Свађе су ипак, биле кратке иако бурне. У ређим случајевима знали су да продуже ту свађу и на целих двадесетак минута. Ипак жучна петоминутна свађа била је толико уобичајена и свакодневна да сам се на њих навикао исто као и на лајање сеоских паса.

Трајало је то тако много деценија. Ко би их затекао у свађи, ако не би знао за њихов ритуал, вероватно би помислио да се свађа неће добро завршити. И тако је то трајало: Чеда и Бела, увек заједно, са својом дневном сеансом жучи коју су редовно испијали.

Чух изненада: умрла Бела, рекоше моји. Отишао сам на зимски распуст баш тада на село. Погледам у њихову кућу: све тихо, као у гробу. Нема свађе, нема више жучи. Било је студено онако како то зна да буде на селу, снег још није нападао. Мраз стегао.

Неких недељу дана после смрти Беле, ево га удовац Чеда на капији. Спорим кораком улази у комшијску кућу. Унутра пећ гори, седе људи у топлој просторији. Чеда поздрави, остали му саосећајно отпоздрављају. Посетилац седа на слободну столицу поред пећи. Сви чекају с поштовањем да он нешто каже.

А Чеда ће тужно: "Ееее, нема моје Беле!" Присутни као да нису то очекивали, не знају шта би рекли, па ненаметљиво оћуте намах свој неки одговор или подршку. Одмах потом, међутим, разговор крене обичнијим путевима: послови сеоски, порези, држава, цене, радови који су били и који ће бити у следећој години.

Чеда ћути у тој просторији, скупио руке на коленима, можда и слуша али не учествује у разговору. Просто седи тако, усправан али главе мало погнуте, као да осећа да је некако сувишан. Живот иде даље, са нама или без нас. Младост куља из младости. Мудрост тече из старости. А прегажени људи нестају као испод воде.

Тако Чеда седи петнаестак, двадесет минута неких, и наједанпут се укључи у разговор: "Еееее нема моје Беле"...

Овај други његов монолог већ је напоран за његову околину. Остали још брже него први пут почеше нове разговоре. Чеда као да схвата да у његовом болу је потпуно и дефинитивно сам у празном простору. Чеда се подиже и поздрави са укућанима. Отвори врата и изађе напоље. Зимско оловно небо као да је својим суморним изгледом било део његове унутрашње празнине и бола. Спорим и скоро повлачећим ногама кретао се Чеда да изађе кроз капију и одлазио у следећу комшијску кућу.

Распуст се примицао крају и отишао сам из села. Тек што сам отишао стигла је вест: Чеда је умро. Био је здрав као дрен. Ипак свет је напустио непуних месец дана после смрти његове Беле. Кућа је остала празна и деценијама се бузуспешно продавала. Коначно дошао је млађи брачни пар, срушио кућу и направио нову. А Чеда и Бела ако су се горе нашли можда су се трајно помирили и можда пију неки нектар уместо жучи. Па нека и њима тај нови живот буде лепши него овоземаљски.

13.9.2015