасудама и одбијањем, што је допринело даљем сиромашењу. Прилив каснијих досељеника из Европе у Јужној Америци је дочекан много лошије него у Северној Америци, па ни ефекат имиграција није био позитиван као што је то било у Северној Америци. Поједине фирме су чак у огласима истицале да примају неквалификоване и снажне раднике досељенике, али су их запошљавали на неодговарајућим пословима чувања стоке и слабо их плаћали. Из ових разлога досељеници су се већином сконцентрисали око Буенос Аиреса.
    Овај фактор је већ раније истакнут у чланку као негативна страна претеривања у традиционалном понашању, које води у додатно сиромаштво.
  • револуционални покушаји сиромашних и обесправљених маса били су идеолошки магловити и непрактични, па су само допринели губљењу политичке енергије и још већем сиромаштву. По мишљењу Д. Лендиса: "људи су тражили оно што им ни економија ни држава нису могли дати".
  • поједини покушаји идеалистички вођених реформаторских држава завршавали су се врло трагично и гурали земљу у беду. Претерани идеализам, незнање и неспособност да се реално процени ситуација и предвиди будућност овакве земље је врло много коштао. Пример Парагваја из 19. века то врло добро показује, када је око 70% његовог становништва изгубило живот у ратовима. Наиме Парагвај се изузетно много наоружавао што је његовом диктатору давало свест о претераној величини; нејасне границе, одбијање плаћања приликом проласка кроз туђу територију, реформаторске и необичне промене у Парагвају које су скретале пажњу и уносиле узнемирење на страни, велико наоружавање Парагваја, и коначно неопрезност парагвајског диктатора који се уздао у своју војну силу, довела је до удруживања три околне велике земље и до великог губитка људских живота, а Парагвај је доспео у још веће сиромаштво.

 

Литература:

"Богатство и сиромаштво нација " - Дејвид Лендис, Стубови културе, 2004

1.6.2005.