Питање моралне одговорности које се дуго провлачило и које су прво поставили још учесници Великог рата, са отварањем архива можда добија своје коначне обрисе. Уз сталну опасност да ћемо пропустити неки важан елеменат, овај чланак покушаће да одгонетне одговор на ово вековно питање. Нисам сигуран да сам у томе успео, али мислим да је следеће резоновање, ма колико лаичко, довољно објективно да је занимљиво и корисно. Процените сами из текста који следи.

Традиционална дипломатија, велике силе и терминологија

Период 1875-1918 крај је периода светске дипломатије који ћемо за потребе овог чланка назвати "Традиционална дипломатија". Карактеристикa традиционалне дипломатије је да је то она дипломатија која је везана за односе држава као највећих политичких субјеката на светској политичкој сцени. Ово наиме треба разликовати од данашњег стања глобализма у коме су наддржавни односи глобалиста тј власника крупног капитала меродавни чиниоци светске политике. У то доба су се ратови још званично објављивали а међудржавни уговори се усаглашавали између великих сила. Термин "велика сила" се неоправдано често користи у историји као дефинисан иако то у ствари није. Зато мислим да у пракси при читању и тумачењу историјских појава постоји озбиљно неразумевање просечног читаоца.Посветимо, зато дужну пажњу овом и сродним терминима.

Велика сила је она држава која у неком историјском периоду има довољну војну снагу и резултате свог ратовања евидентне у таквој мери да је као такву признају и препознају друге државе. Практично речено велика сила је држава са респектабилним војним потенцијалом и спремношћу да га употреби ако то жели.

У периоду традиционалне дипломатије постоје велике силе, поробљени народи и признате мале државе. Међународни односи се по традиционалној дипломатији у пракси тумаче као неки пандан феудалном друштву са остацима робовласничког система. Тако су велике државе сличне племству у феудалној држави, мале државе имају слична права као кметови који припадају племићима и издржавају их, а поробљени народи су на нивоу робова и издржавају све њих заједно.

Мала држава може постати велика сила само ако је на бојном пољу потукла другу велику силу. Своје несугласице велике силе решавају у периоду традиционалне дипломатије најчешће ратом ограниченог обима, јер велики и обухватни ратови смањују приходе племства, па се светски ратови не воде. Сукобљене велике силе на крају ратовања увек потписују међунардни уговор као чији "сведоци" или "гаранти" се појављују остале велике силе. Тако велике силе као нека "срећна породица" уређују у традиционалној дипломатији своје међусобне односе. Неки остаци традицоналне дипломатије постоје и данас иако у суштински промењеном контексту.

Мале државе и поробљени народи

Поробљени народ који је довољно борбен може да извојује привремену победу над великом силом. У пракси то се дешавало када је велика сила на силазној путање своје војне и организационе снаге, било да је реч о привременом или трајном слабљењу. Међутим, иако извојује победу над великом силом, поробљени народ не може постати слободан све док не нађе бар једну велику силу која је спремна да га прогласи државотворним народом и "великодошно" му то одобри. У том случају поробљени народ добија свог патрона или заштитника у тој великој сили слично као што мафијаши нуде "заштиту".

У пракси представници поробљеног народа свом великом патрону морају обећати трајне услуге које ће му пружати и држати се ових својих нових обавеза у даљем поступању.

У периоду традиционалне дипломатије веома је редак случај да поробљени народ добије подршку од велике силе без нарочитих условљавања и преузетих великих економско-политичких трајних дуговања према свом новом "заштитнику". Редак изузетак од овог правила је однос велике силе Русије према Србији. Међутим у пракси велике силе у немогућности да спрече историјски процес ослобађања поносних поробљених народа, иступају као мафијашки "рекеташи" који својим дужницима пружају "заштиту". Нови заштитник изглађује са пораженом великом силом у свом уском високом кругу традицоналне дипломатије новонасталу ситуацију.

Још од средњег века је додела титуле кнеза или  краља вођи поробљеног народа била формални знак признања новог статуса његовог народа.

Значај периода 1871 - 1914 у европским међудржавним односима

Период 1871-1914 је историјска увертира, иако то у оно доба нико није ни знао ни планирао, за Велики светски рат. Овим је завршена ера "срећне породице" традиционалне дипломатије. Период владавине аристократије заменио је период владавине капитала, пресељење финансијског светског центра из Лондона у Вашингтон и устоличење глобализма. О глобализму је било доста речи у серији Глобализам (у хоризонталном менију имате рубрику Глобализам где су вам доступни детаљни чланци о глобализму).

Као припрема за (први) Велики светски рат, период 1871 - 1914 и данас је у жижи интересовања историчара. Отварањем појединих архива први пут имамо увид у чињенице које су узроковале страховиту трагедију и велике патње у људском роду током светског рата. Тако стална питања "да ли је рат могао бити избегнут", "ко је крив за Велики рат" и слична имају свој одговор баш у разумевању догађаја у периоду 1871 - 1914.

Енглеска и питање Белгије

Неки историчари тумаче разлоге за I светски рат кршењем и поштовањем разних међународних уговора, међу којима је најважнији Лондонски уговор из 1839. Лондонски уговор је формално споразум између Енглеске, Аустрије, Прусије, Француске, Русије с једне стране, и Холандије с друге стране, о одвајању Белгије од Холандије. Чланом 7 Лондонског уговора утврђено формирање Белгије као неутралне и независне државе. У истом члану наведено је да ће Белгија задржати ову неутралност према свим државама. Како је Немачка у августу 1914 напала Белгију, као одговор на то Енглеска је објавила рат Немачкој.

Наравно ништа није даље од истине: овај уговор никакве суштинске везе нема са уласком Енглеске у рат. Наиме иако говоримо о периоду традиционалне дипломатије у коме су уговори претежно поштовани, Лондонски уговор чак ни формално не одређује да Енглеска даје самосталне гаранције на било шта у том уговору па ни да гарантује Белгији неутралност. Свих 5 потписница су само потписали у Уговору да "пристају" (agree) на услове у уговору, и ништа више од тога. Реч "гаранција" у уговору се не помиње ни у синониму.

Дакле, формални разлози који се наводе у историји, веома раширени у историјским уџбеницима и књигама и подржани од многих историчара да су чврсти уговори између великих сила били узрочници Великог светског рата најобичнија су дезинформација.

Ова бесмислица потекла је поред осталог и из енглеске штампе и дипломатских кругова током Великог рата, у којима се Енглеска позивала на Лондонски уговор као оправдање за свој улазак у рат. Међутим већ летимичан преглед енглеске штампе из тог периода откриће нам и супротна мишљења самих Енглеза који су и сами приметили да официјелна политика Енглеске није заснована на чињеницама. Требало је наиме пред својим јавним мнењем поставити бар некакав разлог за велико крвопролиће! Занимљиво је да ова дезинформација егзистира све до данашњих дана, иако је свима јасно да не диктирају пактови интересе, већ интереси диктирају пактове.

Немачка је наиме напала Белгију да би упала у Француску и поразила је преко тог правца који је војнички неупоредиво погоднији за напад од алтернативног правца. Сагледавајући ове своје разлоге Немачка није желела да Енглеска уђе у рат, што се међутим десило. Суштина је у томе да Немачка није сагледавала енглеске интересе да Белгија остане неутрална. Зато је немачки дипломата изјавио да је белгијска неутралност "само парче папира због кога Енглеска неће (ваљда) ући у рат?!", што само показује германско потпуно неразумевање ситуације.

Погледајмо сада доњу мапу енглеских колонија крајем 19 века. Енглеска је имала веома лукративну трговину са окупираним територијама (колонијама), пре свега с Индијом, које је немилице економски пљачкала. Огроман приход и лагодан живот на коме су Енглези заснивали свој високи стандард и светску доминацију био је плаћен туђим знојем, туђим радом и туђом робом и ресурсима које су Енглези извлачили из колонија и њима трговали.

Енглеске колоније

Изласком Немачке на море преко луке Антверпен у Белгији, најснажнија економија Европе би непосредно изашла на Атлантик. Ако би се то десило, Енглеска би целокупну своју реално малену економију засновану на колонијалном израбљивању и своју светску доминацију довела у потпуну зависност од Немачке. Наиме Немачка би изласком на Антверпен у кратком року изградила моћну флоту с којом би непосредно угрозила трговачки примат Енглеске а војно би у било ком тренутку могла потпуно да пресече златни трговачки пут којим је Лондон био повезан са пљачканим колонијама које је ова мала острвска земља имала на скоро свим континентима. Какав би то страховити ударац био за Енглеску не треба ни говорити.

Као додатни бонус, енглески пљачкаши су уочили прилику да преотму немачке колоније, првенствено оне у Африци. Знајући пре свега да ће добити рат због њихових огромних потенцијала, Енглези су ушли у рат из јасних разлога пљачкања других нација, и потпуно свесно претворили кратки европски рат у кланицу Првог светског рата.

Историја Великог рата дакле правилно сагледава "империјалне интересе" као једну од узрока ратовања. Међутим овакво стерилно објашњавање не помаже схватању, што се види када се наведу конкретни разлози. Енглези су чак у турбулентној 1870 години склопили и засебне споразуме са Француском и са Немачком о поштовању неутралности Белгије како би спречили било какво нарушавање "санитарног кордона" земаља према моћној Немачкој.

Немачка

Као последица Француско - Пруског рата 1870 године, ситуација у Европи (сетите се горње дефиниције како настаје велика сила), поразом Француске, која је важила за доминантну велику силу у Европи, настали су услови да Прусија окупи остале немачке државице и формира Немачку царевину, истовремено постајући велика сила у Европи. Тако се од једном једна велика сила спустила у тиху изолацију, а друга је ступила на европски "престо".

Проблем међутим настаје због потеза које је немачки канцелар Бизмарк повукао након 1870 године.

Ото фон Бизмарк је формирао Блок Централних сила 1882 (Тројна Алијанса):

У основи Бизмарк је водио претерано проактивну политику, правећи савез за савезом, са Русијом, Аустријом или Италијом. Како се један савез распао тако је он формирао следећи. У свим случајевима пажљиво је избегавао Француску, продужавајући тако њену агонирајућу изолованост на европској сцени. Овакву политику водио је 20 година све до 1890 године када је био принуђен да се повуче из велике европске политике. Савез са Русијом му није успео на дужи рок јер се Русија сукобила са Аустријом по балканским питањима, тако да је Русија напослетку иступила из оваквих савеза.

Ова необична политика негде се зове и "Систем Бизмаркових савеза". Док је Бизмарк био у политици, представљајући се као добронамерни арбитар, а у позадини радећи само и једино за немачке интересе, овај систем је некако и функционисао без већих ратова.

Међутим са одласком Бизмарка из европске политике, након 1890 године, Бизмаркови савези а вероватно и поступци Немачке изазвали су коначно подозрење у Европи, јер је било јасно да се иза оволиких груписања налази веома опасна војна сила. Једна по једна велика сила правила је противсавез штитећи тако своје интересе. Може се рећи да је Бизмарково вођење политике било окидач за прављење великих војних савеза. Као последица Бизмаркове политике система савеза, дошло је до формирања и противничког блока Антанте, која је коначно формирана 1907, дакле целих 25 година након формирања Тројне алијансе Централних сила. Овако касно формирање Антанте након Централних сила говори о вештини Бизмаркове политике за његовог живота. Међутим суштински на дужи рок Бизмарк је генерисао далеко већи проблем него што је привидан европски мир. Он је створио основу за трајније груписање великих сила. А овакво груписање било је предуслов за највећу светску ратну кланицу до тада.

Значај уласка Енглеске у рат

У праскозорје догађаја из 1914 Енглеска се веома колебала да ли да уђе у рат. Одлука о уласку у рат донета је по свему судећи веома неодговорно са становишта ширих хуманих интереса, по свему судећи руководећи се осим империјалним и страначким уским интересима. Која је међутим последица уласка Енглеза у рат?

Пре свега треба разумети да је Немачка била главни кандидат за победу у сукобу са Русијом и Француском. Да је ово тачно види се по свим параметрима одвијања рата, у коме је Немачка тукла Антанту на већини фронтова чак и са Енглеском као учесницом рата. Практично сви подаци говоре у прилог томе да би Немачка са огромном извесношћу добила рат у Европи да Енглеска није ушла у рат на страни Антанте.

Наиме, Енглеска са колонијама је располагала са процењеним бруто домаћим продуктом од 561 милијарде долара, у поређењу са Русијом (264 милијарде) или Француском (170 милијарди). Уласком у рат, Енглеска је повукла не само своје резервисте са Острва, већ сво расположиво људство из многољудних колонија. Укупно становништво Енглеске и њених колонија износило је 461 милиона људи, упоређено рецимо са Русијом (176 милиона) и Француском (88 милиона)! Упоредимо ово са укупним контигентом становништва Централних сила од само 156 милиона, или са њиховим укупним бруто домаћим производом од 361 милиона долара) и тада схватамо да је Енглеска по људском и економском потенцијалу 1914 године била изједначена или чак јача од осталих сила Антанте и Централних сила узетих заједно! Чак и са Енглезима против себе, немачке трупе су већ августа 1914 била на мање на 50км од Париза! Да се нија десила грешка немачког командата да одступи од Шлифеновог плана и на своју руку "побере ловорике", веома је извесно да би Немци освојили и Париз, са или без Енглеза на страни Антанте.

Суштински одлука Енглеске да уђе у рат допринела је да се "подигну улози" и рат је из европског модалитета прешао у светски. Огроман улог снага уласком Енглеске у рат, допринео је да рат не може да уђе у мирну фазу и преговоре, јер су све светске силе постале укључене у њега па није ни било мировног посредника који би могао неким поверењем и ауторитетом да зараћене стране доведе до мировног стола пре но што настану огромне жртве. Уласком Енглеске на страну Антантге, рат се продужио и ескалирао, расле су вртоглаво жртве, са њиме и мржња према непријатељу, и тако је рат захваљујући Енглеској постао бескрајни низ ужаса који и данас тешко разумевамо.

Шта би се десило да Енглеска није ушла у рат

Да је Енглеска остала изван ратних збивања ("паметна" Енглеска), Француска и Русија би изгубиле рат против Централних сила у веома кратком временском року. Потписаним миром уз ангажовање (паметне) Енглеске Немачка би добила доминантну улогу у Европи и излаз на Атлантик.

Снажна привреда Немачке веома би утицала на развој привреде Европе а могуће и света. Не би било стравичне оскудице, инфлације и социјалних немира у Немачкој и другим државама који се десио након 1 светског рата. Све привреде би биле и остале снажне и виталне. Европа би по свему судећи процветала економски, а вероватно и културно. 10 милиона цивила и 10 милиона војника које је побио рат, и 40 милиона људи које је крајем 1 светског рата побио грип који се лако ширио због ратних дејстава и оскудице, било би огромном већином живо, здраво и чило. Од њих би настајала иста таква деца која би још више утицала да Европа буде место мира и благостања.

Да Енглеска није ушла у рат, ни Америка не би слала ратну помоћ Енглеској, па не би ни дошло до сукоба Немачке са Америком на мору око ратног снабдевања. Укратко, Америка која је тек 1917 ушла у рат и запечатила судбину Немачке скоро осигуране победе у рату, не би уопште ушла у рат!

Да ли је потребно поменути да извесни каплар Адолф Хитлер, учесник 1 светског рата скоро извесно не би могао да дође на власт и покрене следећи светски рат и погром Срба, Јевреја и других народа. За другим светским ратом не би ни било потребе, јер би Европом уместо болесничких држава и њихових слабих влада политичку доминацију имала јака и стабилна Немачка. Реваншизам из Првог светског рата не би ни постојао па Немачка не би имала никаквог разлога нити мотива да креира Други светски рат.

Аустроугарска, Србија и Русија

И тако долазимо до окидача за рат. Аустроугарска је, како је објашњено у чланцима о Младој Босни, доживљавала скоро поремећену нетрпељивост према свом малом суседу, Србији. Како је велики део словенског живља био под окупацијом у Аустроугарском царству, сви Срби па и други Словенски народи гледали су у малу поносну и слободну државицу на граници великог Царства као у чудо и надали се скором ослобођењу.

Комешање Словенских народа који су чинили знатни део Аустроугарског царства, изазивало је позорност у Царевини и зацртало Србију као трајног непријатеља Царства који се морао казнити или уништити и без своје кривице. Са друге стране, Русија са респектабилно бројном војском била је заштитник Србије. Тако је Аустроугарска провоцирањем рата са Србијом (војни маневри на граници са Србијом, мобилизација аустроугарске војске, претње Србији, невероватно формулисан Ултиматум Србији поводом изолованог атентата на Франца Фердинанда у Сарајеву, и друго), коначно изазвала рат за који се дуго припремала и оштрила. Након ове објаве рата, Русија је покренула мобилизацију своје војске да би помогла малој Србији.

Треба међутим знати да је Аустрија добила личну потврду од Немачког цара да ће је Немачка неограничено војно подржати ако Аустрија уђе у рат! Овде се види да је Немачка прижељкивала свој улазак у рат против Русије, знајући да је Русија покровитељ Србије коју ће Аустрија напасти. Уместо дакле, да локализује ратне сукобе и пусти да се Аустроугарска и Русија разрачунавају "један на један", Немачка је подигла ниво сукоба на још већу висину не бринући скоро уопште о последицама овакве агресивне политике.

Тако је након објаве руске мобилизације, Немачка послала ултиматум Русији и потом јој објавила рат. По својим већ раније разрађеним војним плановима Немачка је објавила рат и Француској а Белгију је напала након ултиматума Белгији како би што пре освојила Француску!

Као што се види тешко је наћи већи повод за светски рат него што је агресија Немачке на оволики број европских великих сила. Због снаге својих армија Немачка је, оснажена након уједињења 1870-1871 кренула у европски рат који су Енглези, љуби их мајка, претворили у светски. На ове акте немачке агресије, из нама познатих разлога објашњених напред у тексту, Енглеска објављује рат Немачкој и тако у немачко-енглеском пакет-аранжману почиње Први светски рат!

И коначно врховни разлог за Први светски рат

У светлу најновијих светских појава, незаобилазна је свест о пресудној улози сатаниста у светским догађајима. Познати и као владари из сенке, рептили, суперботаши ове поремећене структуре личности формирале су читаву структуру светских догађаја, економије и целокупног планетарног живота.

Сатанисти су у својим рукама још током 19 века имали у својој власти Америчку државну структуру. Још много раније, Енглеска је постала сатанистички оперативни центар и језгро напљачканог капитала шпекулативног или пљачкашког порекла. У припреми за изазивање светског рата, нарастајућа сатанистичка моћ имала је као своју препреку јака царства и велике нације на евроазијском континенту. У Русији, Немачкој, Аустроугарској и Француској постојале су јаке државне структуре и снажна национална свест, па су као такве ове нације и државе биле озбиљна сметња за сатанистичко освајање света. Бројне европске нације иако сиромашне, имале су укорењена национална и верска убеђења супротна сатанизму. Зато су сатанисти пажљиво уклапали своје паразитско деловање у постојеће међународне прилике са циљем да изазову сукоб светских размера у коме ће пре свега разбити уједињујуће снаге у Евроазији.

Док су Русија и европске земље Француска и Немачка видели само своје уже интересе, Енглеска као сатанистички оеративни центар онога доба, била је ангажована од сатаниста са циљевима од којих ћемо поменути само неке:

1.  да се европски сукоб кратког трајања претвори у кланицу светског рата и смањи светска популација
2. сатанисти ће се богатити снабдевајући све зараћене стране капиталом, увлачећи их у дугове које ће касније добро искористит и у следећем, 2 светском рату кога ће опит они изазвати.
3. разбиће Аустроугарско, Руско и отоманско царство.
4. на Блиском истоку требало је формирати Израел као приватну Ротшилдову државу која ће у будућим догађајима бити његова база за контролу тог и других делова света.

Тако коначно добијамо онај недостајући камен историје извучен из историјске грађевине.

Одговорни за Први светски рат

Сада дакле имамо размотано клупко најбитнијих мотива за ратовање и њихове актере.

Рат је иницијално помогла веома погрешна немачка политика груписања војних савеза која је природно изазвала реакцију противне стране, отварајући тако врата за ратне припреме и улазак у рат.

Аустроугарска је била окидач рата јер је неосновано и бахато хтела рат, провоцирала рат и ушла у рат против мале Србије очекујући брзу и лаку победу. Посебно смешно данас звуче неки аустријски "историчари" који покушавају да тинејџерски атентат прогласе државном политиком Србије и по сваку цену увуку Србију као кривца за ратне догађаје I светског рата. О томе је такође већ говора у чланцима о Младој Босни.

Лако и бахато улажење Немачке у Аустроугарски сукоб са свесним циљем да се рат прошири на целу Европу, дефинитивно ставља Немачку као најодговорнију за европску фазу ширења светског рата.

Као трећа у овом тужном реду одговорности свакако стоји Енглеска, која је због како због заштите тако и због ширења својих "империјалних интереса" штитила сопствени лагодан живот на леђима својих колонијалних поданика. Енглеска је била инструмент за прелазак европског рата у светски рат са свим ужасима људских и материјалних жртава. Овај енглески потез је озбиљно помогао да након Првог свет добије и Други светски рат.

Као четврта и главна полуга организовања, подстрекивања и финансирања Првог светског рата сатанисти, психопатске структуре, најодговорнији су за целокупне последице Првог светског рата.

 

[http://www.gwpda.org/memoir/belgneut/BelgA.htm]