Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Србија - ликвидација старијих суграђана

srbija giljotinaАко мислите да имате бар извесну шансе да доживите рецимо 65 година, овај чланак је за вас. Такође исто важи ако су вам родитељи живи. У овом чланку ћете сазнати како се држава Србија брине о старијим суграђанима, дакле и о вама у некој перспективи. Мислите да вас се то не тиче? Размислите још једном, оно што вас у Србији чека кад остарите веома је занимљиво!

Главни ограничавајући фактор

Као што сви знају Србија као држава ограниченог суверенитета налази се под туторством Међународног мотентарног фонда (ММФ) тј Светске банке. Нови господари у Србију стижу свака 3-4 месеца и неретко остају више дана; они прецизно одређују шта Србија треба да чини. Телевизијски дневници учестало извештавају о њиховим посетама и њиховим новим захтевима. Можда је то извесно побољшање у односу на турско доба када су јањичари били стално присутни у Србији?

Да се српска страна не би случајно предомислила у погледу својих обавеза, у позадини се чује громогласна тишина Нато оружја. Ово оружје се већ једном огласило у Србији тако да српска страна нема потребе да замишља како изгледа глобалистичка агресија. Пардон, демократија.

Зашто је све ово од значаја за тему збрињавања старих лица? Наравно, зато што ММФ одређује да се социјална, здравствена и друга брига за српско становништво сведе на формални минимум. Другим речима, ММФ скоро да укида социјалну заштиту, а самим тим и заштиту старих лица о којој је овде реч.

Тужан јунак Јоца

У овом тексту упознаћете стварног старијег суграђанина кога ћемо у чланку звати Јоца. Јоца има 87 година и спада у генерацију Срба за које нису заинтересовани ни држава, ни српски политиканти, ни ММФ. За државу он је трошак, а за политиканте особа кратког рока трајања на коју се теже утиче медијском манипулацијом. Као такав он је такорећи, непожељан у својој сопственој земљи. Да, Јоца је псеудоним за стварну особу, и детаљи које овде описујем заиста су се десили!

То што је наш Јоца, дакле у перспективи и ви сами, 40 година издвајао редовно за фондове социјалне заштите од своје службеничке плате, сваког месеца и сваке године, то се наравно политиканата на власти или ММФ не тиче. Све што се од Јоце очекује је само једно - да умре! Српска еутаназија је на делу.

Сврха овог чланкаsrbija modiranje

Оно што желим да изложим у овом чланку је следеће: какве су ваше шансе да у другом делу свог живота у Србији живите “као сав нормалан свет”? Оно што сам ја закључио: ако нисте богати баш никакве шансе немате.

Наиме, није проблем само у томе што нећете имати судбину “нормалног света”. Овде је проблем што након неке године живота са сваком годином старости ваши здравствени трошкови многоструко расту, ваше потребе такође, а при томе немате адекватно покриће тих потреба и трошкова. Шта сад то значи? На конкретном примеру: srbija staracUkolicimaнашем Јоци десни кук отказује прво постепено а потом и тотално, а онда и обе ноге. Јоца постаје непокретан.

Шта мислите, колико се живот вас и ваше породице мења кад један од укућана, дакле наш Јоца, постане слабо покретан или непокретан? Камаре лекова, које коштају неколико хиљада динара месечно, ако уопште тада и можете да их приуштите, постају најмања ставка у вашим издацима!

Јоцина раније пристојна пензија већ је умањена захваљујући ММФ наредбама. Његови одласци код лекара постају немогућа мисија јер је непокретан. Јоца нема инвалидска колица јер је процедура за њих преспора а он иначе нема ни снаге да их гура. Јоца се очас посла нађе у групи оних који почињу да живе један полуживот, данима, месецима, некад годинама... Све док им и тај полуживот коначно не измакне. Српска еутаназија на делу.

Катастрофа или изабрани лекар

Измишљотина која се зове изабрани лекар требало би ако разумем трик да наговести да сте имали неки наводни избор па сте ви у високом стилу одабрали свог лекара између сијасет расположивих. Овај термин прави илузију да је свако ваљда задовољан јер, забога он је тог лекара изабрао.

Изабрани лекар нашег Јоце неће, међутим ни брком мрднути када сазна од Јоцине родбине да је Јоца постао непокретан и кад му се они обрате за савет: лекар ће родбини једва поменути како да се носе са новонасталом, сасвим радикалном ситуацијом, ништа о медицинским последицама, алтернативама, могућим основним проблемима и њиховом реsrbija hodnikшавању. Лекар ће направити пар општих реченица, трудећи се да у први план стави оне опције које неће оптеретити здравствену установу у којој ради! Изабрани лекар ће, у ствари деловати очигледно под огромним притиском установе у којој ради или можда министарства здравља, пре као неки преварант или у најбољем случају као пословни човек уместо да буде лекар!

Тако ће лекар поменути да можете аплицирати (наравно у другој институцији) за кућну негу. Ако је судити по Јоцином случају: лекар ће вам послати патронажну сестру која ће Јоци измерити крвни притисак (гле чуда, и то вашим апаратом којим и ви то радите). Лекар неће известити детаљно о практичним поступцима шта и како да радите, нити ће вас упутити код оних који ће вам то објаснити. А и како би вам могао детаљно испричати кад је број лекара озбиљно смањен и лекар по пацијенту обично издваја само 10-15 минута свог времена! Претпостављам да ветеринари болесном псу посвете више времена него изабрани лекар свом пацијенту?

Веома је вероватно да srbija lekarвас лекар неће известити ко, када и како поставља катетер непокретном човеку, чак и ако Јоца живи преко пута улице на 50 метара удаљености од Дома здравља, нити ће родбину обавестити о томе да је постављање катетера у таквим и таквим условима оптимално решење! Лекар неће чак ни поменути катетер! Зашто многи лекари не постављају чак ни основна питања у Јоцином и сличном случају - како је регулисано мокрење, да ли Јоца уопште може да гута, какве су му основне психо-физичке реакције на новонастало стање, како се храни, како уопште живи тај човек... Како дакле, Јоца живи упркос свом лекару, упркос систему нехуманог здравства! Уочите, изабрани Јоцин лекар има одавно знање целокупне претходне Јоцине историје болести, за њега Јоца и његова историја је отворена књига јер је он Јоцу лечио и раније. Међутим чим је Јоца занемоћао или постао непокретан, када трошкови  социјалне заштите нарасту, став лекара се обрће за 180 степени! Лекар тада качи свој лекарски мантил о клин.

Зашто је ово тако? Лекар је суштински претворен у благајника, инкасанта, пословног човека. "Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника" (део Хипократове заклетве). Или то беше мишљење његовог шефа?

Шта кажу лекари

Упитан шта радити са полу/немоћном особом у породици, Јоцин лекар наводи које опције имате:

- тражите упут за болницу како би Јоцу упутили на болничко лечење.

- ако Јоца добије колапс у сред дома здравља: интервентна служба дома здравља га односи у болницу.

- захтев за кућну негу у смислу доласка геронтодомаћице током недеље

- захтев за кућну негу у смислу добијања новчане помоћи

- завод за геронтологију ако живите у Београду

- захтев за кућно лечење.

Импозантан списак, рекли би сте ви. Али допустите бар да овај списак могућости за спас старих особа само мало боље размотримо.

srbija stariSed2Упут за болницу

Ако мислите да је лако да Јоца правовремено оде у болницу, размислите поново. Наиме за ово Јоца мора да одшета до специјалисте, и да замоли покорно упут за болницу. Међутим како да човек оде до специјалисте ако је слабо или нимало покретан? А шта је тек ако наш Јоца запада, као знатан број старих особа у периоде велике слабости или полусвесна стања? Да ли ће он уопште бити способан за пут до специјалисте код кога мора стићи одређеног дана у тачно одређено време? 

А за преглед код специјалисте се наравно заказује, опет одласком код лекара опште праксе. Како је по наредби ММФ у Србији умањен број здравственог особља, специјалиста ће вам заказати за неких 27 дана пријем у својој ординацији. Постоји шанса да би сте код Председника Републике могли да добијете бржи пријем него код лекара специјалисте , јер ММФ (још увек) није укинуо функцију Председника Републике у Србији, а број лекара је, како рекосмо смањен по ММФ наређењу.

Е сад се тражи од вас да саберете два и два и кажете одговор на питање: ако веома болесној и занемоћалој особи у Србији, која је још поштено радила рецимо 40 година, у садашњем “здравственом” систему у Србији потребно 27 дана тек да дође до врата болнице, да ли је њему болница практично доступна? Ако мислите да јесте, оцените шта значи 27 дана за полу/немоћну болесну особу која може бити у тешком стању? Српска еутаназија на делу.

Колапс у дому здрављаsrbija naStolici

Која је шанса да ћете се срушити у Дому здравља? Биће да је овде реч о креативној идеји, ако вам у старим данима некако треба правовремен одлазак у болницу на једноставан начин, неки дакле мисле да није згоре да будете бар члан аматерског позоришта. Још је боље ако сте професионалан глумац и нисте добили националну пензију. Изгледа да треба да одглумите?

Уосталом, ред је да се ваши уметнички таленти изгланцају. Мада нисам сигуран да болестан, изнемогао и поврх тога стар човек има жељу за таквим егзибицијама. Али ко вас шта пита, ово је Србија. Наш Јоца из приче није професионални глумац и још је несрећник поштен и мисли да његова здравствена књижица још увек има неки значај. Српска еутаназија на делу.

Кућна нега?

Иако је Јоци кућна нега била мање значајна јер је родбина преузела бригу о њему, ово је ипак важно питање; родбина је свакако требала информације шта и како да поступа са тешко болесник човеком, па би било добро да су могли бар да виде како се то ради. Како кажу лекари, да би сте добили геронтодомаћицу, ви морате поднети папире, у најмању руку. А како то у пракси изгледа просудите сами из текста “Блица” из 2009 године:

Tri dana je Olga Kostić (83) bespomoćno ležala na pločicama svoje kuhinje i lupajući tiganjem pokušavala da dozove nekoga u pomoć. Niko je nije obilazio danima, a na gerontodomaćicu čeka od maja prošle godine. U ovom trenutku čak 862 starih i obolelih Beograđana, koji nemaju nikog da im pomogne, podnelo je zahtev za “Pomoć u kući”. Međutim, problem je nedovoljan broj gerontodomaćica koje bi im pomagale.

srbijaMolitvaШта тек мислите колики број старих у Београду и ван њега уопште није поднело никакав захтев јер појма немају да то може, или су једноставно немоћни/сенилни да то учине! Слично је и у неким новијим описима, лист “Данас” 2013 године:

Služba „Pomoć u kući“, koja posluje u okviru Poslovne jedinice „Dnevni centri i klubovi“ Gerontološkog centra Beograda, od ponedeljka je uključila 313 novih korisnika, čime je smanjen broj onih koji čekaju na ovu vrstu pomoći. Izmenom odluke, pravo na „pomoć u kući“ sada se priznaje na tri ili na pet dana u toku nedelje i na taj način služba ima mogućnost da sa istim brojem gerontodomaćica poveća broj korisnika.

Na ovaj način smo nakon više godina uspeli da smanjimo broj ljudi koji čeka na pomoć gerontodomaćice i izađemo u susret našim starijim sugrađanima kojima je pomoć najpotrebnija. Nakon završene revizije deset opštinskih odeljenja Gradskog centra za socijalni rad, Služba „Pomoći u kući“ uključila je 313 novih korisnika, a revizija prava postojećih korisnika privodi se kraju u gradskim opštinama, gde je period čekanja na uslugu i bio najduži, do dve godine....

Наравно генији из горњег примера могу да смање број одлазака геронтодомаћице на један одлазак на 7 дана, па један одлазак на 14 дана, и тако даље, док не реше проблем. Тако ће наравно на крају без помоћи остати - сви!

Ако добро разумем, “смањен је број оних који чекају ту врсту помоћи”. Зашто новинар овог листа, тј дотични памфлет-мајстор, није истражио колики је то број људи који чекају помоћ? Али га није мрзело да наведе да је чак импозантних 313 нових корисника укључено у ову врсту помоћи у вишемилионском граду? Период чекања био две године? Добро, а колики је период чекања сада? Годину дана? Или до смрти?

А шта је уопште са непостојећим делом Србије, оним изван Београда. А, да, он не постоји, зар не? А и што би се то тицало нашег памфлет-мајстора, зар не? Или ММФ-а? Или неког из власти? Ало, има ли кога? Или је у Србији искључено светло?

srbija rukaIzPapiraЗахтев за кућно лечење у Градском заводу за геронтологију

Можда мислите да сте срећник јер живите у једином делу Србије намењеном за жива бића у Србији - Београду. Тако имате на располагању Градски завод за геронтологију. Ипак да ли је то срећа?

У Градском заводу ће вам саопштити да ће комисија изаћи да “погледа” случај. Када? Не зна се, наравно, као и све остало у Србији! Али не брините, јавиће вам се дан раније да спремите документацију. Кажу: у просеку око 10-так дана, када одлучују да ли се случај “прихвата”. Након тога, наравно следи неки “краћи” период док се код Јоце не појави неко од лекара. Амин!

Укратко, Јоца након 40 година поштено стеченог стажа и уплаћивања социјалног осигурања, на крају живота треба да сачека да ли ће се његов “случај” прихватити. Можда хоће, али шта ако се не прихвати? Шта ако инвалидност у ногама није довољна, ако болови које осећа и због којих виче наглас сваке ноћи нису убедљив разлог? И како да ургентан случај добије лекара пре но што умре, макар да му мало олакша болове? Како, шта, како, шта? Стална питања, одговора нигде. Као и све друго у Србији. Српска еутаназија на делу.

Захтев за кућно лечење у Дому здравља?

Не знамо да ли сви Домови здравља имају исту "политику". У сваком случају на сајту Јоциног дома здравља дословно стоји следеће, заједно са идиличном сликом коју овде приказујем као врхунац лицемерја:

srbija brigaManiGaMitoУпућивање на кућно лечење врши изабрани лекар, а пријем на кућно лечење врши лекар кућног лечења по обављеној првој кућној посети. Ритам посећивања одређује здравствено стање пацијента. У стану пацијента се спроводи парентерална терапија (инфузиона, интравенска, супкутана и интрамускуларна), превијање рана (постоперативних, улкусних, малигних, декубиталних), промена уринарних катетера, контрола гликемије и ЕКГ. Поред тога врши се здравствено васпитни и едукација чланова породице за спровођење пероралне терапије, примену трансдермалних фластера и негу непокретних пацијената.

На први поглед, то је баш оно што је неопходно већини старијих грађана Србије. Па где је тај лекар код нашег Јоце?

Овај бисер српске-ММФ организације, по речима изабраног лекара важи за једнократну лекарску посету. Једнократну. Међутим, ко је уопште ограничио број лекарских посета? Да ли тај ко је унапред одредио број посета лекара на тачно једну посету има право на то? У крајњем случају зашто овај битан податак не пише на сајту Дома здравља? А шта ако Јоци требају две посете, на пример да санира рану насталу декубитисом или промени терапију аналгетицима како би му макар мало уминуо бол? Шта треба у Србији у 21. веку са пуном здравственом заштитом да учини Јоца како не би са болним јечањем ишчекивао свако јутро? Може да умре, наравно. Ако је посета лекара једнократна, зашто то, како већ рекосмо не пише на сајту Дома здравља? Ако лекар долази једанпут а наредне посете по потребама пацијента чини медицинска сестра, зашто ово изабрани лекар не објасни, већ упућује пацијента на друге институције?

Али пре свега зашто "изабрани" лекар непокретном човеку на родбинској нези не упути по својој професионалној обавези, лекара који ће проверити његово стање, кад та родбина управо од изабраног лекара тражи помоћ и информације? Суштински информације се прећуткују или маргинализују на сваки начин само да пацијент заобиђе Дом здравља и помоћ тражи на другом месту.

Српска еутаназија на делу.

Шта каже закон?

Пошто Србија у овом тренутку, као што знамо нема алтернативу него да “буде на европском путу”, хајде да погледамо како кућно лечење дефинише Закон о здравственој заштити ("Sl. glasnik RS", br. 107/2005, 72/2009 - dr. zakon, 88/2010, 99/2010, 57/2011, 119/2012, 45/2013 - dr. zakon, 93/2014, 96/2015 i 106/2015) у тачки 99:

srbija torbaStetoskop2Изабрани лекар:

.....sprovodi kućno lečenje i palijativno zbrinjavanje, kao i lečenje bolesnika kojima nije neophodno bolničko lečenje;

Дакле испада да је мене онај лекар опште праксе дебело слагао: у теорији коју потписаше наши скупштинари испада да би баш тај лекар опште праксе морао да узме своју торбу и посети нашег Јоцу.

Морам да признам да до сада нисам чуо да нечији лекар опште праксе осим што ради у дому здравља редовне прегледе непрегледног броја пацијената има време, намеру и било какву трунку могућности да неке од пацијената обилази и лечи у кућној посети. Сем ако не ради и приватно. Или можда грешим?

Рекло би се, да су се наши скупштинари у преписивању европских закона  добрано занели, па су преписали и такве глупости које ни пас с маслом не би појео. Наравно, зато што “Европа нема алтернативу”. Потупуно се слажем да нема, кад НАТО топови позади дискретно извирују.

Пише ти на табли

Знате ви, драги моји, које су две најчувеније изреке српске бирократије:

  1. фали ти још један папир
  2. пише ти на табли ако си писмен.srbija tabla

У Србији је 2015 године било 1.330.000 особа старијих од 64 године, тј 19%. Због негативне демографије у Србији, сваке године број особа старијих од 64 године порасте за близу 1%.

Коначно ево мог главног питања: како је могуће да за петину становника своје државе немате ни у једном дому здравља папир А4 формата у коме су излистани елементарни подаци који се буквално крију од петине становника у држави, као нпр:

- најосновнија упутства за одабир здравствених алтернатива које стоје заиста на располагању старим лицима, са контакт телефоном за даље информације, иза којих ће постојати стварне особе које се заиста јављају на овај телефон (треба ли то нагласити било где у организованој земљи?).

- називи установа за помоћ старим лицима или централа где се они могу добити телефоном.

- бројеви телефона ових установа

- која су елементарна помагала за стара лица, контакт телефони за информације

- број телефона где можете да договорите свој долазак да вам се у некој групи полазника демонстрира употреба разних помагала по овој теми.

- бар елементарне основне напомене о могућностима и алтернативама како се може неговати старо лице у вашој кући.

Укратко потребно је да се након веома дугог периода неко почне бавити здравственом заштитом, па и здравственом заштитом старих лица у Србији. Наравно ако тај неко није заузет одабиром скупог одела, везивањем машне и додворавањем ко зна коме. Мада, докле год високи српски фунционери улазе код професора медицине на преглед на главни улаз после кратког телефонског позива, или се лече у иностранству уместо у својој земљи, дотле нормалан свет у Србији нема шансе да се о његовој здравственој заштити било ко побрине.

Хитна помоћ

Јоца је за само два сата добио температуру од 39,8°C. Непокретан, како рекосмо, полусклопљених очију, једва дише. Ноћ, 22 сата. Зовем хитну помоћ и објасним у чему је ствар. Део разговора парафразирано:

hitna2Хитна: Да ли је пацијент у коми?
Ја: Лежи, непокретан, полусклопљених очију, мрмља повремено.
Хитна: "Да ли је у коми?"
Ја: "Откуд ја то знам?"
Хитна: "Да ли реагује на болни надражај?".
Ја: "Јави се гласом али неразумљиво".
Хитна (приметно незадовољно): "......Па добро.... Послаћемо екипу."

Долази лекарка са пратиоцем. Распитује се за случај, тражи да ја "комуницирам на свој начин" са Јоцом, како то она каже. Ваљда тако утврђује кому. Јоца даје знаке живота и једва даје одзив, али слабо. Јоци лекарка мери шећер, мери му притисак. Затим тражи да га подижем у полуседећи положај и испитује стетоскопом. Потом исписује неки папир и саопштава да Јоцу упућује на редген. Одговарам:  "Не пада ми на памет да непокретног човека са 40°C одвлачим на рендген." Лекарка суво рече: "Ви сте упознати шта треба, а на вама је шта ћете урадити". То рекоше и одоше!

Шта да се ради? Ноћ пролази споро, Јоца од "хитне" помоћи није добио ама баш ништа осим бескорисног папира, слаби парацетамол се не може ни дати јер не може да гута... По савету из претходног телефонског разговора стављам облоге од ракије. Температура нешто пада, али варира целе ноћи 38-39°C. Долази јутро, као нека језива пресуда човеку коме нико или не може, или неће да помогне! Да ли је ово 21. или 13. век? Вероватно 21. век, јер су у 13. веку имали каква-таква решења!

Ујутру одлазим код Јоциног лекара опште праксе, чекам дуго на ред иако Јоцу одлично знају, иако сам рекао да има високу температуру. Испред мене, поред осталих заказаних пацијената пуштају и две младе цурице једну по једну које су биле испред у реду. Ово је поштена земља, нема приоритета ни за умируће! Ред мора да се зна, него шта! Долазим коначно на ред, казујем доктору шта је било, пружам пред њега онај бескорисни папир за рендеген и питам: "Шта ја сад с овим да радим? Човек је непокретан, у несвесном стању, како они мисле да га однесем на рендген!?"

Доктор се мисли, па након краће конверзације са мном одлази негде. Нема га 5 или 10 минута, ја чекам у ординацији. Враћа се и каже да с примљеним папиром имам право да позовем транспортну службу и да  Јоцу пребацим у болницу! "Али зашто ми то нису рекли из хитне помоћи!? Зар они нису хитна помоћ? Они ни једном речју нису поменули било какву транспортну службу!?" - питам. Доктор ћути.

Враћам се кући и позивам одмах хитну помоћ и захтевам транспортну службу на основу добијеног документа. Они ми пребацују везу али транспортна служба се опет распитује о коми и тражи да поново зовем хитну и пренесем "њихову сугестију лекару" да код Јоце поново пошаљу екипу с лекарем. Поново зовем хитну помоћ, лекарка се љутну како то транспортна служба одлучује у њихово име и оде негде а ја остадох да чекам на отвореној вези. Потом се врати и опет ме пропитује о коми. Ја сам прилично читао о медицини али једноставно ову тему нисам "учио". Такође нисам похађао ни медицински факултет, замислите!

Да скратим причу, послаше опет хитну помоћ с лекарем, неких 12 сати након оне прве хитне помоћи! Дођоше и констатоваше Јоцино веома лоше здравствено стање и препоручише болничко збрињавање (замислите!). Ту сам добио њихов папир, са упутом за интернисту и још две специјалности. Објаснили су процедуру: да морам лично да позовем поново исти број хитне помоћи и лично захтевам транспортну службу како би Јоцу пребацили у болницу. Наравно да поступам по овим упутствима и чиним и по Јоцу коначно долази транспортна служба која га одводи у болницу. Једноставно, зар не?

Али пре свега остаје питање: зашто прва екипа хитне помоћи није ни реч рекла о транспортној служби?

Болница: једна вура, два пандура, јесу`л ово женске гаће?

cebetomPokriven2

Јоца је у болницу тако стигао од прилике негде пред подне, и прво био возан до интернисте где је добио своју прву инфузију, потом на рендген, и напослетку, негде око 16 часова после подне стављен у ходник на неких 4-5 метра од излаза. Ту је требало да сачека долазак кола хитне помоћи која ће га одвести коначно на геронтолошко одељење болнице.

Тако је Јоца, увијен у кућно ћебе дочекао вече на транспортним колицима, поред улаза кроз који је из спољашње средине струјао веома хладан новембарски ваздух. Сместили су га ту, где се остављају празна колица и празни лежајеви за долазеће пацијенте, одмах поред неке рецепције. Иза рецепције седе 3-4 здравствене раднице које живахно дискутују, гласно се церекајући, док испред њих кроз излаз циркулишу већином хитно довежени пацијенти које особље вози колицима и на транспортним лежајевима. У неко доба придружи се иза рецепције овим "радницама" и продавачица женског веша. На метар од непокретног Јоце поче жива трговина, од које одјекује болнички пријемни ходник! Као на некој источњачкој пијаци, поче преговарање око веша. Придошлица шири беле женске гаће испред особља, коментаришући, а купци се церекају и кажу једној од њих: "Хајде што не пробаш".

У том моменту сам се запитао на ком симпузијуму њихов директор сада слуша или излаже "напредне методе лечења" или "модерни приступ" у неком медицинском поступку. Да ли се и он као и његов министар сада слика за новине? Или седи у својој канцеларији и разговара телефоном са пацијентом коме треба обезбедити повлашћени третман у тој истој болници?

Дува онај ваздух, ја Јоци незаштићене ноге у чарапама обавијам неким шалом. Човек који је целе претходне ноћи имао температуру 38-40°C остављен на излазу! Кад видех да кола за његов транспорт неће скоро стићи помакох његов лежај на страну да га бар мало заштитим. Након неких можда сат и по стиже транспорт.

У болничком одељењу, негде после 17 часова опет чекамо нешто дуже од сат времена да се смести пацијент у тешком стању који је био испред нас. Јоца беспомоћно лежи све време, непомичан, некако у бесвести или полусвести.

Чему све то?

srbija staracSaStapomУ већем делу овог текста дотакли смо тек неке аспекте питања: како и када старији пацијент, често немоћан, може/треба да буде упућен у болницу. А када уопште дође у болницу, тада почиње једна дуга, тешка, и у главном тужна прича, изван теме овог чланка. Рећи ћемо само једно.

Када старији пацијент буде хоспитализован у некој геронтолошкој установи, ако је судити по Јоцином конкретном случају, рећи ће му да треба да купи и донесе "скоро све". То пре свега значи: влажне марамице, масти за мазање против декубитиса, пелене, пешкире па чак и бочицу са цевчицом ако има проблем са гутањем а несрећник планира, гле обести, да пије воду! Следећа етапа која нас чека у блиској будућности је вероватно да мора да купи кревет (мада зли језици кажу да је ово саставни део праксе), чаршаве, јастук, кашику којом ће јести... Занимљиво је да вам ни један здравствени радник неће (званично) саопштити шта Јоца мора од свог новца да набави и поседује од првог дана свог пријема у болницу. Наравно да вам то неће нико рећи пре одласка у болницу, јер званично, болнице су опремељене основним хигијенским и здравственим средствима. Тј званично проблем не постоји.

Дигресија: сетите се претходног текста о недостатку елементарних хигијенских средстава кад следећи пут чујете да је неки криминалац добио пензију, или нека певачица националну пензију, или нека спортисткиња награђена за медаљу са 40.000 евра. Има се може се, рођаци, Србија је то!

Закључак

У овом чланку није ми ни најмања намера да се бавим појединачним лекарским пропустима или неким изузецима у стању српског здравства. Ми смо напротив овде говорили о једном делу здравственог система и управљања здравством. Да ли је целокупно здравство у Србији у истом, бољем или још горем стању него што смо овде описали, није тема овог чланка,мада мислим да није тешко претпоставити.

Кратко речено: закони недовољно подупрти праксом то јест фингирани закони, министри који имају времена и образа да се сликају поред новог купљеног скенера као да су га од свог новца купили а не од новца српског народа, и обесмишљена социјална заштита старих лица а у великој мери и осталог грађанства, сјајан су начин да Србија без и једног слова у закону обезбеди ликвидацију својих старијих и немоћних грађана.

Уто зазвони телефон

Прошло је тачно недељу дана пошто смо Јоцу сахранили. У пекари сам. Телефон ми зазвони у џепу.

Глас: "Овде геронтолошки завод.....Ви сте пријавили...."
Ја: "Јоца је преминуо."
Глас: "Добро. Хвала."

Шта је у свему овоме добро и на чему хвала, ја - не знам. Можда би тај њихов Хипократ знао одговор, шта мислите?

 

новембар 2016

Europe, Belgrade