На крају Великог светског рата, година 1918-та означиће почетак заједничке авантуре Срба, Хрвата и Словенаца у једној држави, Краљевини СХС. Последица овог уједињења биће језива за Србе и српски народ. Чланак ће анализирати како су Срби пре 100 година уопште доспели на идеју да се удруже са Хрватима, шта су једни и други под тиме подразумевали, и коначно да ли су Срби оног времена могли да процене шта су учинили сопственом народу. Овај чланак, дакле не бави се ни једним народом, па ни Српским, већ има за тему српску "елиту" из периода 1918 године.

Зашто је битан појам Југословенства за српски народ?

Невероватна је грешка да су српски политиканти, краљ и интелектуалци потписали Акт о уједињењу са Хрватима (и Словенцима). Већ доношење Устава одмах је изазвало протест и Хрвата и Словенаца, од којих је највећи број одбио да присуствује чину проглашења! Тако је држава СХС и пре свог почетка претворена у српску диктатуру под командом династије Карађорђевић. 1929 ће уследити и истинска фактичка диктатура. Последице овог уједињења данас су више него очигледне. Без жеље да будемо исцрпни, само узгредно ћемо поменути тек неколико непобитних чињеница о последицама овог уједињења за српски народ.

- Хрвати су уз сагласност Немаца 1942 године основали сисачки логор за српску децу под командом усташе Антуна Најжера. У логору нису била затворена само српска сирочад, већ и деца одузета српским родитељима пре но што су ти родитељи послати на принудни рад у Немачку. Логор је радио до јануара 1943 и кроз њега је прошло по наводу дневника Правда  5000 до 7000 малишана. Већ подаци погребника говоре о 1152 детета док на дечјем гробљу стоји да је 2000 деце из овог логора погубљено тј сахрањено. Како су хрватске усташе третирале српску децу довољно говори податак да је дневно умирало 30-40 детета. По сведочењу доктора Лазара Маргуљења, деца су лежала гладна и боса, нека на голом бетону, нека на реткој слами улепљеној крвавим изметом и ројевима мува, без покривача... Треба узети у обзир да је хероина Диана Обексер удата Будисављевић, иначе Аустријанка, посредујући код немачког генерала, заједно са херојском групом активиста Црвеног крста, успела да спаси велики број деце са овог стратишта, иначе би очигледно сва деца били усмрћена. Наведени логор само је један од хрватских логора за децу у НДХ.

- Само у логору Јасеновац Хрвати су убијали Србе "на 50 начина". Како наводи др Смиља Аврамов, ево шта је о томе изјавио командант Јасеновачког логора, Љубо Милош:

Укупан број ликвидираних заточеника у логору Јасеновац, циглана с околином, како за моје вријеме, а тако и за цјелог опстојања логора Јасеновац, не би могао рећ и нити ја нити итко други, јер транспорти који су упућивани на ликвидацију нису нигдје, ни у ком случају, завођени у књиге или томе слично, а с намјером да се не би знало колико је људи ликвидирано. У сваком случају тај број је огроман и управо непојмљив.

- У НДХ су Хрвати убили или протерали скоро целокупно српско становништво.

- Историја се поновила 1990-тих година. Никакав даљи коментар није потребан.

Иако уједињење није једини узрок последица о којима је реч, оно је пресудно одредило суровост и интензитет трагедије која је погодила српски народ. Наведени догађаји се са великом вероватноћом не би десили или би њихове последице биле много мање да није дошло до уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу. У најмању руку и сасвим поуздано, Хрвати и Словенци никако не би добили своје државе након Првог светског рата јер за то нису имали ни најмање претпоставке нити заслуге. Као губитници у рату, при томе непрепознати од великих сила као народи или међународни чиниоци, ова два народа би након 1 св. рата били непостојећи у геостратешким поделама. Ови народи би били подељени између Италије и Аустрије.

Такође са високом поузданошћу можемо тврдити, да Хрвати и Словенци ни након 2 св. рата не би имали своје државе. Наиме, оба народа, као делови Италије и Аустрије после 2 св. рата опет би се нашли на страни губитника у рату па би се за њих поновила ситуација као после 1 св. рата - били би непрепознати. Ови народи би можда и данас били делови других земаља вероватно у форми неких етничких региона које би на пример туристи обилазили због бањског лечења или планинарских излета.

Историјске везе између српског и хрватског народа пре 1918

Не треба бити историјски поткован да би се видело да су Срби и Хрвати, на основу језичких сличности очигледно некада у давној историји били у заједничком језгру народа. Међутим, у периоду од памтивека до 1918 године, мислим да практично не постоји никаква нарочита историјска веза Срба и Хрвата у којој су ови народи на ширем плану сарађивали по било ком заједничком основу.
Укратко, историјске везе између Срба и Хрвата по мојој лаичкој процени нису ништа веће, а изгледно и мање него што су историјске везе Срба и Немаца, на пример. Немци су окупацијом што њиховом што аустријском, упорним нападима на Србију, јаком привредом и културом дефинитивно више утицали на Србију током историје него што су то чинили Хрвати у кореспонденцији или кафанским сусретима са Србима. Можда најјача веза између Срба и Хрвата је једносмерна: Срби су Хрватима свакако оформили хрватски књижени језик у знатној мери. Да ствар буде још јаче потврђена, свака евентуална блискост Срба и Хрвата блокирана је различитом верском опредељеношћу, бар када је реч о искључивости католичког клера и његовој одбојности према свему православном.
Да ли су српски интелектуалци уопште знали ово? Извесно да јесу. Како је онда могуће да су многи водећи српски интелектуалци били за прављење државе са Хрватима? Или са Словенцима?

Водећи српски научници на политичкој странпутици

Никола Пашић, то неизбежно име српске пропасти, окупио је и подстакао научне раднике да се залажу на научном пропагирању југословенске идеје.

Јован Жујовић (1856–1939) је био геолог, професор Београдског универзитета и председник Српске Краљевске Академије. Радио је и у државној служби као министар просвете и спољних послова. Био је оснивач и доживотни предсекдник Српског геолошког друштва. Члан је многобројних иностраних друштава и академија. Оснивач је српске геолошке школе. У почетку је оклевао али се коначно посветио политици. Био члан Самосталне радикалне странке а од  1919 био у Југословенској републиканској странци.

Павле Поповић (1868 —1939) је био историчар књижевности, професор и ректор Универзитета у Београду и академик. За време 1 светског рата боравио је у Лондону као члан Југословенског одбора и ширио југословенску идеју у иностранству. Те идеје су утицале на Поповићев даљи рад и бављење књижевном историјом, те је напустио своју идеју о самобитној српској књижевности и почетком 1918. године објавио је дело Југословенска књижевност. Већ по овом наслову видимо опредељење самог аутора у правцу југословенства. При овој идеји он остаје и касније, јер 1922. године држи говор са темом „Југословенска књижевност као целина“, као и  „Оглед о југословенској књижевности“ који објављује касније.

Јован Цвијић (1865 —1927) је био међународно познат научник из области географије, гелогије, антропологије и историје. Био је професор и ректор Београдског универзитета. Основао је Српско географско друштво. Председавао је Српском краљевском академијом. Оснивач је српске географије. проф. Петар Милосављевић [Глас плус, Бања Лука, 30. јун и 1. јул 2007]: Цвијић био личан пријатељ младог А. К. на кога је доста утицао; следио је Ватрослава Јагића. „Цвијић је, такође, заступао јагићевски став да су Србо-Хрвати један народ под два имена који говори чакавским, кајкав-ским и штокавским наречјем. Овај став биће уграђен у прву реченицу Новосадског договора о језику (1954) која гласи: „Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један је језик“.

Ватрослав Јагић, Хрват, био је филолог слависта. Овде га помињемо јер је био један од узора неким српским научницима. Члан је  Српске крљевске академије од 1888 године. Бавио се старословенским језиком. проф. Петар Милосављевић: „1864, Јагић је, у Ригеровом чешком Научном словнику (тј. Чешкој енциклопедији) објавио обиман чланак под насловом Југословени. У њему је полазио од става да су Југословени, односно Хрвато-Срби, како их он назива, један народ под два имена, који има један језик под два национална имена: хрватски или српски, односно српскохрватски. Овако схваћен језик, по Јагићу, обухвата три нареч-ја: кајкавско, чакавско и штокавско.“

Александар Белић (Београд, 2. август 1876. - Београд, 26. фебруар 1960) др словенске фиолологије и професор и ректор Београдског универзитета,  председник САНУ. Писао је научне студије о српскохрватском језику, о његовим дијалектима и историји. проф. Петар Милосављевић: „Од ратних година, од 1916, Белић престаје да језик свога народа зове српски и зове га српскохрватски. Од тада он постаје главни следбеник Ватрослава Јагића међу Србима.... У том маниру понашао се фалсификујући историјске чињенице и пишући, још између два светска рата, да је Вук Караџић „творац српскохрватског језичког јединства“.“

Ето како jе југословенство, подржано од многих најугледнијих српских научника и интелектуалаца на почетку 20 века, достигло своју зрелост у социјалистичкој Југославији, све до њеног распада и грађанских ратова са језивим последицама по српски народ.

Лаж почиње са термином: хрватско Југословенство

Да видимо сада шта су на прелому 19 и 20 века Хрвати разумевали под појмом Југословенство. У том смислу незаобилазан је хрватски бискуп Јосип Јурај Штросмајер (1815-1905). Суштина Штросмајеровог става је да се Хрвати морају изборити за равноправни федеративни статус у оквиру Аустроугарског царства, заједно са Аустријанцима и Мађарима. Јован Дучић то назива тријализам. Треба знати да у то доба Хрвати нису имали своје школе нити признат језик у државној администрацији. Бискуп је подстицао развој образовања и културе међу Хрватима. Из овог периода занимљиво је да је под Штросмајеровим подстицајем и подршком формирана Хрватска академија наука и уметности која се уопште није тако звала, већ: „Југославенска академија знаности и умјетности“!
Откуд Штросмајеру из чиста мира „и ничим изазваним“ термин Југословенска? Да ли се он то залагао за уједињење са Србијом? Или за власт династије Карађорђевић?
Ништа од свега тога. Штросмајер је наиме имао у виду српски и босански живаљ у оквиру Аустроугарске царевине. Циљ бискупа био је, како наводи његов савременик Јован Дучић, покатоличити босанске Србе а поунијатити православце, па с њима формирати државу у оквиру Аустроугарске. Тако би на свеопште задовољство католичког клера живели као једна срећна породица у „најкотиличкијој“ царевини - Аустроугарској.
Обратимо пажњу дакле, да је Штросмајер био вешт политичар. Он је формирао кованицу Југословенство са циљем стварања федеративне јединице у Аустроугарској царевини, злоупотребљвајући тако православни и муслимански живаљ као овце у тору, знајући да Хрвати самостално не би могли опстати ни један дан у слободној држави а да је нека од сила не окупира или анектира. Тако се досетио да реши хрватски проблем. Вероватно не треба ни напоменути да би Срби били грађани другог реда у таквој имагинарној држави, како то Јован Дучић наводи. Ипак, да нисмо можда пренаглили са оваквом констатацијом? Да погледамо онда шта је пронађено у оригиналној документацији коју је Ватикан отворио у скорашњем периоду, а исту објавио Хрватски државни архив и др.
Наш угледни академик Василије Крестић обавио је анализу 110 писама које је Штросмајер разменио са папским изаслаником Серефимом Ванутелијем, од којих је чак 90 Штросмајерових и само 20 Ванутелијевих писама. Из писама се види колико дуго се Ш. залагао да дође до писменог споразума Цркве са Србијом и Црном Гором (конкордат), али апсолутно једина сврха овога је било ширење католицизма а не комуникација са „браћом по крви“.
У целокупној преписци Штросмајер помиње стално Хрвате заобилазећи Србе који су у многим областима били и већински народ. Овај промотер „југословенске“ идеје каже:
Понављам из свег срца: Хрватска, каква је вазда била и каква ће вазда остати, прави је Божји дар узвишеној владарској кући и свему царству (прим. аут: Аустроугарском) да на Балканском полуоствру обдржи прво мјесто, побједивши и себи прије свега подложивши срца и савјести народа пошто заузме и подвргне сама њихова подручја и земаљске границе.
Овог поборника „југословенства“ наравно ни најмање не  занима то што је разлог зашто Хрватице не носе димије пре свега поток крви Крајишких Срба који су тако одбранили и хрватски живаљ од турског јатагана. Наравно овај безначајан детаљ Штросмајер не помиње у својим писмима Ванутелију.
О томе какву ће улогу Хрвати имати међу Јужним Словенима:
Ја сам често изјавио и поновио да смо ми Хрвати католици од Бога предодређени да као квасац цјелокупно тијесто Јужних Славена прожмемо и мало помало да га светом јединству Католичке цркве приведемо.“
Наравно да ништа није необично у томе да католички свештеник жели да „приведе“ нове вернике. Овде је међутим реч о човеку заступнику „југословенства“, па ми сад боље разумемо шта је то југословенство значило за њега.
Како Штросмајер  гледа на Босну:
„По моме мнијењу морално заузеће, које има продријети у свијести и срца становника Босне (прим. аут.: дакле муслимана и православних), мора физичком заузећу, да тако кажем претходити и на сваки га начин приправити.
Дакле господин монсињор се очигледно залаже за покрштавање Босанаца. Можда је време да се запитамо да ли је покрштавање са камом у рукама, које ће уследити неких 50-так година касније, и које су Хрвати чинили, имало своју полазну основу у Штросмајеровим намерама?
„Југословен“ Штросмајер  1891 предлаже у писму да се у анектираној Босни поступи овако:
Оно најмање што би требало тражити од аустријске власти јесте да, без обзира на било који закон који ће тада бити на снази, свакоме буде допуштено пригрлити католичку вјеру и да посебан суд одлучује и равна власништвом које припада обраћеницима.“
Неки занимљиви термини монсињора Штросмајера:
„најгора плева“ (прим. аут: Јевреји и православни, писмо из 1881 године)
„крмељивци и бријачи“ (прим. аут: такође)
„шизматици и расколници“ (прим. аут: православни)
Наравно овај „Југословен“ у јавности изјављује следеће о „браћи по крви“:
Ја никада до сада нисам, нити ћу икада и једне ријечи изустити, која би браћу нашу по крви или у вјерском или у племенском чувству њиховом увриедити могла; паче противно.
Можда није изустио, али је дефинитивно написао.

Југословенски одбор, Нишка и Крфска декларација

Југословенски одбор није био формиран непосредно ради пропаганде југословенства иако то имплицира његов наслов. Овај одбор формирао је отправник послова Српске амбасаде у Риму као привремено политичко тело за једнократну употребу како би у амбасадама Антанте по наредби из министарства спољних послова и Николе Пашића у Италији покренуо акцију да се Далмација не додели Италији, јер она припада југословенским народима.
Наиме, на почетку 1 св. рата силе Антанте су покушавале да приволе Италију да пређе на њихову страну и понудиле су јој Далмацију.
Пашић је на своју иницијативу утицао да се Југословенски одбор формира и делује пред савезницима у интересу не Србије, већ у замишљеном интересу југословенства! Треба уочити да се ово дешава једва месец дана после напада Аустроугарске на Србију. Ово је потпуно супротно неаргументованим тврдњама које понекад наводе да је Пашић био против југословенства, или како то Јован Дучић каже – да је Пашић имао повремене сукобе са Југословенским одбором, из чега он изводи закључак да Пашић није одговоран за југословенску идеју. Ништа погрешније од тога - да ли је Пашић био критичан или не према југословенству потпуно је небитно јер је битно чињење делима. Пашић је очигледно деловао у интересу југословенства а не у интересу Срба. Проблем је међутим био у томе што је Србија од напада А.У. на њу званично прокламовала да је интерес државе Србије југословенски, а не српски! Овоме је свакако кумовао и Никола Пашић, заједно са осталима. Невероватно је да је овом човеку Србија подигла монументални споменик!
У исту сврху обзнане намера пред сопственим народом али и савезницима начињена је и Нишка декларација, 7. децембра 1914. То је кратак текст у коме се наводи између осталог:
Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајани успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве, које данашњи српски нараштај подноси.
Дакле док (само) српски нараштаји гину за „браћу“ Хрвате и Словенце.
И много касније, у другој половини 1 св. рата 20. јула 1917 Пашић, краљ и српска влада потврдила је још јаче своје намере у Крфској декларацији, која је као и Нишка била више упућена савезницима него сопственој јавности:
....која су скопчана са будућим заједничким државним животом Срба, Хрвата и Словенаца....Пре свега, представници Срба, Хрвата и Словенаца понова и најодсудније наглашавају, да је овај наш троимени народ један и исти, по крви, по језику, по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота.
Погледајмо још најбитније тачке Крфске декларације:
1) Држава Срба, Хрвата и Словенаца, познатијих и под именом јужних Словена или Југословена, биће
слободна, независна Краљевина с јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити
уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Крађорђевића, која је дала доказа да се
с идејама и осећајима не двоји од народа и народну слободу и вољу ставља на врх свега.
2) Држава ова зваће се: КРАЉЕВИНА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА. А владалац: КРАЉ СРБА, ХРВАТА И
СЛОВЕНАЦА.
....
5) Сва три народна имена: Срби, Хрвати и Словенци, потпуно су равноправна на целој територији Краљевине,
и свако их може слободно употребљавати у свима приликама јавног живота и код свих власти.
6) Обе азбуке, ћирилица и латиница, такође су потпуно равноправне и свако их слободно може употребљавати
на целој територији Краљевине. Све државне и самоуправне власти дужне су и у праву употребљавати и једну
и другу азбуку, саображавајући се у томе жељи грађана.
7) Све признате вероисповести вршиће се слободно и јавно. Православна, Римокатоличка и Мухамеданска
вероисповест, које су по броју следбеника најјаче у нашем народу, биће једнаке и равноправне према држави...
Србија (краљ, Пашић, бројни српски интелектуалци) се дакле, у интересу и због југословенства, одрекла: своје државе и своје вере. Како је време показало, како смо на почетку чланка коментарисали у вези хрватских логора, поменути људи су се без свог знања одрекли и интереса Срба и српског народа, очигледно недовољно интелектуални да схвате пуне последице својих далекосежних одлука.

Арчибалд Рајс о Србима и српским интелектуалцима:

Истинска интелигенција је природни дар и проистиче из духа и из срца.Обични сељак може да буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.

Никола Пашић ангажује и масоне да шире идеју о националној држави

Портал Видовдан објавио је део из књиге Драгана Коларевића "Масони и сарајевски атентат" издање Чигоја, 2016. Реч је о транскрипту разговора који је Никола Пашић имао са Василијем Јовановићем 26. јула 1917 године. Василије Јовановић, познат и као Васа Маћедонац, рођен је у Скопју 1874 године, члан београдске масонске ложе, под контролом Француске масонерије. У овом разговору Никола Пашић договара са Јовановићем да се у француској ложи настави са подстицањем Француза да задрже и инсистирају код савезника на стварању држава на националном принципу, јер ово одговара Пашићевој жељи да се створи краљевина СХС.

Прочитајте шта то "велики државник Пашић" преговара са Јовановићем:

Никола Пашић: Ко може да успостави с њима контакт?

Васа И. Јовановић: Природно је да то уради Независна српска ложа. Она има око 100 чланова. Ту су господа Ђорђе Вајферт, Манојло Клидис, Миша Цукић, Станоје Михајловић, секретар посланства у Риму и тако даље, и тако даље. Мислим да Независној српској ложи нема згоднијег места за рад него што је Грчка. Тамо су њени чланови радо примани и радо слушани. Нама је место у Француској.

Никола Пашић: Можда би, овај, баш то ваљало да се избегне, овај, можда због блискости. Можда би још неко могао да присуствује, ко није тако близак њима, а близак је нама.........

Васа Јовановић: ..... И првој и другој групи зидара циљ је да раде на уједињењу.

Никола Пашић: Па јел радите?

Васа И. Јовановић: Радимо и једни и други.

Никола Пашић: Какви су резултати?

Васа И. Јовановић: О мом раду у Паризу знају господа Веснић, Љуба Јовановић, садашњи министар унутрашњих дела и доктор Момчило Нинчић, садашњи министар грађевина који се затекао у Паризу баш у времену када сам тамо радио на стицању веза са Великим Оријентом Француске. Ја сам мислио и мислим да је за српско слободно зидарство најпотребније радити на тесним везама међу члановима српско-хрватске породице па ћемо, доцније, кад се ујединимо и пребринемо своје бриге, моћи да водимо рачуна и о бригама светске породице....

Никола Пашић: Како Влада најбоље да сарађује, овај, у истом циљу, са нашим зидарима, како, овај ти ваши „Шкоти“, „Французи“, „Енглези“ да раде за нас?

Васа И. Јовановић: Ако мисли да на основу принципа националности тражимо ослобођење Срба, Хрвата и Словенаца, онда треба да се ради преко Великог Оријента Француске. Ако хоћете да пропагирамо идеју заједнице између Срба, Хрвата и Словенаца, онда треба да се ради код Великог Оријента Француске. Ако хоћете да сузбијете италијанске претензије на крајеве насељене словенским живљем, онда треба да се ради код Великог Оријента Француске. Морам додати да Велики Оријент Француске не прави строге разлике између једних и других масона (између „Шкота“, „Енглеза“ и „Француза“ како их ви називате). Сви слободни зидари могу долазити на радове његове ложе, јер он сматра форму као нешто споредно обраћајући више пажње идејама и раду. Зато се код Великог Оријента Француске могу употребити сви српски и југословенски слободни зидари.

Никола Пашић: Онда, овај, ви докторе Јовановићу, да наставите рад у Француској. И, овај, па не заборавите да сте увек били радикал.
.........

Из овог одломка види се колико је Пашић био "против" стварања Краљевине СХС.

Да ли су Срби били свесни хрватског става о југословенству

Ово је питање у ствари најбитније. За почетак: да ли су српски политиканти, краљ и интелектуалци знали или могли сазнати за хрватске ставове о југословенству? Размотримо зато следеће чињенице.
Југословенски одбор формирао је Никола Пашић са идејом да одбор служи у пропагандне сврхе српској влади за југословенске циљеве. У октобру 1914 године Никола Пашић је дао инструкције за рад Одбора двојици чланова овог одбора из Босне и Херцеговине: Николи Стојановићу и Душану Васиљевићу. Толико о противљењу Николе Пашића југословенској идеји. Председник одбора био је Хрват Анте Трумбић, у широј јавности непознати сплитски адвокат, иначе бивши градоначелник Сплита. Одбор није одмах почео с радом јер је Трумбић чекао да види како ће Поћорекова офанзива на Србију да се одвија. Трумбић је отезао са почињањем рада Одбора додатно због тога што је чекао да му Србија гарантује да неће спроводити политику „велике Србије“. Већ ту би барем Пашићу требало да буде јасан став Хрвата. Међутим када је Италија наговестила да ће због добијања Далмације прећи на страну Антанте, Трумбић је тренутно активирао рад Одбора штитећи интересе својих Хрвата који су желели Далмацију за себе, и тако је Одбор почео с радом, који није ни био нарочито запажен, осим што су његови чланови потписали Крфску декларацију с једне, и Никола Пашић с друге стране.
Други члан Одбора, Франо Супило (1870-1917), хрватски новинар, у лице каже Николи Пашићу у лето 1915 године следеће:
Хрвати су свој народ, потпуно одвојен и засебан од Срба. Имају заједнички језик са Србима, и то је све. /…/ Они желе своју самосталност, /а/ /.../ /могли би да се уједине са Србима, али под одређеним условима.
На овај више него јасан став, Пашић одговара наредбодавно и тврдо, практично игноришући хрватски став:
Хрвати треба да схвате да ће у јединству са Србима остварити своју независност. Србија није Аустрија ни Мађарска да се са њом праве уговори и нагодбе о уједињењу, него је Србија братска земља. /Стога/ Хрвати и Срби /.../ улазе, без икаквих погодби и нагађања, у своју општу, српско-хрватску заједницу.
Да ли је Пашић пренео српској влади више него јасан хрватски став? Како то да Пашић проглашава Хрватску „братском земљом“ кад то Хрватима не пада на памет? То вероватно нећемо сазнати, али тајна седница Народне скупштине Краљевине Србије од 10 августа 1915 нема ни трага од промене става Србије да се залаже за југословенску заједничку државу, уместо за интересе Срба и Србије:
Пошто је саслушала изјаве Владине и обавештења дата у тајној седници, Народна Скупштина, одајући пошту палим јунацима и понављајући своју решеност, да борба за ослобођење и уједињење српско-хрватско-словеначкога народа продужи уз своје Савезнике по цену жртава неопходних за обезбеђење животних интереса нашег народа, одобрава Владину политику и прелази на дневни ред.
Наравно да Ј. Дучић када је написао да Пашић није био за југословенску идеју није могао знати 1942 године оно што ми  данас сазнајемо из докумената: својим не/чињењем Пашић је потпуно подржао и радио на југословенској идеји, дакле удружењу Срба са Хрватима у заједничку државу.
Ипак не треба кривити само Николу Пашића за ову језиву историјску, благо речено, грешку. Стојан Протић (1857-1923), Пашићев политички такмац у Народној радикалној партији, министар и касније први премијер нове СХС, дакле дефинитивно меродаван и угледан политичар, неколико дана после Пашићевог разговора са Супилом, обавља са Супилом још невероватнији разговор и каже следеће:
Срби били су свесни да између њих и Хрвата постоје разлике и да /они/ /.../ представљају посебне народносне јединице. /То што/ Срби истичу потпуну истоветност Хрвата и Срба и замишљају уједињење без икаквих резерви, уговора или нагодби, они то чине из спољнополитичких разлога.
Дакле требало је пред великим силама оправдати „потребу“ за неопходност заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, јер су они наводно „исти“, дакле један народ. Томе су коначно и служиле студије српских интелектуалаца о политичким, историјским, географским, језичким и другим наводним везама ових народа. Међутим занимљиво је да су и Пашић и Протић такорећи глуви за хрватске ставове, као да их они не занимају!

Учешће јужних Словена из Аустроугарске и ратна зверства

У посебном чланку о аустријским зверствима на територији Краљевине Србије дат је приказ једног од форензичких извештаја Арчибалда Рајса. Веома је илустративан и навод на сајту српско_наслеђе:
Услед свега реченог о држању Јужних Словена у рату против Србије 1914. године, и посебно услед њиховог управо несхватљиво суровог и нељудског односа према цивилном становништву, у Србији је, крајем 1914. године, разочарење у "браћу" преко Дрине, Саве и Дунава било - опште. У листу "Пијемонт", у броју од 20. 1. 1915, Душан С. Николајевић је писао:"У овоме страшном рату најгори су били Словени из Аустрије, они за чију слободу Србија, после два рата (мисли се на балканске ратове, пр. а.) и уђе у ову борбу. То је њена трагичност... Ружна и цинична Монархија успела је да затрује добре нагоне Словена. И Личанин, и Хрват, и Словенац, и Војвођанин, и сви остали, показали су у овоме рату једну ниску мржњу на земљу слободе... Хрвати који не изилазе из ванредних режима, опљачкани и деградирани и пред Бечом и пред Пештом, пуцали су на свој Исток, а Личанин, који у Аустрији може бити само пандур или подерани исељеник, бранио је свога госу... Уместо да на аустријску објаву рата Србији одговоре крвавим незадовољством, аустријски Словени пошли су на Србију с ропском мржњом..
С каквом су мржњом јуришали Јужни Словени у аустроугарској војсци, изузев Срба, на положаје српске војске, како су кидисали на српске војнике, по правилу никад им не дајући "пардона", видело се то свуда, на свим местима на којима су вођене борбе 1914. године. Само кад би били сасвим разбијени, и кад би им преостало још једино да изаберу смрт или да се предају, они су дизали руке увис... Такав је случај био пред Београдом, у децембру 1914. године, у оним жестоким борбама на Торлаку, где је свој гроб нашао највећи део 79. Јелачићевог пука аустроугарске војске. У овом пуку, састављеном највећим делом од Хрвата, а који је био остављен да штити одступницу главнини аустроугарске војске која је напуштала Београд, било је нарочито много Личана. Засипани артиљеријском ватром са српске стране без престанка, они су решили да се предају тек кад их је на ногама остало још само неколико стотина...
Марко Јаковљевић, заробљени Србин посведочио је следеће:
/Хрвати/ су се збиља у почетку рата показали највећим делом огорчени непријатељи Србије, династичнији од самих Аустријанаца; борили су се лудо јуначки, па су и у Србији чинили зверства исто као и Мађари. Људи у Србији то нису могли да разумеју.
Иако су српски официри и српски народ, након Великог рата листом били против уједињења са Хрватима, апсолутно не разумевајући коме би пало на памет тако нешто, до уједињења је ипак дошло! Тако је јасно да је српска „елита“, она иста о којој је Рајс писао са тугом и негативним предзнаком, српски политиканти и наравно краљ "ујединитељ", довели до уједињења „пошто – пото“. Зашто, поставља се природно питање?

Зашто је српска „елита“ форсирала заједничку државу

Током друге половине 19 и почетком 20 века, у редовима српске елите, међу књижевницимима, песницима, интелектуалцима генерално, могле су се понекад чути идеје панславизма. На Србе ван Србије природно, Срби из Србије гледали су као на потлачену браћу којој је у будућности свакако требало помоћи. Ова свест српска свакако је једнако природна и нормална као и ваздух који се удише, и по томе се не разликује од осталих народа широм планете.

У дугој и огорченој борби за слободу српски народ у Србији је вековима издржавао азијате на својој земљи. Током турске окупације, српски народ је издржао потурчавање, мучења, силовања, малтретирања свих врста, пљачку и живео једним робовским полуживотом. Док су Хрвати и Словенци упркос окупацији, имали какво-такво школовање па макар и туђинско, језик, културу своју или туђу, и бар известан економски ниво, српски човек борио се за голи живот у буквалном смислу те речи. Из ове борбе проистекла је жеља да се једном за свагда прекине са сужањским животом и обезбеди трајан мир за напаћени српски народ.
Једино ваљда у том контексту можемо сагледати слепу жељу српске „елите“ да по сваку цену направи велику државу која ће бити гаранција српске мирне будућности од свакојаких немачких, аустријских, мађарских, турских или било којих завојевача.
Проблем је међутим у томе што за заједницу треба и пристанак друге стране? Што се тиче жеље српске "елите" да направе велику државу и тако се осигурају од напада, други светски рат је показао колика је препрека за Немачку била "велика" држава на германском освајачком путу: мање од 12 дана им је требало да је прегазе.

Српска "елита" у Србији имала је такође једну веома наивну претпоставку за коју није било никаквог реалног основа: да ће српске ратне жртве, а које је већ 1914 Србија обзнанила Нишком декларацијом да ће их чинити не само за своју слободу већ и за слободу Јужних Словена из Аустроугарске - бити поштоване и високо вредноване код тих истих Јужних Словена. Међутим - ништа даље није било од истине него та смела претпоставка!

Одбијена понуда савезника

Већ у почетку Великог рата, на опште изненађење својих савезника и целе европске јавности, Србија је извојевала невероватне победе над непријатељем. Иако плаћене великим жртвама, ове победе одјекнуле су као чудо у Европи. Статус Србије, дотле гледане од великих сила (осим Русије, наравно) као на неважну, примитивну, па чак и острашћену малу државицу која само прави проблеме „великима“, одједном се почео мењати у сасвим супротну страну. У европским земљама излазило је све више новинских чланака у корист Србије и њене херојске борбе, наравно зато што се ова борба поклапала са интересима сила Антанте. Српска војска везивала је запањујући број непријатељских снага за свој фронт, и тукла ову војску до ногу као да јој је равноправна по броју и опреми. За то време савезничке трупе су тапкале у блату неспособне  да се помере из својих ровова.Победе Срба одјекивале су Европом све више и нагониле савезнике да стално током рата разматрају и продор преко Балкана, од чега ће се касније одустати због колапса српских снага. Без савезничке директне помоћи у људству и материјалу, Србија једноставно није имала ни теоријске шансе да 4 године рата издржи на сопственом фронту против Аустријанаца, Бугара, Мађара и Немаца.
Подстакнути невероватним победама малене српске војске која се без ичије помоћи борила против дум-дум зрна и експлозивних метака, савезници су током Великог рата били такорећи на месечном нивоу у сталним преговорима са српском страном око тога које ће територије Србија добити након рата. Ове понуде су се мењале онако како је ратна срећа и репутација пратила српску војску током рата. Језива је чињеница да су Пашић и српска елита у вођењу ових преговора и коначно на мировној конференцији, одбила понуде савезника о територијалним уступцима Србији у корист југословенства и заједништва са Хрватима (и Словенцима). Шта су Пашић и српска „елита“ одбили од савезника?
Послушајмо о томе мишљење угледног историчара и академика Драгољуба Живојиновића онако како преноси агенција СРНА:

„Са објављивањем Нишке декларације 7. децембра 1914. године Ватикан је одмах стао против нас. Цео католички клер је устао против нас. То је катастрофална погрешка. Ниједна велика сила није изнела своје ратне циљеве све до последње године рата. Нас је брзоплетост коштала, јер смо против себе добили непријатеља у једном моћном Ватикану и католичком клеру широм света", сматра Живојиновић.
Он је рекао да Срби треба да буду поштени и да знају да су велике силе већ наредне 1915. године Србији нудили "Велику Србију", али су регент Александар, Никола Пашић, радикали и сви протагонисти југословенске идеје хтјели Југославију, а не Велику Србију.

"Нудили су нам Срем, Источну Славонију, читаву БиХ. Нудили су нам излаз на море до Сплита и црногорске обале са острвима, али ми се стидимо тога да чујемо. То би била Велика Србија, то би било уједињење српског народа", каже Живојиновић.

Он је нагласио да је једина против уједињења била српска војска, српска врховна команда и часни официри попут Живојина Мишића. "Они су знали шта сељак хоће, а шта неће. Они су знали да сељак хоће да се бори за своју земљу, за своју кућу, за своју њиву и своју породицу", рекао је Живојиновић.

Легитимитет нове државе

Велике силе су формално признале нову државу, чудећи се за шта се залажу Срби жртвујући крв својих војника. У таквој склепотини по српском концепту, после великих свађа, донешен је Видовдански устав нове Краљевине 28. јуна 1921. О томе како је такорећи на силу донешен овај Устав, најбоље говоре бројке у вези Уставотворне скупштине. Наиме, од 419 посланика, само 223 је подржало Устав. Од њих је 183 било радикала и демократа, који нису сами могли да погурају доношење Устава, па су некако успели да направе коалицију са малим странкама као што су Југословенска муслиманска организација, Национална турска странка. Тако је Устав донешен без реалне сагласности Хрвата и Словенаца! Против Устава гласало је 35 посланика. Чак 158 посланика није се уопште појавило из протеста.

 

Хаос у новој држави

Српски центри политичке моћи су нову Краљевину СХС схватали као "проширену Србију" [дневник Данас, 14.7.2008], док су је Хрвати и Словенци желели као федерацију. Након уједињења технички је било скоро немогуће фактички ујединити нове народе у целину, ни стратешки, ни културно, ни економски, нити на било који начин.

Са стране српске власти, краљ Александар је тешким мукама спашену ратну српску благајну и златне резерве утрошио на замену безвредне Аустроугарске круне. Српска државна каса је тако испражњена у корист око осам милиона људи који су сада чинили 2/3 становништва новонастале Краљевине. Ако читалац мисли да су Хрвати и Словенци благонаклоно гледали на овај чин краља Александра, ништа није даље од истине!

Наиме имаоци прекодринске круне нису били задовољни паритетом по коме је овај њихов безвредни новац замењен за српске динаре! Ове људе није ни мало било брига што је српски народ предао своја муком стечена српска државна средства у њихове руке. Они су се на против жалили на паритет валута и формалности не желећи да разумеју да је новац који добијају новац Срба и српског народа из Србије, који им се благонаклоно поклања да би у новој држави могли како-тако равноправно да почну свој економски живот. Тако је српски народ, осим своје државности и перспективе своје вере, реално изгубио и свој новац уласком у нову Краљевину, захваљујући наравно свом руководству и својој "елити".

У новој држави ни један државни проблем или аспект није имао сагласност српске и не-српске стране! Тако је једва месец дана по уједињењу покренуто решавање аграрне реформе. Поред осталог, требало је на Косову, у Македонији, у јужној Србији, Далмацији и Војводини поделити земљу беземљашима и сиромашним сељацима. Међутим нова власт је требало да реши питање одштете италијнским и другим велепоседницима чија је земља имала да буде расподељена локалним интересентима и колонизованим досељеницима. У овом замешатељству је наравно било тотално неслагање разних политичких струја у Краљевини.

Хрвати свуда истичу "хрватски" интерес, не понашајући се као домаћини у заједничкој кући. Свуда у новој држави постоји само парцијални интерес, агитовање у јавним наступима, политици, издаваштву и на сваки начин за оно што сматрају да је хрватско, нимало се не залажући за заједнички, већ само свој интерес. Тако излази из штампе на пример "Економска подлога хрватског питања" аутора Рудолфа Бићанића и под покровитељством Хрватске сељачке странке, потом "Реформа народне банке и интереси хрватске привреде" Анте Малбаше, али њих следе и Војвођани са "Политика и привреда Војводине", "Државне финансије и Војводина".

Хрватска страна је у својим наступима посебно ударала у веома осетљиву тачку - српске жртве у првом светском рату. Наиме српска страна је приметила да Хрвате не занима ратна штета начињена Србији и да Хрвати захтевају да се она води на засебном рачуну, а истовремено Хрвати истичу шта су од економских ресурса унели у нову државу! Ова апсолутна нетактичност и неосетљивост пре свега хрватске стране за српске жртве и српске уступке и покушаје суживота у новој држави кулминирала је вриском хрватског посланика Пернара у Народној скупштини:

"Па израчунајте колико сте литара крви пролили па да је платимо!"

На ово су одјекнули пуцњи у Народној скупштини. Све ово је, такорећи логично кулминирало трагедијом у Марсеју - убиством краља Александра.

Један од закључака

Закључак се у суштини препушта читаоцу, али ће аутор бити слободан да наведе један од вероватних закључака на основу горе изложеног. Чланак који сте прочитали нема сврху потпуне анализе овог или оног догађаја у тим бурним временима око 1918 године, јер су томе посвећене хиљаде тона писаног материјала и још много тога постоји скривено од очију јавности. Сврха чланка је одговорити са што већом поузданошћу на питање с почетка овог текста: одакле српској "елити" уопште идеја да праве тако озбиљно јединство као државно са потпуно различитим народима и то, суштински без њиховог пристанка? Овај чланак дакле уопште не разматра одговорност, кривицу, заслугу апсолутно било ког народа, већ се бави само и искључиво српском "елитом".

Људи здраве памети чак и кад примају мачку у свој дом обично погледају какве особине она има. Да ли су српски такозвани "интелектуалци", сви одреда људи писмени и школовани, неки и са трајном светском научном репутацијом били при здравој памети кад су се одлучили да подрже формирање државне заједнице са реално дистанцираним народима? Одговор по мени лежи више у психологији него у било којој другој дисциплини.

Рекло би се да је српска тзв. елита са једне стране имала дубоко игнорисање и незнање пре свега о Хрватима као народу, његовој карактерологији и историји. Додатно су пре свега на српској страни  били заташкани злочини аустроугарске војске у Србији 1914-1918 године, о чему сведоче извештаји Арчибалда Рајса. Сакривајући ове злочине српска "елита" је учинила још један у низу невероватних уступака и поклона српској наводној "браћи" у интересу заједничке државе. Тако је српска "елита" направила још један гест опроста и хришћанске милости. Најстрашнија ствар је што се српска "елита" одбивши понуде савезника у суштини одрекла крви и костију својих војника и суза свог народа у целом светском рату. Са геостратешког и државног аспекта, Србија је на крају 1 св. рата имала апсолутно јединствену историјску прилику, прилику која се никада више неће поновити у таквом облику - да реализује више него заслужено свој национални корпус у истој - Српској држави. Србија је притом жртвовала половину мушког најспособнијег становништва Србије, приредила сопственом народу невероватна материјална разарања и духовну бол. Што је најгоре, неспособна "елита" је инсистирањем на неодрживој и фатаморганској државној заједници предодредила будућност сопсвеног народа као и геноцид који ће бити извршен над Србима.

Такозвана српска елита, заслепљена као магарац само једном идејом, а то је шаргарепа у виду "велике" државе и наводну сигурност од страних освајача, није водила рачуна ни о најелементарнијим изгледима за опстанак будуће државе коју су правили. Чак и са безбедносног становишта, држава са 3000 км дугим границама била је потпуно неодбрањива јер би војска потребна за одбрану овакве границе неупоредиво превазишла могућности краљевине.

Српска "елита" је међутим могла да очекује добра државна места за себе у тако великој држави. За њих је било битно обогатити се на рачун српског народа, а за остало, како буде. Како год било, долазим само до поразних закључака о квалитету и моралу претежног дела српске "елите" из 1918 године, барем оног дела који је одредио судбину Србије и Срба, можда тек са понеким часним изузетком. Изгледа да је Арчибалд Рајс, велики пријатељ српског народа, био у праву кад је са тугом рекао за српску "елиту" свог времена:

"Краљ-новац господари вашом интелигенцијом....Ваша интелигенција....је жариште трулежи, искварености,од чега толико трпите."

 

Дигресија: Да ли се данашњи интелектуалци разликују од интелектуалаца из 1918 године? То је право питање, зар не?