Стара Србија и Македонија

Иако је Википедија један од најризичнијих историјских извора, овде ћу се определити да прикажем укратно њену интерпретацију термина Стара Србија, јер ми се чини коректном и веома употребљивом. Вики дефинише појам Стара Србија као све области изван некадашње кнежевине Србије који су у средњем веку припадали српској краљевини. Зависно од тога који период узимамо, Стара Србија се онда може тумачити на неколико начина:

Стара Србија Милутиновог периода: крај 13 и почетак 14 века	Стара Србија Душановог периода, 14. век

Сада лако проналазите која верзија Старе Србије је у питању у различитим историјским догађајима. Ево примера у којима можете испробати ово препознавање:

Подела територија Букурешким миром (завршетак другог балканског рата, 1913)	Део Старе Србије у краљевини Србији, 1913

 

Што се тиче Македоније, ту ћемо за потребе овог чланка третирати Вардарску Македонију, Пиринску Македонију и Егејску Македонију. Вардарска Македонија одговара Македонији из СФРЈ периода. Пиринска Македонија је источно од Вардарске Македоније и сада се налази у Бугарској. Егејска Македонија је јужно од Вардарске и Пиринске Македоније, сада у Грчкој.

Садашња територија Македоније

Ако жели, читалац може да провери своје разумевање: у каквом је географском односу Пиринска Македонија према Старој Србији Душановог периода?

 

Кратка али болна епизода Сан Стефанског мира 1878

Кратка и упечатљива епизода српске историје је наступила у склопу такозване Велике источне кризе, када су балкански народи покренули низ устанака против турских окупатора и турског дивљаштва. 

У овом периоду имамо побуну Срба у Херцеговини 1875-1877, побуну Бугара априла 1876, улазак Србије и Црне Горе у рат против Турске, те устанак Срба у Северној Македонији познат као Кумановски устанак 1878. Србија је примила десетине хиљаде избеглица из разних крајева одбеглих од турског дивљаштва, њих 16000 само у околини Ужица, којима је пружана и материјална помоћ захваљујући митрополиту Михајлу.

На почетку Велике источне кризе, велике силе Русија и Аустро-Угарска припремиле су корисну дипломатску трговину тајним споразумом: Аустроугарска се обавезала да ће остати неутрална у будућем Руско Турском рату, а да ће Русија заузврат прихватити да Аустро-угарска окупира Босну и Херцеговину. Накнадним споразумом са Султаном, Аустроугарска ће врло брзо окупирати и Рашку. Циљ Аустроугарске је осим ширења царства био блокирање Србије и њене везе према мору и Црној Гори, а тиме и блокирање Русије. Аустрија ће учинити велико зло у Босни завађујући подмукло тамошње становништво кроз подстрекивање и одвајање муслимана против православаца; последице ширења аустријског зла и тираније српски народ осећа већ два века кроз турбулентне и крваве догађаје сукобљавања и грађанских ратова за које и муслимани и православни могу “захвалити” Аустроугарској и добрим делом њеном намеснику Бенјамину Калају.

Што се Русије тиче, Сан Стефанским миром Русија је покушала да формира Велику Бугарску. Погледајмо сада мапу велике Бугарске.

Као што видимо, Бугарска је добила знатан део Старе Србије Душановог периода и комплетну Македонију, као и Пиротски и Врањски округ отет од кнежевине Србије.

Као што сви знамо, ово је био тежак ударац за српско-руске односе, који је до данас остао као црна мрља, срећом ретка и врло кратког трајања јер је поништена исте године.

Али мало ко у Србији поставља питање зашто се то догодило, тј зашто је Русија овако нешто учинила свом савезнику Србији?

Руски разлози за Сан Стефанску поделу територија

Најважнији разлог јесте царска бахатост Русије, цара Александра II, и приоритет само и искључиво руских интереса у тој 1878 години. Али који су то руски интереси били?

Реч је изванредној прилици коју је Русија уочила: слаба Турска, неспособна да одбрани окупиране територије на којима је живео православни свет, морала је Сан Стефанским миром да препусти епирску Македонију Русији тј формално Бугарској. На овај начин престоница турског царства нашла се такорећи на непосредном домаку руских трупа, потпуно неодбрањива за будуће руско-турске сукобе.

Друго, Русија је преко Бугарске избила на Јонско море и тако добила морски излаз на својим јужним границама.

Чинећи својим бугарским “пријатељима”, Русија је, очигледно одушевљена због фантастичне историјске прилике, била потпуно спремна да преда Пиротски, Врањски и Нишки округ Бугарима, од чега је Нишки био остављен Србији тек на интервенцију српског кнеза да ће Руси морати Ниш да освајају сопственим оружјем од српских трупа.

Српски заступник Протић на пријему код помоћника руског министра наводно је на свој протест добио одговор да су на првом месту руски интереси, потом иза њих и често заједно с њима бугарски интереси, а тек после свих њих - српски интереси.

Треба међутим разумети да руска дипломатија или Александар II није разматрала нити нарочито разумевала поделе међу словенским народима у турској окупационој зони. За Русију је Егејска, Пиринска или Вардарска Македонија била зона православног јужнословенског живља. Русија је дакле, сматрала да је сасвим свеједно у којој ће се држави наћи македонско становништво, све док је та држава православна и под руским утицајем.

Дигресија:

Српски и Руски непријатељи у садашњем времену немају много аргумената у безуспешном покушају да помуте традиционално одличне односе српског и руског народа и држава. Један од омиљених покушаја да се помуте добри односи јесте извлачење веома специфичне ситуације - Сан Стефанског мира. Иако се овај догађај збио пре 150 година и потрајао тек око месец дана до Берлинског конгреса на коме је укинут, Сан Стефански мир остаће упорно понављани аргумент чијом злоупотребом се покушавају доказати зле намере модерне Руске државе према Србима. Аутори оваквих наказних теорија суздржаће се наравно од навођења многоструких контрапримера у којима је Русија издашно помогла Србији, међу којима истгакнуто место има спречено енглеска резолуција у УН о измишљеном и фабрикованом такозваном српском геноциду у Сребреници, којим је требало огласити Српски народ за геноцидан.

Бугари

Бугари су од самог почетка настанка своје цркве, такозване Бугарске егзархије, 1870 године, такорећи још под Отоманским царством, отпочели агресивно масовно слање својих свештеника и учитеља са циљем покрштавања и побугарења српског становништва у целој Македонији. За разлику од српских световних и духовних власти, Бугари су свим снагама своје још непостојеће државе, за само десетак година урадили оно што Срби и српска власт није урадила за 40 година постојања своје кнежевине!

Бугарска је напрегла све своје државне и црквене снаге и на широком подручју Старе Србије Душановог периода и целе Македоније отворила невероватно велики број школа за Србе. У тим бугарским школама Срби из целе Македоније систематски су учени бугарском језику, писму и чак им је речено да су они “Бугари”!

За то време српски кнез и потоњи краљ Милан Обреновић имао је највећу бригу да регулише односе са ћудљивом краљицом Наталијом, а доброћудни српски митрополит Михајло Јовановић се заносио свесловенским јединством са Бугарима и  Хрватима.

Српска црква и школе у Македонији - српска држава спава мртвим сном док траје бугаризација у Македонији

Српска црква на широком простору Македоније постојала по пукој инерцији, са никаквим или минималним везама са матицом Србијом. У простору око Куманова људи су сами себи бирали пароха. Онај ко то прихвати, прикупљао је потписе од сељака и с тим потписом ишао код владике да га владика постави за пароха дотичног села. Такође становништво је само бирало управу манастира или управу цркве.

Што се тиче српских школа у Македонији, Србија је 1868 имала 67 српских школа, што је било неколико пута мање од потребног броја, јер Србија није издвајала довољно средстава за то.

Колико је српско руководство било наивно, види се по томе што је део уџбеника слат из Бугарске: читанка је имала македонско наречје на левој страни, а бугарски превод на десној. Деца су тако прво учила текст на левој страни, а одмах потом и бугарски превод и бугарски језик на десној, уз знање српске државе! Тек 1889 године у Цариграду је штампан буквар на македонском наречју, када су Бугари већ завршили бугаризацију српског становништва!?

Да ситуација буде још гора, од српско турских ратова, 1876, Турци укидају српске школе у Вардарској Македонији. Тако су српске школе нестале, али су зато бугарске школе наших бугарских пријатеља које смо школовали и финансирали, наставиле неометано свој рад на - побугарењу Срба! Српска влада није мрднула прстом да преко Руса или на било који начин издејствује враћање српских школа у овом делу Македоније.

Завршетак основне бугаризације Срба: становништво у Старој Србији и Македонији 1888

Из пера Спиридона Гопчевића, новинара и путника кроз Македонију, имамо запис који ће вам веома тачно приказати да је целу Македонију и север Грчке у високом проценту насељавало српско становништво. Обратите пажњу, међутим, да је свест о српском народу код њих масовно замењивана са “бугарским”, иако су они Срби, говоре Српски, славе српске славе, и не разумеју бугарски! Како је бугарска црква формирана 1870, можемо закључити да су лукави Бугари за само 10-18 година завршили комплетан процес бугаризације Срба у целој Македонији! Погледајмо сада само део људи о којима је Гопчевић сазнао или их лично срео.

Разговор у Куманову(стр 35): “У Куманову има 820 кућа са 5700 становника; од ових има 570 хришћанских са 4000 душа, 250 мухамедовских (махом Арбанаса али и Турака) са 1550 душа...Којим језиком говоре хришћани? -Разуме се, српски, као свуда у овим крајевима.....Људи се издају или за “Бугаре” или за “рају” или просто за “хришћане”...Ко год српски разуме, па је пропутовао Македонију, тај зна, да становници говоре српски и славе славу, да дакле припадају српској народној грани.....да сви словенски сапутници.. српски а не бугарски говоре. - Зар све до Солуна? - Још и преко Солуна!”

Демир капија, околна села: Челевец 38 кућа 320 мухамедовских Срба... Клисура 42 куће са 340 хришћанских Срба; Курешница 162 куће са 816 мухамедовских и 29 хришћанских Срба, Дубљан 60 кућа са 330 мухамедовских и 180 хришћанских Срба.

Ћевђелија: 260 кућа са 2200 хришћанских и 200 мухамедовских Срба.

Куфалово, 30км северно од Солуна (данашња Грчка): 350 кућа са 2300 Срба, 150 Турака. На слици имате како је изгледала српкиња из Куфалова.

Пајзаново, турски назив Ћирећкеј, касније Керечкиеј, негде око Солуна: 700 кућа, 6500 становника. “Па зар ви не говорите са мном српски?” - Богами не знамо, ми говоримо Бугарски.... “Славите ли ви крсно име?” - Разуме се.....Али Бугари кажу да смо ми њихови земљаци и они су нам поградили школе. Мој син учи гимназију у Солуну. “Тако? Па онда ће он већ знати добро бугарски?” - Него да зна! “Е онда сте ваљда већ морали приметити, да је ваш син на гимназији научио неки језик, који се веома разликује од вашега.” - То је истина, кад он говори `болгарски`, ми га врло тешко разумемо, али он, к`о вели, да је то одатле, што ми говоримо исквареним наречјем, док је он чисто бугарски научио. ...”Да ли ме тешко разумеваш?” - Али господине, ти говориш скоро к`о ми. На слици имате ауторову фотографију тих Срба из Пајзанова.

Сусрет у Солуну са трговцем из Тетова и једним из Солуна (стр 75): -Српски, па зар ја говорим српски? “Да како. А ви (питање за Тетовца)?” - Па такође бугарски!...Ми Македонци не говоримо онако, како се говори у кнежевини Бугарској.....(прелази на бугарски)...Овако чисто бугарски сам научио овде у школама; иначе се овде говори рђавим поквареним наречјем. “У осталом, каквог свеца ви славите?” - Ја сам истина пре славио светог Димитрија, али после ме уверише, да је слава поганска светковина, која је у опреци са нашом светом православном црквом. “Колико Словена има у Солуну?“ - Преко 11.000 (одговара Солуњанин). “Па славе ли сви славу” - Махом сви.

Српски невероватни промашаји у Македонији у 19 веку

Српска духовна и световна власт из матице Србије бивала је на позицијама братске помоћи целокупном словенском живљу изван кнежевине Србије. У овој занешености, Кнежевина/краљевина није ни најмање била свесна каквој се опасности излаже управо од оних којима пружа тако несебичну љубав и подршку, и то Бугарима и Хрватима. Грешке у том погледу правили су сви највиши органи власти Србије, потпуно слепи за последице својих поступака.

Тако је Илија Гарашанин, председник Владе Србије саветовао да Србија подстиче развој бугарског националног осећања, те да у ту сврху финансијски помогне отварање нових школа у Бугарској, и да чак младим Бугарима даје стипендије! Гарашанин, изгледа у својој “неизмерној мудрости” није успевао да сагледа ни основне карактеристике агресивних Бугара.

Краљ Милан (1868-1872 намесништво, 1872-1882 кнез, 1882-1889 краљ) једва да је вредан помена у контексту препознавања бугарске опасности. Овај владар је чак умислио да свој “углед” увећа непризнавањем уједињења Бугарске и Источне Румелије! Да су у Источној Румелији српски краљ и његов отац улагали у српско школство и свештенство, можда би имао начина да избегне рат, или бар да има разлог за рат и има подршку Румелијског становништва. Овако када је тај конфузни српски краљ објавио Бугарској рат 1885, Источна Румелија је прискочила Бугарској у помоћ и због тога је Србија тај рат изгубила! Да све буде још више гротескно, како је могуће да држава која стипендира Бугарске омладинце и подстиче бугарску националну свест објави рат тој земљи коју подржава и финансира као “братску јужнословенску”?

Митрополит београдски Михајло, на челу Српске православне цркве, био је на својој функцији 1859 до 1881 и 1889 до 1898. У међупериоду био је у изгнанству претежно у Русији због супротстављања дрском мешању проаустријског кнеза Милана Обреновића у црквене ствари и финансије - таксе на свештеничка постављења, као и због захтева Аустроугарске да се блокира деловање овог митрополита због слања свештенства у Босну, чему се кнез Милан радо приклонио. Митрополит Михајло био је велики славенофил и русофил, који је веома подржавао Бугаре сматрајући их јужнословенском браћом у невољи под Турцима. Овај добродушни митрополит је такође сматрао да су Срби и Хрвати један недељиви народ и да тако мора да остане. Михајло је одржавао и везе са Јосипом Јурајем Штросмајером. О томе која притворна гуја је био у стварности Јосип Шросмајер видели смо у другом чланку на мом сајту где је откривена Штросмајерова преписка са папским представником која би веома изненадила наивног митрополита Михајла да је за живота био у прилици да је види, што је наша данашња привилегија. Митрополит је основао и контролисао 1873 - 1876 одељење Богословије за ђаке изван Кнежевине, где је било и бугарских ђака. У емиграцији у Русији, овај хумани митрополит је упркос својој неугледној материјалној ситуацији помагао и Стјепану Радићу, човеку који је прво заступао југословенство, а потом био противник југословенства у Краљевини СХС, и истицао да “у Босни и Херцеговини нема Срба, а да у Хрватској, Далмацији и Словенији живе православни Хрвати”, те “Срби у Хрватској су Цигани, Власи и бог зна што”  Све ово илуструје велику личну наивност и недозрелост за позицију иначе врсног црквеног човека и доброг хришћанина Михајла.

Откуд оволика наивност и кратковидост српске елите? Ово питање се провлачи кроз многе текстове на овом сајту. За сада све што могу да понудим у одговору на то питање је један исти одговор који је понудио Арчибалд Рајс: “Ваша интелигенција је легло трулежи и покварености од кога толико трпите”. Ја бих додао још ове црте српске елите: недозрелост и незнање.

 

Шта се дешава кад се не препозна национална опасност?

Можда најједноставни одговор, сасвим илустративан имате на слици овог споменика, објављен на Интернету, у коме за само 50-так година једна иста породица Цветковић напрасно и “ничим изазвана” постане - Цветкоски.

Српска држава у 19. веку активно је помагала својим непријатељима да ојачају, да јој побугарче или протерају народ. Тако је припремила и многе друге догађаје у којима ће Срби веома лоше проћи. И тако све до данашњих дана...

Све је то лепо, али ко су онда модерни Македонци?

Најкраће речено: Македонци су мали остатак некада српског народа на простору Вардарске, Пиринске и Епирске Македоније који није преведен у Бугаре, Турке и Грке. У психолошком смислу, модерни Македонци су остатак Срба који себе не препознаје као Србе, било због непознавања историје, било због свог непризнатог постојања у Краљевини СХС/Југославији под српским династијама, било због Титовог величања Македонаца као неког новог народа.

Како год било, извесно је да модерни Македонци себе сагледавају као засебан народ и тиме су аутоматски престали да буду Срби - у пракси. И не само то: неки Македонци своје прадавно порекло фиктивно везују са давнашње народе на географском простору Македоније и њиховог вођу Александра Македонског, бежећи од својих српских корена и чинећи тако историји, себи и другима само лошу услугу.

Ништа мању грешку не чини онај део српске публике који констатују да су Македонци Срби. Србин је само онај ко се осећа Србином. За све друго Срби су, као и увек у својој историји, дебело, дебело закаснили. Бар неких 150 година.

Сврха балканских ратова

Границе по Лондонској конференцији 1912

У првом Балканском рату земље савезнице Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка су извеле успешне ратне операције којима су од Турака ослобођена Рашка и Македонија, а Албанија је по диктату великих сила (пре свега Италије и Аустроугарске) формирана као засебна држава. Циљ првог рата је био ослобађање Македоније од Турских окупатора и свака држава учесница је очекивала “свој” део Македоније за себе. Лондонском конференцијом из децембра 1912 осим формирања Албаније Турска је морала да се одрекне свих територија западно од линије Енос-Мидија, линије која пролази врло близу самог Цариграда. Лондонски мир није дефинисао статус Македоније.

Након првог балканског рата почела је жива дипломатска активност земаља балканске лиге ради поделе Македоније. Грчка и Србија су склопиле војни савез у којем су изгладиле своје односе поводом поделе Македоније, а усмерено против Бугарске, од које су осетиле опасност. Бугарска је сматрала да јој Пиринска Македонија није довољна иако је само Србија освајала Вардарску Македонију јер Бугарска није послала договорене војне ефективе да помогне Србима, а имала је додатни проблем са Румунијом, која је у сврху наплате румунске неутралности у првом балканском рату захтевала да јој бугарска преда своју тврђаву на Дунаву, а што Бугарска није била спремна да уради.

Зато је Бугарска покушала да мучким нападом на Србију брзо освоји територије, али се Србији придружила и Грчка, да би потом Бугарску напале Румунија и Турска.

Букурешким миром 1913, Србија је коначно добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију. Бугарска је добила Пиринску Македонију, знатно мање од онога што је освојила Првим балканским ратом.

Као што се види, балкански ратови су били епилог, у коме је играчима мале лиге од играча велике лиге било допуштено да са изузетком Албаније, као пси распарчају Македонију међу собом. Резултат балканских ратова је врло неповољно био примљен у Бугарској што је логично, али исто тако и у Аустроугарској, која је као и увек у историји у облику зле коби гледала напредак Србије као своје назадовање и спремала зато уништење Србије у облику Првог светског рата који је сама изазвала. У овом наступајућем рату Аустроугарска ће, огрезла у сопственом злу, уништити и сопствено царство.

1913: распарчавање Македоније и становништво Македоније

Дакле видљиво је да је на територији Македоније у 19 веку преовладавало становништво: Срби, Турци, Арбанаси, Јевреји, Цигани. Од Срба је, због деловања подмукле бугарске преваре и прекрштавања српског становништва, формирана група псеудо-Бугара, док је остатак Срба постао оно што данас зовемо Македонци, за потребе овог чланка назваћу их Срби-Македонци.

1913 година је можда кључна година у учвршћењу Срба-Македонаца као Македонаца (без оног префикса Срб). Срби-Македонци су наиме прошли векове турског дивљаштва у коме су били већином потпуно изоловани од матице Србије. Потом су у 19 веку били преплављени агресивном бугарском пропагандом, преваром и прекрштавањем. Српска држава је била веома мало присутна у Македонији у 19 веку, али зато јесу били присутни турско дивљаштво и бугарска превара и прекрштавање. Након другог балканског рата, Срби-Македонци Вардарске Македоније су без икаквог препознавања или разговора сврстани у “Србе”. Природна реакција Срба-Македонаца је била инат и отпор, на који су тако добро навикли током вековне турске окупације. Зато је година 1913 и поступање Краљевине Србије с Македонцима вероватно преломило да се у Македонцима јави свест која у њима постоји до данас: Срби-Македонци су само Македонци, а сви други, и Грци, и Бугари, и Срби су само - окупатори, поробљивачи, тлачитељи и ништа друго.

Формирање терористичких бугарских организација

Социјалистички историчари формирали су прилично погрешну визију ових организација. Истина је веома различита од фиктивних Титових историја.

Наиме, у Солуну је 1893 године формирана ВМРО коју су водили социјалисти и која се декларативно залагала за независну целу област Македоније. Одмах за тим, 1895 Бугарска формира Врховни македонски комитет (ВМОК). ВМОК је временом потиснуо ВМРО, а оба су тада потпуно контролисана од бугарског двора. За све време постојања, обе организације су биле састављене од про-бугарских емиграната у Бугарској. Прве чете се убацују из Бугарске, а све већи број официра бугарске војске укључује се у војне формације ових организација. ВМРО и ВМОК су изразито антисрпске и антигрчке.

Да би боље разумели антисрпске ставове ових про-бугарских терористичких група, треба знати да су од истакнутих чланова ВМОК и ВМРО Бугари створили “Друштво против Срба” (!) са циљем да “огњем и мачем искорени Србе из Македоније” [“Народне новине” из Бугарске]. Важна одредница: када кажемо анти-српски став Бугара, ми мислимо не само на бугарско непријатељство према Србији као држави или према Србима из Србије, већ такође мислимо на бугарско непријатељство према Србима-Македонцима, староседеоцима широког простора целе Македоније.

Период између два рата

У периоду између два светска рата, Македонци су остали апсолутно непрепознати и непризнати у Краљевини СХС/Југославији. Ово је потпуно учврстило уверење Срба-Македонаца да су они засебан народ и да су Срби и српски краљ тлачитељи. Ситуацију са Срби-Македонцима је додатно усложњавало деловање про-бугарских терориста на територији краљевине.

- ВМРО је тврдио да је у Краљевини СХС “остало” милион Бугара! Попис из 1921 утврдио је да је укупан број хришћана на деловима где је било и Бугара, укупно износи 300.000 људи, дакле Срба, Цинцара, Бугара, Грка и неопредељених).

Након 1918, Вардарска Македонија нашла се у окриљу Краљевине СХС, и Бугарска више није могла преко бугарских школа и свештеника да индоктринира српско становништво у овом подручју. Зато је Бугарска покренула ВМРО на снажне комитске акције организоване са бугарске територије. Како су због велике покретљивости ове бугарске терористичке групе имале само ограничену количину хране, недостајуће залихе морале су да отимају од локалног становништва, и тиме у општем сиромаштву ових људи изазивали страх. Са друге стране, деловање комита условило је очекивање Македонаца да их нова држава заштити од бугарске банде.

Краљевина СХС, међутим, није имала лак начин да брзо и ефикасно блокира бандитске групе са снажном логистичком, војном и финансијском подршком из Бугарске.

Током двадесетих година 20 века, активност ВМРО у Вардарској Македонији доживела је пад, пре свега због унутрашње неслоге и међусобног убијања. Ова група служила је бугарском двору и за унутрашња разрачунавања и физичке ликвидације бугарских комуниста и заступника земљишне реформе. За узврат, бугарска влада толерисала је међусобна убијања ВМРО чланова, крађу оружја из магацина бугарске војске и слично.

ВМРО је ширењем по иностранству постао међународна терористичка организација. ВМРО је прогласио декларативне разлоге за свој тероризам:

- у Бугарској по ВМРО се налази наводно пола милиона избеглица из Краљевине СХС. Међутим, званична Бугарска објавила је 1926 да је у периоду 1912 до 1918 Вардарску Македонију напустило тек 10.000 лица.

- ВМРО је тврдио да је у Краљевини СХС “остало” милион Бугара! Попис из 1921 утврдио је да је укупан број хришћана на деловима где је било и Бугара, укупно износи 300.000 људи, дакле Срба, Цинцара, Бугара, Грка и неопредељених).

На све жалбе Краљевине СХС упућене Бугарској, бугарске су власти одговарале да су им дотична лица непозната, а да су инциденти које краљевска нота помиње само реакција аутохтоног Македонског становништва на неправду у Краљевини СХС!

У периоду 1919-1934 године, забележено је 467 бугарских дејстава у којима је било убијено или повређено 185 војних и 253 цивилна лица. У том периоду органи реда убили су, заробили или ранили 268 комита[Војно-политичка акција македенствујушћих у Краљевини СХС/Југославији 1919-1934 - Дмитар Тасић]

Знатном реорганизацијом, поделом оружја локалном становништву и применом четничких акција (Коста Пећанац, Илија Трифуновић), до краја двадесетих година Краљевина је успела да скоро потпуно сузбије бугарске терористе али уз огромну активност, велике трошкове и појачано економско сиромаштво и нестабилност у Вардарској Македонији.

Занимљиво је да је ВМРО покушао исту активност и у Егејској Македонији, али је Грчка одговорила далеко ефикасније него Краљевина: населила је велики број малоазијских Грка у Егеју и просто решила свој проблем бугарских бандита.

Уместо закључка, неколико цртица

Узвраћајући најгорим на српско пријатељство и наивност, Бугарска је побугарчила знатан део чисто српског становништва на широком подручју Вардарске, Егејске и Пиринске Македоније. За то време, српска тзв елита, бавећи се страничарењем, владањем, наивним визијама јужнословенског пријатељства, једва да је мрднула малим прстом на овакав расни пројекат свог лажног и придворног словенског пријатеља.

Српска тзв елита је одиграла као и увек у историји, тужну улогу сатирања српског народа:

“Ваша елита је језгро трулежи и покварености (прим. аут. недозрелости, неукости), од кога толико трпите.”

 

18.2.2020.