Одабир резолуције и квалитета слике у дигиталном фотоапарату

- део 2: примена различитих нивоа резолуције на примеру Canon Powershot SX120IS

Након увода у коме сам разјаснио прилично детаљно неке основне ствари о резолуцији, ево и наставка ове занимљиве теме. У овом чланку приказаћу како се може спровести анализа различитих резолуција конкретног фотоапарата.

Моћни и практични малиша: Canon PowerShot SX120IS

Овај мали дигиталац користи само две обичне R6 (АА) батерије, ради квалитетно и испоручује 10 милион тачака. Иако је он прилично испод високо професионалних апарата његова практичност и способност превазилазе већину аматерских потреба. Његова табела се рачуна као и у претходном чланку:

Елементи табеле

Данас скоро сваки дигитални фотоапарат има избор различитих резолуција и избор различитих "финоћа". Терминологија је врло различита од произвођача до произвођача. Под "финоћом" се код Канона овде у ствари скрива различита компресија слике која се ут том облику чува на магнетном медијуму. Код Канона је компресија названа "фина" (Ф) или "нормална" (Н), док се резолуција скрива под називима "велика" (Л), средња у 3 подврсте (М1, М2, М3) или мала (С). Постоји и ултраширока али њу нисам убележио у табели. Ако сте прочитали претходни чланак вама су познати појмови у табели, само остаје неколико непознаница које ћу ускоро разјаснити.

У првој колони с лева имате ознаку која комбинује резолуцију са финоћом. На пример за средњу резолуцију другог нивоа (М2) у финој верзији (Ф) имамо врсту М2Ф. За резолуцију и фоноћу ЛФ (прва врста), одмах уочавамо да апарат покрива пуни професионални рад до одредишног медијума 10х15цм, али то не значи да се не може употребити за израду А4 фотографије - сетите се значења жуте боје у претходном чланку.

Колона p(Q) [%R] има специјално значење и она заслужује посебно поглавље.

Магија p(Q) колоне

Скоро сви произвођачи фотоапарата имају могућност памћења слика у .јпг формату. Овај формат се одликује одличном компресијом уз задржавање високог квалитета оштрине. На жалост, јпг формат није у потпуности дефинисан у погледу извођења трансформација, па сваки произвођач то ради на свој начина. Међутим без обзира који произвођач је у питању, увек повећање компресије доводи до смањења оштрине фотографије. Пошто произвођачи на различите начине изводе компресију, онда је и промена оштрине фотографије тј њеног квалитета различита од произвођача до произвођача.

Према томе, финоћа поменута у претходном чланку у ствари је различита величина компресије која води до различитог нивоа квалитета (Q). Квалитет оштрине својих фотографија произвођачи мере на свој начин о коме у главном нема података, али су нивои квалитета увек означени на неки начин у спецификацијама. У нашем конкретном примеру, Канон је одабрао само два нивоа квалитета и означио их, како раније рекосмо са Ф и Н. Ова компресија за одабрани број тачака ЦЦД-а даје смањену ефективну резолуцију због губитка детаља.

У колони p(Q) означио сам процентуалну вредност колико по мојој процени износи ефективна резолуција слике на магнетном медијуму у односу на ону у ЦЦД-у. Касније ћу објаснити два идеје које су ми помогле да дођем до вредности p(Q). За сада је важно да разумете да је због компресије слике дошло је до губитка података, а параметар који уводим p(Q) је исправка резолуције због овог губитка детаља.

Ево сада прве идеје на коју сам дошао да бих измерио p(Q).

Субјективно мерење p(Q) фактора

1. Сликајте један исти мотив на природном светлу са свим комбинацијама резолуције и компресије (у нашем примеру: SN, SF, M3F, M3N, ..., LF). Слике пребаците на рачунар и поређајте их по реду од најнижих резолуција и најсвећих компресија навише, као што су и у овом примеру. Даље све радите на рачунару у програму за обраду слика по вашем избору (у мом случају то је Фотошоп).
2. У програму за обраду учитајте две најслабије комбинације (у нашем примеру SN, SF). Умножите тачке слабије слике (овде: SN) тако да она буде иста као број тачака квалитетније слике (SF).
3. Увеличајте неки детаљ боље слике (SF) који се добро издваја по оштрини од осталог дела те исте слике; увеличавање радите све док момента када се та врста оштрине на том детаљу коју сте запазили изгуби; потом вратите увећање на претходну вредност када дотични детаљ још увек задржава тај утисак оштрине.
4. Поновите исту поступак и са истим детаљем на слабијој слици (SN).
5. Упоредите увећање боље слике према увећању слабије слике и израчунајте колико процената је увећање слабије слике мање од увећања боље слике. Код мене је то 20%. Овај број прибележите.
6. Поновите читав поступак за бољу слику и ону бољу од ње (у нашем примеру SF, M3N). Тако све до краја.
7. Настали низ цифара (код мене су то: 20%, 30%, 10%, 10%, ......,10%) представљају релативна процентуална смањења у односу на најквалитетнију слику (LF).
8. Из овог податка тачке 7 лако добијате апсолутне процентуалне вредности p(Q) које су у нашој табели забележене у колони p(Q).

Објективно мерење p(Q) фактора

У овом случају користите неки од комерцијалних програма за мерење оштрине (нпр Imatest) и радите по упутству програма. Тако добијате релативне вредности из којих опет можете по истом принципу као у горе наведеној тачки 7 добити апсолутне вредности фактора p(Q).

Тако смо наизглед тежак задатак решили чак на два различита начина.

Закључак

По горњем поступку можете проценити сваки фотоапарат. Мени је главну тешкоћу представљало откривање начина на који могу да измерим p(Q) фактор, али ето и то се дало решити, уз мало интересовања и размишљања. За све остало вам треба само елементарна математика и ништа више.