Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Живот / Бело маче


mace2Живот / Бело маче

У рано јулско недељно јутро на кућном прагу освануло је склупчано маче. Ноћ је била необично хладна за то доба године и први укућанин који је затекао маче изјутра видео је непокретно беживотно клупче. "Гле, маче" - рече и додирну га. "Изгледа да је мртво".
Једва видљив покрет ипак показао је да је маче још живо иако није давало никакав звук од себе. Укућани га унесоше у трем да се загреје без нарочитих очекивања да ће преживети. Сад је лежало на боку склопљених очију са све четри ноге испружене. Две предње ноге биле су забачене напред а врат савијен високо уназад према кичми. Очигледно је било да има неку озбиљну повреду, можда повреду кичме или унутрашњих органа.
Ту ветеринар вероватно не може ништа. Недељом ни ветеринарска станица у селу наравно не ради. На све стране по путевима искидани остаци мачака које су растргли кучићи или прегазили поблесавели возачи - ко би се тиме и бавио? Стависмо маче на новине и покрисмо га крпом да се загреје ако може. Нека и оно добије шансу за живот, па како му буде. Једини знак живота били су покрети дисања маленог трбушћића кроз која су се провидела танушна ребра. Маче је било потпуно изгладнело, на умору. Млеко које смо принели није ни покушало да дотакне. Укућани кренуше својим послом оставивши маче да беспомоћно лежи.
Сунце се појавило и почело да греје обећавајући веома спаран и топао дан. Мачета од једном није више било на кућном прагу. Изађох у башту испред трема, погледах, и гле, нађох га у ружичњаку како непокретно лежи на стомаку са главицом забијеном у траву, као да усисава топлоту тла. Било је и даље непокретно и јасно се видело да стално трпи велике болове. У оку је била крупна суза:  Чудно - помислих, - нисам ни знао да животиње плачу. Помиловах га прстом најблаже што сам могао и одлучих да га оставим ту где му прија. Кад се вратих нешто касније видех да мачета нема на месту. Без очекивања да ће се одазвати позвах га, и гле чуда из траве на другом делу баште као да нешто чух. Позвах поново и заиста слабашан звук се поновио. Нађох маче поново са главицом забијеном у земљу у грму рузмарина. Опет га помиловах и невероватно али од скоро мртвог створења зачу се тихо предење. Било је чудно да се овакав звук чује из мачета које нема снаге ни да мјаукне.Сада је сунце било већ јако и унесох животињицу у трем где је температура подношљивија. Покрих га крпом. Оно остаде да лежи на боку са снажно испруженим предњим ногама и главом високо подигнутом уназад, као и раније.

Млеко

Мајка која је обишла маче одједном јави: "Пило је млеко. Држала сам му главу!" Донесох и ја чанче с млеком и принесох, али маче се не помаче. Подигох му главу и подметнух чанче - одједном маче поче да пије. Ето живот се буди, има ли нечег лепшег од тога! Живот као да је улазио у полумртво малено тело.

Дан је одмицао својим током и спарина је упалила тло. Маче је у трему лежало и даље са полусклопљеним очима. Она крупна суза је стојала у оку. Би ми некако тешко да гледам ту патњу - узех салвету и њоме упих сузу у оку. Маче се и не помаче. Одлучих: ако неким чудом буде живо, свакако ћу га однети код ветеринара чим се отвори амбуланта. Заслужује шансу, и то је живо биће. Дан спаран, одужио се.

Ноћ

Дође тако и сумрак недељни. Укућани се сваки за себе бавили дневним уобичајеним пословима за то вече. Повремено обиђемо маче, оно непокретно лежи, све са снажно забаченом главом уназад и полусклопљеним очима. На сам звук мог гласа сада и без додира почиње једва чујно да преде. Полако се спремамо и одлазимо на починак.

Још пре но што сам заспао зачу се мукло и тешко јечање из трема. Маче се чује и звучи болно. Поново рачунам колико има до отварања амбуланте - дуга је још ноћ, тек је почела. Овог пута мислим - повреда механичка није, маче мора да је отровано. Преварио ме тај необичан укочен положај врата, главе и предњих ногу. Е кад би некако преживело - ујутру га водим где год било! Сумња и ваљда грижа савести што нисам покушао да нађем некакву помоћ за несрећну животињицу. А ноћ одмиче споро.

Јечање не престаје. Ни по чему се јечање не разликује од детета кога ужасно боли стомак. Укућани спавају како ко може, понекад неко устане да обиђе маче и беспомоћно га гледамо како лежи у боловима. Глас мукао и дечји. Ујутру око 3 сата престаде. Готово, рекох себи. Нема ту наде, није ни било - ово је сигурно био отров.

Понедељак

У рану зору устадох. Не умих се већ онако одмах одох да видим маче, очекујући да ћу видети непомично мртво тело. Не верујем: малени стомачић се још помиче. Још дише?

Погледах на сат, нема ни 7 сати. Амбуланта се отвара ко зна када, али почећу да зовем одмах. Нађох број телефона, позвах али централа одбија број. Неспособњаковићи у Србији променили у целој држави скоро све бројеве у потпуно различите, не помаже више да окрећете двојку испред или шта год. Позвах информације једном, други пут, све док не ишчачках нови број. Позивам, телефон звони, нико се не јавља. Седам је сати, ко зна од колико сати ради амбуланта?

Не издржах, спојих се на Интернет мобилним телефоном и почех претрагу ветеринара у другим околним варошицама. Овакве патње не заслужује нико - возићу несрећну животињицу где год. Два телефона нађох у суседном месту, одмах позвах. Телефон дуго звони, јавља се поспани глас, објашњавам шта је. Кажем мислим да је узело неки отров. "Који отров?" - упита поспани. "Не знам, то и није моје маче, нашао сам га" - кажем.

"Знате  - поче глас - ту нема наде. Ја морам да знам који је отров у питању. А и да то знам, ја овде немам ни један противотров". Помислих: "Где нађох овога"? Глас понови:  "Ту се ништа не може урадити - отров је ушао у крв и дошао у органе. Не вреди." Разговор се завршио. Омах зовем следећи број. Јави се други ветеринар, ако ништа друго човек је бар будан.

"То је веома тешка ситуација. Не може се ту нешто учинити"... "Баш ништа?" - упитах. "Па не, али"... - ту ветеринар застаде - "ви га можете донети, али ја ту не могу нешто да урадим. Можда... Да покушам, али не може се нешто нарочито очекивати". "Доћи ћу" - рекох.

Код ветеринара

Котарица, у њу новина, на новину маче у розе пешкирићу. Седох у кола и у рекордном времену био сам у другом месту. Ветеринар отворио радњу због мене, испред чисти двориште метлом. Уђосмо одмах, ја да кажем нешто, али незгодно ми. Чудно грло ми се стегло, па нешто се закашљавам да се то не чује. Ветеринар извади и брзо једну за другом даде једно пет, шест ињекција. "Инфузија" - каже. "Како је само неисхрањено, нигде мишића, немам где да убодем". Рукама масира поткожно ткиво да раствор што пре уђе у крв.

"Има ли нешто што ја могу да урадим?" - питам. "Ништа" - каже ветеринар. Возим назад, некако ми је бар делом савест мирнија. Учиних макар нешто, па како буде.

Опоравак

Прошло је можда пар сати. Још је пре подне. Маче лежи стално на боку, на розе пешкирићу, да му бар буде меко. Бавимо се сваки својим послом и понекад погледамо маче.

Одједном, видим маче се само снажно преврну с бока и леже одлучно на стомак. Глава му стоји полуусправљено иако су очи још увек полуотворене. Изненадисмо се сви. Гледамо и скоро не верујемо. Животињица која није могла ни главу да подигне одједном се окренула сама на стомак. После неког времена нађосмо га на вишем степенику - само се успело уз степеник, као да хоће да уђе у кућу и буде с нама! Подне је дошло, време ручка. Да ли је ово чудовишни опоравак?

Не треба се још радовати, али ми смо све једно већ некако узбуђени. Све време као да не обраћамо пажњу на маче, јер животиња је она само једна од многих; поред толиких мачака и кучића прођете толико пута да и не обратите пажњу. А ово овде маче као да је неосетно ушло под кожу. Ручамо. Мајка каже: "Тако је бело и лепо. Има само смеђу тачку на глави, и мало боје на боку. Ако преживи зваћу га Туфница". Мени некако драго, само промрмљах: "Ветеринар је рекао да је данас критичан дан. Ко зна, видећемо?" Ово кажем тихо, не желим да узнемиравам наду код укућана.

У неко доба маче се усправи и на дрхтавим ногама покушава неуспешно да држи равнотежу! Као да се неки болесник после дуге болести усправио. Помажем му и придржавам га с обе руке. Постоја тако, па леже. Сад је на стомаку и мирује. Седимо у трему после ручка и видимо да се маче бауљајући помиче ближе нама. Као да жели да буде са нама, као да је део породице, да смо ми његови. Сада смо већ радосни, размишљамо полако шта ће му требати од хране у будућности, како да се навикнемо на овог новог малог подстанара. Већ стидљиво размишљамо и помињемо како да уклопимо маче у наше дугорочније обавезе. Ако преживи, наравно.

Мајка је скувала супу и дала му да једе. Тако дође касно поподне.

Криза

Ненадано како је и почело, маче затекосмо на боку. Ако га мало померимо, видимо боли га. Криза? Однесох га на траву да мало осети топлоту сунца које тако воли. Не помаже нешто нарочито. Боље да га вратим назад у трем. Оно свеједно лежи на боку и тешко дише. Уф, дај да издржи ову ноћ. Па нисмо се ваљда узалуд радовали? Опет ми се мало стеже грло, као онда код ветеринара. Без везе.

Јутро

Ноћ је почела, маче тешко дише. Ово не иде на добро. Лежи полусклопљених очију. Опет ћу га ујутру водити код ветеринара, одлучујем; само да издржи ову ноћ...

Тако одосмо на спавање. У рану зору, чујем како мајка гласно каже: "Маче готово." Устајем, размишљам шта ћу затећи кад изађем. У пролазу мајка рече: "Да знаш како се само трзало"...

Излазим и на прагу затичем мало тело на боку. Очи полусклопљене, непокретне. Непомично је, овог пута трбушчић се не миче. Али чујем тихо, веома тихо дисање! Немогуће. Поново ослушнух, јасно се чује дисање. Како то да се чује дисање без икаквог померања? Дотакох маче благо, просто се надајући да ћу као онако раније чути нешто, било шта. Ништа. Не чух дисање. Да ли ми се то чини? Ослушнух пажљиво, савих главу до њега: ништа, баш ништа се не чује. Звук дисања је стао. Нема покрета. Очи такође.

Продрмах маче благо, надајући се да ће се нешто десити, неки знак живота, шта год. Опет без успеха. Подигох му предњу ножицу, она паде немоћно и тако остаде. Ово је крај. Ово проклето грло стегло се и не пушта ме као неки тежак, тежак грип. Пређох прстом преко до неверовања меког белог крзна. Раније је то изазивало тихо предење. Тишина.

Не желим да други укућани виде ово. Боље је да брзо покопам малено створење. Розе пешкирић био је испод њега. Пажљиво прекрих маче другом половином пешкира и кретох у башту. Мајка је раније рекла да га покопамо у башти у дну стазе код смоквиног дрвета, уз ограду. Тако ће и бити.

Земља тврда, збијена, поливам да може некако да се ископа каква таква рупа. Дођох до корена смокве, не може дубље. Сипам млеко у чанче и просипам у рупу. Да се нађе мачету на том мачјем свету, можда му затреба. Вратих се по маче. Подигох исту ножицу још једном и пустих, она остаде у истом положају, тело се већ укрућује. Поново дрмам, ослушкујем, гледам неки знак, нема ништа. Укућани још нису изашли, рано је јутро. Малени реп вири из пешкира. Ово досадно грло се поново стеже: узех репић и савих га надоле па умотах пешкир и понесох маче до рупе, ставих га доле. Уз пут видим чанче из кога је ваљда последњи пут јело супу, па и то понесох и додах са стране у рупу. Ето и то да му се нађе, то је последње јело...

Брзо сам затрпао плитку рупу. "Извини, Туфнице".

Епилог

MaceTremСредином недеље нека киша крете и освежи суву испуцалу земљу. Сав зелени свет се бар мало окрепи. Трајала је та киша неколико дана, и тло се натопило. Потом опет дођоше суви дани. Иду послови својим током.

Позвах лимаре за оџаке. Претходно припремим, изфугујем, људи урадише свој део посла, збијам мало шалу с њима. Млади људи. Завршише посао, па одоше. Таман се све привело крају и ја по подне седнем у трем да се одморим. Леп је осећај увек кад нешто урадите како треба. Кроз отворена врата трема осетим нешто. Окренем се налево и онда видим шта је.

На дну стазе код смоквиног дрвета, у самом центру стазе седи и гледа ме мачка. Непозната бела мачка, веома велика, окренута право према мени. Поглед иде скроз директно на мене с неких 5, 6 метара кроз полуотворена врата трема. Ја гледам у њу, она у мене. Одмах сам запазио да је мачка као статуа, необично непокретна. Ни уво да јој се помери, ни најмањи покрет. Једноставно седи као индијански поглавица. Поглед необичан, продоран, као негде у мене или кроз мене. "Није ваљда" -рекох самом себи.

Устах и кретох у кућу. Мачка се уопште не помера, све време гледа право у мене. Ни да мрдне. Опет рекох: "Па није ваљда?".  Уђох у кућу брзо и до фрижидера да узмем нешто да је привучем ближе. Изађох одмах с комадима неког меса и гледам где је. Нема је.

Изађох на почетак стазе, гледам да ли се може видети, нема је у дворишту. Скоро инстиктивно погледах у правцу смоквиног дрвета и тог тренутка се следих. Кроз спуштено смоквино лишће ниско над земљом, сасвим лепо се видело како бела мачка сада стоји милиметарски тачно над местом где сам покопао Туфницу. Главу је спустила ниско над земљу изнад тог места, и не миче се.

Оста тако можда десетак секунди потпуно непомична. Ја сам стојао укочен у врху стазе. Потом крете поред смокве, изађе на стазу, погледа ме, и поче да се веома, веома полако удаљава. Ја је позвах, бацих један, па други комадић меса. Бела мачка се окрете без заустављања да ме кратко погледа преко рамена, а затим веома споро продужи својим путем. Пратио сам је погледом док се није изгубила из вида.

 

13.9.2015

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима: