Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Историја / Богаћење земаља: стицање појединачног богатства

Како су се неке земље кроз историју обогатиле

- чланак девети -

У последњем чланку ове серије о богаћењу народа кроз историју, осврнућемо се коначно и на богате, или још боље - пребогате појединце у друштву. Размотрићемо какве везе има богатство са личним способностима богаташа. Овај чланак истиче разлику између богатог друштва насупрот богатог појединца. Нажалост још увек има много оних који сматрају да је пребогат човек у сиромашном друштву појава корисна за друштво.

 

Стицање појединачног богатства у светским оквирима

Најбогатији Американац на свету данас има процењено богатство на око 60 милијарди долара. Са друге стране око половина Африканаца, дакле њих око 500,000,000 преживљава дневно са зарадом која је испод 1 долара.

Када би неки човек био бесмртан и живео животом необичног Африканца који целокупну своју плату мању од 1 долара ставља у сламарицу штедећи, овај човек би престигао америчког богаташа само ако би скупљао новац од настанка планете Земље до данас.

Ако допустимо да се наш најбогатији Американац роди у Африци уместо у Америци, са афричким условима, без лекова и образовања, без књига и рачунара, без банака, са копљем и само прегачом око појаса, бежећи испред гладних лавова он би зарађивао исто тако мање од 1 долара као и садашњих 500,000,000 рођених Африканаца. Мало је вероватно закључити да би наш Американац рођен у Африци уместо у Америци и одгајан као и остала афричка деца у афричким условима могао да заради макар један долар више од осталих Африканаца, а камоли 60 милијарди долара колико он "зарађује" у Америци.

На основу овога можемо једноставно закључити да су околности а не људска способност оно што одређује екстремно сиромаштво или екстремно богатство на планети, тј закључак је следећи: екстремно богаћење узроковано је спољним екстремним околностима, независно од личне способности појединца.

 

Стицање појединачног богатства у оквиру сиромашне државе

У врло сиромашном друштву сиромаштво је последица околности независно од појединца. У таквом друштву појединац се богати ретким стицањем околности до кога је дошло ван појединца, на пример наслеђем, или је он кршењем правила и закона друштва променио околности које важе за његове сународнике и искористио их да се обогати. Типичан сиромах се према томе може појединачно обогатити, али то богаћење у просеку, статистички говорећи не може да се деси без одрицања од друштвеног морала и закона. Математички је немогуће да се велики део људи у сиромашном друштву обогати на поштен начин.

Зато да би неко сиромашно друштво постало богато не може се само чекати да се највећи број људи обогати сам од себе пљачкајући друге и кршећи законе тог друштва, јер би то значило да је реч о мафијашкој држави која, као што се може видети нигде у свету нема богатство равномерно распоређено између својих становника. На против, за богаћење једног сиромашног друштва у целини, неопходно је да се неким другим, колективно смишљеним активностима, стварањем (или отимањем од других друштава), уместо богатих неморалних појединца појаве добро стојећи или богати широки друштвени слојеви.

Дакле можемо закључити да претежно богата друштва јесу могућа, као што пракса показује, само прибављањем додатних ресурса.

 

Појединачно богатство, интелигенција, креативност и рад

Честа реченица богатих људи: "Морао сам крваво да радим да бих стекао оно што имам" - није у потпуности нетачна. Богатство се свакако реализује неком врстом рада.

Међутим, проста математика показује да је богатство апсолутно непропорционална категорија са радом. Ако изузмемо ретке преломне случајеве као што је индустријска револуција које нису уобичајене и десе се једном или ниједном у једном веку, у људском друштву у нормалним околностима богатство није пропорционално људском раду.

Да би смо се уверили колико богатство појединца нема никакве суштинске везе са количином или квалитетом његовог појединачног рада, подсетимо се разлика у људском друштву.

Распон људске интелигенције према научним мерењима је у главном 1:2 између просечно интелигентних и врло интелигентних људи. Међутим, распон богатства између просечно ситуираних грађана и врло богатих грађана је далеко већи од односа 1:2. Према томе богатство и интелигенција немају директну везу и нису пропорционални. Можете се убити од рада и креативног стваралаштва а при томе остати истог или слабијег материјалног стања. Тешко је и замислити да богаташи у односу на такве изузетно вредне и креативне појединце имају веће радне способности или већу енергију. Према томе, богатство и рад немају никакву значајнију узрочно - последичну везу.

Најумнији људи планете - највећи научници, најбољи инжењери, највећи уметници, у већини случајева су просечно или чак слабо економски ситуирани. Највећи инжењер свих времена, Србин Никола Тесла, живео је скромно и умро са ситнином у џеповима као јединим капиталом. Бројни највећи уметници човечанства кроз векове живели су на ивици опстанка и после смрти доживели су величанствену славу и признање.

Обрнуто, можемо установити да међу богаташима има изузетно много оних који се уопште не баве радом и живот проводе у досади и трошењу, док за њих раде други и способни појединци који од њих зарађују неупоредиво мање упркос далеко већој способности и креативности.

Оно што је посебно значајно је изразита непропорционалност богатства и људске индивидуалне радне и креативне способности. Запитајмо се колико најкреативнијих уметника, радника, професора, политичара, лекара, истраживача и других профила људи је изразито богато у односу на просек становништва? Да ли су богати људи у једном друштву истовремено и најкреативнији у том друштву? Наравно да нису. Невероватно би било и помислити да се један богаташ, без обзира колико изузетан и способан руководилац, може уопште мерити са фантистичним достигнућима неупоредиво сиромашнијим физичарима, научницима, техничарима, уметницима који су нам открили електрични мотор, створили балет или оперу, насликали Мона Лизу или изумели вакцину против беснила.

Према томе велико лично богатство неке особе нема никакве суштинске везе са њеном интелигенцијом, креативношћу и количином њеног рада.

 

Богат појединац и богата нација

Сви фактори побројани у ранијим наставцима ове серије чланака говоре о томе како су поједине НАЦИЈЕ постале богате или сиромашне. У овом светлу потребно је да дефинишемо када је нација богата?

Дефиниција: богата нација је она у којој је највећи број људи оквалификован као `довољно` богат. У нама познатим друштвима то у пракси значи врло бројну средњу класу која ужива високи стандард живота.

Са друге стране, сва друштва имају богате ПОЈЕДИНЦЕ. Међутим тај богати појединац није никакав залог будућности нити залог богаћења нације. У свим најсиромашнијим и најзаосталијим друштвима кроз целу историју до данашњих дана постојали су и постоје изузетно богати људи који су као по неком неписаном правилу и са мало изузетака гурали своје друштво у још гору беду.

Из целокупног досадашњег текста види се да је богатство државе врло сложена друштвена категорија. Потребно је много више од пуке индивидуалне способности зараде грађана да би држава била богата. Глобално богатство једне државе није прост збир индивидуалних способности њених грађана да раде и креирају. Овим коначно рушимо све расистичке теорије које једну народну скупину узима као закономерно генетски способнију од друге.

У даљем тексту можемо да размотримо још неколико занимљивих аспеката богатог појединца.

 

Опседнути богаташи

Они који су изразито заљубљени у стицање богатства подсећају на наркомане који су спремни на све само да прибаве нову дозу дроге. Често богаташ није само богат човек, то је богат човек који је роб свог богатства. Без обзира да ли је он ситан трговац који ће подметнути пожар у суседној конкурентској радњи, председник велике софтверске компаније који ће остварити монопол уз потплаћивање државних службеника, или је политичар који ће учинити све да изазове грађански рат очекујући боље позиције у некој новој влади, богаташи су неретко бескомпромисни људи са одсуством моралности. Такође ови изразити заљубљеници у богатство, данас познатији под именом глобалисти , никада не стају са скупљањем још већег богатства, и тако до краја живота.

Тржишна логика богаташа је уско везана за карактеристичну пословну логику: "човек је човеку вук", или "једи да не би био поједен". Систем капитала у коме живимо у досадашњој историји је од малих ногу код људи поспешивао ову нељудску логику, оправдавао најсуровију експлоатацију људи и сваку врсту нехуманости. Овакав систем је сходно овоме изродио богаташе и њихову опсесивну јурњаву за већим.

Оно што је евидентно у овим ширењима богатства јесте чињеница да богаташ никада није довољно задовољан својим поседништвом. У својим покушајима да прошири богатство, богаташ не преза ни од чега - крећући се од неморала преко криминала па све до изазивања великих ратова.

 

Богаташи, глобалисти и планета Земља

Трка најмоћнијих глобалиста за новцем у најновије време узроковала је далекосежне промене у природи планете. У модерном свету глобалиста је познатија реч за богаташе. Богаташи или глобалисти су у својој грамзљивости пропустили да примете да планету коју раздиру и уништавају - у ствари деле заједно са својим жртвама.

Сваки испаљени пројектил са осиромашеним уранијумом који испале глобалистички топови у својим небројеним освајањима, сваки залогај нездраве брзе хране који пуни глобалистичке џепове, свака озонска рупа која се још више прошири због неконтролисаног загађења атмосфере, сваки молекул затрованих река и ваздуха који пакујемо у нашим телима, све генетске игре полулудих научника који миришу новац у својим неконтролисаним и глобалистички финансираним подухватима, све никад виђене нове болести произишле из нечијих лабораторија, - глобалистички је пут који једино води ка дегенерисању и прераном гашењу људске врсте.

Док богаташи-глобалисти широм света увежбавају нова светска освајања на малим земљама и измишљају убитачнија средства за уништење човечанства са циљем да добију још долар више без хуманог рада и креативности, планета Земља грца под теретом људске непромишљености. Глобалистички циљеви по девизи "још који долар више" полако ће дотући оно што је остало од наше осакаћене планете.

 

Далека будућност

Богаћење је дефинитивно нека врста архаичног мотора који управља историјским процесима у људском друштву. Праћењем и анализом токова богаћења у неком друштву може се са великом сигурношћу извести закључак и о осталим процесима у том друштву. Као такво, богаћење је очито суштински и неодвојиви део садашње природе људског друштва.

Упоредо са развојем интелектуалне свести човека, који је од свог мајмунског претка донекле одмакао, богаћење је настало и постоји као део човекове борбе за опстанак у атмосфери сталне опасности у коме тржиште може у моменту одузети све што поседујете и оставити вас и ваше ближње без довољно средстава за живот.

Можда тек у неком врло далеком свету, са енормном производњом хране и других неопходних средстава за живот доступним свима, биће могуће креирати људску атмосферу без богаташа-глобалиста и зла које они са собом носе. Будућност друштва заснована је на богатој великој већини становништва, а никако не на богатим и пребогатим појединцима - богаташима и богаташима-глобалистима.

Иако морализам данас делује као заборављена древна наука које се сећа тек мањина људи, желим да поменем изреку: "Бити сиромашан у богатом друштву - то је чиста неспособност. Али бити богат у сиромашном друштву - велика је срамота". Трагична страна ове изреке је у томе, што управо људи којима је ова порука упућена нису ни најмање у стању да осете било какву људску срамоту за оно што чине другима.

 

 9.6.2005.

 

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима: