Историја / Аустроугарски злочини у Србији 1914

 У овом тексту бавићемо се скраћеним приказом државног извештаја који је Краљевини Србији поднео професор Арчибалд Рајс о злочинима Аустроугарских трупа над српским цивилним и војним лицима на тлу Србије. Чињенице и други материјал на којима је чланак заснован потичу из књиге "Аустроугарски злочини у Србији 1914-1918" аутора Милана Старчевића, Геополитика, Београд, 2007.

У овом тексту приказаћемо неке од фотографија из Рајсовог извештаја, али ћемо у из поштовања према читаоцу да изоставимо фотографије аустроугарског зверског дивљаштва.

 

Арчибалд Рајс и његов извештај

auZlociniRajs

 

Арчибалд Рајс је рођени Немац, студирао и радио у Швајцарској, један од познатих криминолога свога времена и један од оснивача тада нове науке форензике. Као човека од угледа и професионалца највишег нивоа, Влада Краљевине Србије му се обратила с молбом да обави стручна вештачења на територији Србије о свим злочинима чије трагове буде затека па ма чији да су.

Као неко ко о Србији ништа није знао, Рајс је обилазио Србију да би направио свој извештај. У овом обилажењу терена, обављао је непосредне разговоре са сведоцима, био на лицу места недуго након злочина, вршио ископавања, фотографисања и друга документовања.

У свом раду Рајс није пронашао ни најмање злочиначке активности Срба или српске војске према аустроугарским заробљеницима. У седмом поглављу свог извештаја чак каже: "Такође је очигледно да је већихна ових Аустроугара потпуно запањена хуманим поступањем у Србији". Насупрот овоме, читав скоро цео извештај морао је да посвети језивим масакрима које су окупационе војске чиниле над српским цивилима и војним лицима на окупираној српској територији у 1914 години. Делове овог извештаја Рајс је прво објавио у листу Газет д` Лозан, а у априлу 1915 га је предао српској краљевској влади.

Иако је Рајс предао свој извештај Краљевској српској влади, ту се није зауставио. Објавио је значајан број публикација, од којих су за време рата посебно одјекнули његови чланци у европским часописима. Ови његови радови покренули су тадашње светско јавно мнење на подршку напаћеном српском народу и његовим ратним напорима, као и изазвали згражавање над злочинима Аустроугара и других окупатора.

Онако како то најчешће бива, након рата Рајсово деловање и Извештај тонули су у заборав код људи кратког памћења, лажљивог језика и посебно код професионалних писаца наручених историја. Одмах након Великог рата, Влада нове краљевине у интересу заједничке државе са дојучерашњим непријатељима који су се још како помињали у Рајсовим извештајима, постарала се да се Извештају не говори. Да се нови пријатељи Хрвати не би наљутили или не дај Боже, узнемирили. Овде ћемо прекршити то "краљевско" правило и поменућемо Рајсов извештај и тек неке од чињеница које је он забележио.

 

Плави војник или аустроугарски војник

Да би просечан модеран читалац бар мало боље разумео о чему се овде ради, покушајмо за тренутак да се пренесемо у филмску уметност. Давних 1970-тих емитован је амерички филм "Плави војник"auZlociniPlaviVojnik који је приказао језиве сцене убијања и геноцида који су амерички војници починили над домицилним становништвом Америке пре но што су их потпуно ликвидирали и преотели им земљу. Једна од сцена у филму је силовање индијанске жене, којој потом амерички војници секу дојке. Овај филм приказан је у некадашњој социјалистичкој Југославији, и наравно изазвао оправдано згражавање.

Да ли просечно образован Србин, а пре свега млади човек зна да је устроугарска војска у сред земље Србија пре само и тачно 100 година чинила исте злочине према Србима као што је амерички војник из филма "Плави војник" чинио према Индијанцима?

auZlociniKorice1

Ово можда више него било шта друго, показује поразно деловање пропаганде у Србији и свету. Срећом по истину, историја се не да пребрисати ма колико пута то неко покушавао. Може се само фалсификовати, али та историјска сапуница траје таман колико и ТВ сапуница. Погледаћемо зато Рајсов извештај да видимо шта се код нас стварно дешавало те 1914 године и надаље.

 

Делови Извештаја

Рајс је свој Извештај поделио у следећа поглавља:

  1. експлозивна и дум-дум зрна;
  2. бомбардовање отворених градова и уништавање грађевина;
  3. масакри српских заробљеника и рањеника;
  4. масакри цивила;
  5. пљачкање и уништавање имовине;
  6. преглед узрока масакра
  7. поступање са аустријским заробљеницима

Задржавајући пуну објективност, пренећемо само оквирно шта се у тим поглављима налази, остављајући читаоцу да сам закључи о "Култур" аустроугарских освајача, како то каже и сам Рајс.

 

Поглавље 1. Експлозивна и дум-дум зрна

Пре свега да констатујем да је Аустроугарска још 1900 године, дакле целих 14 година пре почетка Великог рата и 7 година пре њиховог званичног почетка, ратификовала Женевске конвенције и декларације, од којих трећа Женевска auZlociniMetakдекларација забрањује управо зрна о којима је реч. Рајс је посебну пажњу обратио на експлозивна зрна, због њихове раширености и тешког деловања. Рајс је непобитно утврдио не само деловање већ и употребу забрањене муниције које су аустроугарски војници имали у свом поседу, па и аустријску фабрику где су се та зрна производила под називом ајншуспатроне (Еinschusspatronen).

Експлозивна зрна користила су се раније за убијање веома крупне дивљачи обично у Африци. Рајс је вршио и балистичке огледе са овим зрнима, а обиласком српских војних болница установио је да примена експлозивних зрна на људе доводи до тога да погођени војник има толико масовно крварење да је "рана на глави или трупу готово без изузетка смртоносна", док у осталим случајевима помаже само потпуна ампутација.

Ова зрна очигледно због скупоће и прикривања овог злочина нису могла бити додељена баш сваком војнику, али је Рајс од испитиваних заробљеника сазнао да су сви добри стрелци имали 10-20 оваквих зрна, затим сваки подофицр је добијао по 30 оваквих зрна, док су митраљесци добијали доста оваквих метака. Занимљиво је да је испитивање показало да су овакви меци дељени аустријским и мађарским, али не и словенским и другим пуковима у АУ војсци. Чешким војницима су ипак давана оваква зрна, али на нивоу одељења по 30 оваквих зрна којима су располагали официри. "То је официрска тајна" - рекао је један испитивани чешки заробљеник.

У АУ војсци дакле официрима је наређено да не шире причу о оваквим зрнима. Очигледна је дакле била намера АУ врховне команде да прикрије своју злочиначку работу од светске јавности. Док су се европска ратишта тек разбуктавала, тамо се ипак пуцало обичним зрнима. На Србе, наравно могло се пуцати и муницијом за слонове. Ето, ко каже да смо ми мали народ! Ипак све ово било је тек загревање аустро-мађарских злочинаца према ономе што следи.

auZlociniZgradeBG

 

Поглавље 2. Бомбардовање отворених градова и уништавање кућа

Иако проглашени за небрањене, аустроугарски злочинци бомбардовали су отворене градове: Београд, Шабац и Лозницу. Бомбардовати отворени град значи да злочинци намерно гранатирају градове у које могу да уђу без опаљеног метка и без и једне жртве на било којој страни. Модерним речником оно што су АУ чинили овим поводом у домену је психопатологије јер се може сврстати у садистичку, терористичку или геноцидну активност, која никакве везе нема са деловањем праве регуларне војске. Рајс се распитивао да ли се погођене приватне куће, које су разорене у 10 пута већем броју од јавних државних зграда (музеји, касарне, Војна академија, Војна кантина, итд), можда налазе у близини државних јавних зграда и са изненађењем констатовао да највећи број приватних разорених кућа у отвореним градовима није ни близу државних или јавних установа.  На основу тога Рајс је закључио да су "Аустријанци намерно рушили приватне куће".

АУ злочинцима ово све није било довољно: по наведеним градовима гађали су и забрањеним шрапнелским пројектилима, одакле Рајс закључује да "Аустријанци су намерно нападали цивилно становништво Београда". У Шапцу је установио да су масовно примењивана запаљива зрна у центру овог небрањеног града.

Рајс је установио да су АУ војници само у четри среза шабачког округа запалили без икаквог стратегијског војничког разлога чак 1658 кућа/зграда, скоро искључиво сеоских. Да би се разумело ово поступање: рецимо у Прњавору су уништена имања 179 породица, у селу Рибаре 50 кућа и више од 200 амбара је спаљено, у Белој Цркви 3 куће, у Љубовији 135 имања је комплетно спаљено, и тако даље. Сељаци су приметили да су АУ злочинци са собом носили мале лименке из којих су посипали неку течност и палили шибицама исту, након чега се ватра ширила невероватном брзином.

Поседовање и примена оваквих средстава Рајс сматра "средством застрашивања становништва".

 

Поглавље 3. Масакри над заробљеним или рањеним војницима

 Из извештаја се установљава да су АУ војници и официри једноставно самоиницијативно или под командом стрељали српске рањенике. Ево неких цитата као илустрација:

-"тврди да је фон  Бунић, хрватски подофицир ... причао другима да му је рањени српски официр затражио помоћ...обећао да ће одмах позвати лекара али је уместо тога убио рањеног официра".

-Заробљени Хрват из Копривнице тврди да су "официри ... огорчили људе против Срба, причајући им како они масакрирају рањенике, одсецајући им носеве, уши и мушке полне органе"?!

-"мађарски војници су искасапили српске рањенике ножевима и бајонетима".

-"поручник Muller ... је издавао наређења да се докрајче српски рањеници пошто није хтео да га ови узнемиравају".

-"поштено је и праведно додати да се неколико аустријских подофицира такође заложило за хумано поступање" (капетан Wolfzettel из 94 пука је био тај)

-"Аустријанци су убијали рањенике".

-"Аустријанци су заробили око 10 рањеника...ране су им превијене....када су ... видели да морају да напусте положаје... пуцали су у рањенике".

-"није потребно овде детаљно износити шта се све догодило у Јовановцу, где се велики број војника другог позива ... предало Аустријанцима који су их потом масакрирали. Ви познајете чињенице везане за тај случај..."

 

Поглавље 4. Масакри и зверства почињени над цивилима

Занимљиво је да су масакри над српским војницима описани у Рајсовој књизи, мерено новим форматом описани само на 4 странице, док су масакри над цивилима описани чак на 79 страница! Ово више него јасно потврђује систематску и раширену политику аустријске врховне команде да спроводи злочине организовано над цивилима. Такође ово само потврђује и чини конзистентним Рајсову тврдњу да је АУ намерно чинила злочине над цивилима. Рајсов закључак је био да је на српској страни стварни број рањених био много мањи од правог броја пријављених, јер једноставно Срби многе жртве једноставно нису пријављивали за статистику. Ово посебно важи за девојке, жене па чак и децу жртве бестијалног силовања аустроугарских злочинаца. Сам Рајс о овоме последњем каже нешто упечатљиво:

"Убеђен сам да је број силованих жена и младих девојака веома велики, а судећи по ономе што сам приликом истраге видео, мислим да не грешим у констатацији да су у многим окупираним селима готово све жене, од најмлађих до најстаријих, силоване."

Покушаћемо бар донекле да поделимо бестијалности АУ, о којима претежно, како каже Рајс, сведоче сами аустроугарски војници:

Спаљивање Срба:

- "тврди да је извесни поручник Лазар (Мађар), са својих 80 војника, убио најмање 30 мушкараца и жена. ....био закрчен полуспаљеним жртвама. Ово се догодило недалеко од Зворника у селу Цулине"

- "обруч ... око једне куће да би потом спалили кућу и свих 26 жртава у њој"

Касапљење Срба:

- "...видео је разбацане делове људских тела, стопала, руке, главе, шаке..."

- "Кафеџију је каплар Беговић избо бајонетом. Кафеџијина жена ... отела је каплару пушку и убила га. Остали Аустријанци су се бацили на њу и распорили је бајонетом. Дете јој је убијено истим оружјем, а кућа потпуно опљачкана".

- "старац ... је хтео да се преда али ... су га војници ухватили за оковратник и пререзали му гркљан бајонетом; посули су затим тело парафином и запалили га".

- "убили 60 цивила... Искасапљени су бајонетима да би се уштедела муниција. Један генерал и официри су издали нређење за овај масакр."

- "видео како војници из 37. мађаског пука убијају бајонетима једанаесторо или дванаесторо деце старе између 6 и 12 година. Овај масакр је извршен по наређењу натпоручника Нађа (Nagy) и догодио се 16 или 17 августа. Сведок је био само на 30-40 метара удаљен од војника - убица. у том тренутку је потпуковник Пишкор (Piskor) из 16 пука прошао онуда и узвикнуо према Нађу: "Зашто чиниш те свињарије?" Нађ му је на то одвратио: "Наређуј својим трупама, а моје остави на миру. За ово што радим имам наређење мојих претпостављених".

Стрељање без суда и разлога:

- "испитивали су их о положајима српске војске ... Они који нису дали задовољавајуће одговоре одмах су стрељали".

- "приликом уласка трупа у неко село, велики број талаца, или чак сви таоци, били су стрељани.... били су углавном старци и деца".

- "поручник Bertiz Joseph иначе Мађар, хоће да стреља... 2 старца од око 70 година и 5 дечака старих између 14 и 15 година.... Петорица дечака су стрељана плотуном.... Жртве су биле ненаоружане".

- "извесни Дошен, Хрват, хвалио се како је убио једну жену, 2 старца и једно дете, па је позвао своје другове да пођу са њим како би вицели жртве".

Силовање Српкиња и Срба:

- "показали једну сасвим младу девојку ...силовао један официр, а затим још 50 људи. Девојка стара 16 година била је необично лепа. Две жене су потврдиле њену изјаву".

 

Овде прекидамо бесконачни низ језивих сцена....

Аустроугарски официри дају ГЛОБАЛНА НАРЕЂЕЊА својим војницима да у свим приликама убијају Србе или свирепо поступају

- "каже да је капетан Eisenhut издао наређење да се у Србији поубија све што је живо. Мађари су тако опустошили сва села у Срему".

- "официри су им рекли да пуцају у све што је српско. Мађарски официри су свуда били најсвирепији".

- "...било наређено да бајонетима избоду све живо, жене, мушкарце и децу без икакве разлике".

- "Мађари и Хрвати су били најгори, а њихови официри су их непрекидно подстицали на зверства. Кад год је пук пролазио официри су их храбрили да убијају све што је живо: краве, свиње, живину, све без обзира на то да ли је то потребно за снабдевање војске или не. Војници су се у подрумима опијали ракијом. Испуштали су алкохол из буради тако да су подруми често њиме били готово поплављени."

- "Наређено нам је и наредба је била прочитана да убијамо и спаљујемо све на шта будемо наилазили за време похода и да уништавамо све што је српско".

Дигресија: било би занимљиво (чланак о аустријској крађи српске архиве за време Другог светског рата) када би неко могао да на овај или онај начин отвори аустроугарске војне архиве из тог периода, скупи и објави све Befehl команде аустроугарске врховне команде и виших официра у којима се говори шта да се уради са "свим Србима". Само се ипак можемо запитати, када ће вредна аустријска или мађарска "чистачица" у обиласку ових архива сасвим ненамерно издвојити баш те писане команде, за које поуздано знамо да су постојале, и гле невероватне случајности, исте се самозапалити пре но што се архиве отворе за јавност. Наравно, све ће бити апсолутно случајно.

- "командант Stanzer као и капетан Irketicz наредили су људима да свирепо поступају са цивилним становништвом".

- "чуо је да је висока команда издала наређење да ништа не сме бити поштеђено".

 

Сада прекидамо навођење чињеница.

Аустроугарски официри уче своје војнике да презиру Србе и плаше их се

- "посведочио је да су официри пре преласка границе вређали Србе на све могуће начине, ... одрпанцима, циганима, убицама, бандитима, итд."

- "капетан Koniakowski му је рекао да Срби кастрирају своје заробљенике".

Сада прекидамо даље навођење.

Аустроугари користе људске штитове од српских цивила

-"сви мушкарци, укључујући и старце и децу, ухваћени су и бајонетима приморани да иду испред трупа....

 

Неки закључци које можемо извести до сада

ЗГорње набрајање дивљаштва и злочина прекинули на страници 162 новоформатне књиге, али се опис овог четвртог поглавља продужава све до странице 233! При томе сам извршио тек делимични приказ и тих информација.

Читалац може да примети, да сам у овом тексту само спорадично приказао тек неколико фотографија. Рајс је додуше и фотографијама доказивао своје наводе. Међутим свако уметање његових фотографија било би претешко за просечног читаоца, јер су оригиналне фотографије из Рајсовог извештаја далеко горе од напред приказане (модерне) фотографије како може да изгледа рана од експлозивног зрна. Сцене из већ поменутог филма "Плави војник" тек су бледа слика онога што се налази у Рајсовом извештају. Стога ће читалац разумети да се овде набрајење чињеница и доказа сасвим оправдано прекида. Читалац који већ на основу учестаности злочина, његове бројности, понашања виших и нижих официра Аустроугарске војске, и свеобухватности злочина аустроугарских трупа над српским народом само зато што је српски, до сада није схватио о каквој форми злочина се радило, свакако неће моћи да профитира од даљег образлагања поразних чињеница из Рајсовог извештаја.

Ово поглавље завршићемо Рајсовом класификацијом жртава по злочинима Аустроугара онако како их је забележио на терену који је обишао.

  1. жртве стрељане,
  2. жртве убијене ножевима,
  3. жртве обешене,
  4. жртве измасакриране или смртно претучене штаповима или кундацима,
  5. жртве којима је извађена утроба,
  6. жртве које су живе спаљене,
  7. жртве које су везали или опљачкали,
  8. жртве којма су руке одсечене, отргнуте или поломљене,
  9. жртве којима су одсекли или поломили ноге,
  10. жртве којима су одсекли нос,
  11. жртве којима су одсекли уши,
  12. жртве којима су ископали очи,
  13. жртве којима су одсекли гениталне органе,
  14. жртве којима су изрезали кожу на каишеве или отргли делове лица,
  15. жртве које су каменоване,
  16. жртве којима су одсекли дојке,
  17. жртве исечене на комаде и
  18. жртве којима су одсекли главу (1).

Забринути због Рајсових натписа у швајцарском листу Газет д Лозан, Аустријанци су, када више
није било могућности да порекну злочине за оно доба веома документоване, па још из светски
признатог, неутралног и стручног извора, потрудили су се, како то каже сам Рајс

"на немачки начин", да се оправдају изјавом да су они на то били приморани јер је становиштво било "непријатељско" према њима. Дакле пуцало на њих?

Рајс о томе каже следеће: "Моја истрага, међутим, доказује сасвим сигурно да већина цивила
није испалила ниједан метак, нити је извршила било какав непријатељски чин према а
устроугарским трупама...Не! Закаснели изговори аустријских званичника падају у воду.
Њихова војска је систематски и методично извршавала мисију истребљавања,
а покољ деце, жена и стараца представља део ове мисије.
"

 

На основу овога што Рајс каже, без икаквих недоумица читалац ће модерним
речником ово понашење окарактерисати као најкласичнији геноцид.

 

 

 

 

 

Поглавље 5. пљачка

- "...каже да им није било забрањено да плене и пљачкају..."

- "...нису имали прецизна наређена о пљачкању..."

Овде ћемо већ на првој страници завршити произвољно одабраним податком:

"Бр. 80 (прим. аутора: извешај бројевима кодира заробљене аустроугарске војнике који су интервјуисани), санитетски наредник из 28. нландверског пука, тврди да су војници пљачкали и палили све што су стигли: куће, баште, амбаре, и др. У пратњи сваког батаљона био је око 50 муслиманских сељака из Босне чији је задатак био да пљачкају и спаљују српска села. Ови људи су прави дивљаци и урличу све време док пљачкају".

Овде види да европска војска Аустријанаца, иако регуларна, са намером и сврхом ангажује пљачкашке одреде те тако раме уз раме с бандитима спроводи технику која се модерним речником зове примена метода спаљене земље. Последњи податак је добра илустрација геноцидног метода који не само да спроводе Аустријски башибожуцки одреди у стилу турске старе војске, већ и сами војници регуларне аустроугарске војске учествују са бандитима у монстроузном злочину.

 

Са највишег места: команда па још са потписом генерала

Оно што произилази из Рајсовог извештаја а веома је битно за ову тему, јесте подршка комплетне Врховне команде и нижих командних структура, без којих овако масовно геноцидно деловање аустроугарске војске не би било могуће. Негде су се аустријски команданти одлучили за дискретно "неиздавање команди" да се не пљачка и убија, а негде су се баш потрудили да обзнане чак и написмено своје злочиначке намере. Рајс наводи следећу команду генерала Хортштајна:

1 K. u. k. 9. Korps Kommando,
R. No. 32.
Ruma, am 14. August 1914.
Auf Befehl des A. O. K. Op. Kr. 259. Zu Folge feindseligen Verhal-
tens der Bevölkerung von Klenak und Chabatz sind in allen serbischen
Orten auch diesseits der Grenze, die von Truppen belegt sind oder
es werden, neuerdings Geiseln auszuheben und bei der Truppe
festzuhalten.
Diese sind bei Verbrechen der Einwohner gegen die Kriegsmacht
(Anschläge, Verrat) sofort zu justifizieren und in diesen Falle auch
die Orte des Feindeslandes niederzubrennen. Das Niederbrennen von
Ortschaften auf eigenem Gebiet behält sich das Korpskommando vor.
Dieser Befehl wird durch die politischen Behörden der Bevölkerung
sofort kund gemacht werden.
Hortstein, General.

Царска и краљевска 9. официрска заповест

Р. Но. 32

Рума, 14. август 1914

По наређењу А. О. К Оп. Кр. 259.

 

Као последица непријатељског држања становништва у Кленку и Шапцу из

свих села које су трупе окупирале или ће тек окупирати, укључујући и она са

ове стране границе, мора се одвести још талаца. Над овим таоцима се по

кратком поступку мора извршити егзекуција у случају да становништво

изврши злоин над нашим снагама (издаја),

а непријатељска села се морају спалити. Команда корпуса задржава

право да спаљује села на нашој сопственој територији. Политичке власти

ће без одлагања саопштити становништву ову наредбу.

 

(потпис) Хортштајн, генерал

 

Дигресија: штета је што су Аустријанци у 2 светском рату били заузети крађом туђих архива. Наиме да нису, можда би у претходним писаним и потписаним бефелима својих генерала могли да нађу објашњење за њима нејасну чињеницу зашто су ти Срби у Босни били тако кивни на њихову дивну власт да су извршили атентат на Фердинанда.

Да не буде бедно, ево још једне команде коју потписује командант армије:

Рат нас води у земљу настањену људима који су надахнути фанатичном мржњом према нама, у земљи у којој се убиство, како је то катастрофа у Сарајеву још једном показала, толерише чак и међу припадницима виших класа које га уздижу као хероизам. У поступању са оваквим становништвом, СВАКА ХУМАНОСТ И ПЛЕМЕНИТОСТ СРЦА БЕСМИСЛЕНЕ СУ И ЧАК ШТЕТНЕ , јер би такви обзири који понекада могу наћи своје место у ратовању, у овом случају довели наше трупе у опасност.

Стога, издајем наређење ДА СЕ, У ТОКУ ЦЕЛОГ РАТА, ПРЕМА СВАКОМЕ ПОСТУПА КРАЈЊЕ ОШТРО, ГРУБО И НЕПОВЕРЉИВО.

Као прво, НЕЋУ ТОЛЕРИСАТИ ЗАРОБЉАВАЊЕ неуниформисаних, али зато наоружаних људи из ове непријатељске земље, било да се појаве појединачно или у групама. Они се БЕЗУСЛОВНО МОРАЈУ УБИТИ.

Рајс није могао да не примети да комплетан трећи позив српске војске и половина припадника другог позива никад и није имала униформе не зато што их није хтела већ зато што их сиромашна Србија није имала! Наивно би било и помислити да Хитлеров командант није знао ову чињеницу о српској војсци која га је добро испрашила све до Дрине!

Не треба никако мислити да се овим завршавају нама познате писане команде. Ево и још једне:

Сваки становник на кога се наиђе на отвореном простору, а нарочито у шуми, сматраће се чланом банде која негде крије оруђје које ми немамо времена да тражимо. ОВИ СЕ ЉУДИ МОРАЈУ УБИТИ У СЛУЧАЈУ ДА ИЗГЛЕДАЈУ И НАЈМАЊЕ СУМЊИВИ". Рајс ово назива "позивом на убијање", што у основи и јесте.

Завршно разматрање

Треба напоменути да се овај конкретан Рајсов извештај односи тек на прву годину рата и само на један скроман део Србије, која у оно доба имала села далеко насељенија него градове, супротно од данашњег стања. Рајс је у ствари обишао поводом овог извештаја следећа места: Београд, Шабац, Липолист, Петковицу, Рибаре, Прњавор, Чокешину, Ново Село, Лешницу, Доњи Добрић, Јадранску Лешницу, Лозницу, Брезјак, Јаребице, Завлаку, Ликодру, Крупањ, Белу Цркву и Пецку. Сада можемо видети колико импозантан документациони поступак је спровео само један човек - Рајс.Међутим најважнија констатација се намеће одмах: када је Рајс тек на овако малом броју места, током само прве године рат и пописујући као појединац практично без било какве озбиљније помоћи са стране, прикупио овакву импозантну количину података, можемо само нагађати колико би жртава пребројала бројнија екипа форензичара на целој територији Србије!

Млади људи који само спорадично читају конфузне уџбенике, и који су већином пуштени да сами траже свој пут кроз блато глобализма и одсуство васпитања и морала, можда ће нешто научити из овог текста. Да ли ће ови људи доћи до правилних закључака о томе историјском периоду и на основу њега умети да тумаче и неке модерне појаве - не знамо.

Оно што знамо јесте, међутим да је сакривање и заташкавање суштих истина из Рајсовог извештаја након 1918 године и краја Великог покоља, и тако све до данас, узроковало нестабилну заједницу Срба и осталих "братских" народа. Колико је српска "елита", та рак-рана српског друштва, била наивна и кратковида у свом југоцентризму, о краљу да и не говоримо, види се данас када су сви њихови планови пали у воду. Не само што је склепана државна заједница након 1918 године веома брзо потонула у историјским водама, већ је српски народ коштала до данас читавог низа грађанских ратова и невиђеног и што је најгоре још непребројаног броја српских жртава. О томе је било речи и у чланку 27. март.

 

16.9.2015