Аустријанци у старој Србији
Аустријанци су пре свега одмах утврдили своје присуство у Старој Србији: у троуглу Пљевља, Пријепоље и Прибој поставили су три ганизона са укупно 4 до 5 хиљада војника, са циљем да спрече било какву потенцијалну могућност да се споје Србија и Црна Гора, а додатно је парирала још увек присутном турском војном присуству у том региону. Потом Аустрија отвара своје конзулате у Скопју, Призрену, Скадру и Митровици јасно указујући куда иду њене аспирације. Активирана је аустријска пропаганда против српског дипломатског присуства у Скопју, Битољу и Приштини. Аустријанци су српску цркву и митрополита у Призрену и Скопју представљали као пропаганду "велике Србије", па им је чак сметала и поправка и подизање српских цркава и манастира! Противправно Аустријанци у целој БиХ почињу градњу караула, касарни и других војних објеката међу којима чак и тврђаве на земљи српских манастира. Аустријско безвлашће изазивало је револт не само Срба већ и муслимана, који нападају једну аустријску патролу која одговара ватром и убија четри муслимана. Турске занатлије у то доба примају новчани мито како би агитовали за Аустрију и убеђивали народ посебно у старој Србији да је Аустрија природни владар у тим областима!
Низ српских и муслиманских побуна избија на целом подручју старе Србије: 1903-1907 траје Раоничка буна за коју је пљеваљски паша тражио реакцију турске војске из Цариграда. 1907 године Аустријанци успостављају нови порез на крупну стоку и порез за војску, што поново изазива побуну Срба и муслимана у Сјеници и Новом Пазару. Занимљиво је да су Аустријанци отворено подржавали немире Срба и муслимана јер им је то на међународној сцени давало одрешене руке да војно интервенишу и захтевају уклањање турских гарнизона. Аустријски конзули су ширили пропаганду да Србија даје велике повластице онима који напусте БиХ и иселе се за Србију! Аустријске власти су нештедимице делиле новац, па чак и бродске карте људима да се иселе за Америку. За све то време Аустријанци јавно шире вести да се људи исељавају у Србију због "турских зулума".
Аустријанци намерно отежавају економску ситуацију народа у БиХ
Највећа ишчекивања огромне већине сиромашног народа, посебно његовог већинског, српског дела, тицала су се аграрне реформе. Међутим Аустријанци су препознали бегове и сматрали их неком врстом племства, што они и јесу били. Да се не би суочавали са побуном муслимана, Аустријанци нису нарочито угрожавали беговске привилегије. Иако је дошло до извесног покретања индустрије и побољшавања железничког саобраћаја Аустријанци нису покренули аграрну реформу.
1906 године Аустријанци покушавају да спрече радничку прославу 1. маја, што радници одбијају и њих петоро завршава у затвору. Тада остали радници долазе да протестују испред затвора, а са балкона им полицијски комесар виче: "Марш кућама", нашта му је одоздо одговорено: "Марш ви у Аустрију!" Убрзо након тога жандарми пуцају директно у масу људи, а ови догађаји воде у генерални штрајк радника на целој територији БиХ.
Аустријанци су својим порезима и активностима почели да уводе "кулуке, глобе и кињења" Херцеговаца. За народ који је био на ивици економске издржљивости и пре Аустријанаца, ово је било и превише - негде од 1892 године па надаље почело је исељавање и муслиманског и српског становништва у Америку и Србију.
Аустријанци мењају језик у БиХ и уништавају српску културу
По анексији 
Аустријанци су на своју руку прогласили ништа мање него нови језик уместо српско-хрватског, и прозвали га "босански језик", а муслиманима су наменили назив "бошњачки" и почели издавање новине "Бошњак"; аустријска пропаганда је широко увела и користила термине "босански језик", "босанска застава", "босански грб" и "босански патриотизам", иако службена аустријска документа познају само "Србе православне и Србе мухамеданске вере". Сврха ових психолошких егзибиција била је спречавање било каквог могућег удруживања или зближавања муслимана и православних што би за Аустријанце представљало свакако озбиљну опасност. Последице овог аустријског лукавства осећамо и данас. Аустријанци онда у земљу доводе исусовце јер су проценили да им локални католици - фрањевци нису довољно оштри за духовни геноцид који спроводе над некатоличким живљем у БиХ. 1881 Калај доноси одредбу забране коришћења бројних уџбеника српске историје у школама у БиХ, под образложењем да су "традиције српског Немањића царства тенденциозно приказане", затим због "агресивног и тенденциозног садржаја", или зато што по његовом мишљењу "врши пропаганду у правцу великосрпске идеје". Какво је стање прижељкивала Аустрија у БиХ види се из извештаја инспектора у Мостару у вези са основном школом у Житомислићу који овај инспектор оцењује као "врло задовољавајући" и у коме стоји: „Географија се предаје у патриотском аустро-угарском духу и мада се ученици сасвим добро оријентишу на карти Босне и Херцеговине и Аустро-Угарске, они нису знали да покажу главни град Србије“.
Српским школама су прављени многи проблеми, као нпр Вишој девојачкој школи у Мостару под образложењем да шири "панславистичке идеје" програмом српског језика и српске историје! Као да је то било мало, отпочео је прогон српских учитеља.
Увођење раздора међу конфесионим групама
Потом Аустрија доводи и распоређује стране чиновнике и жандарме, како би унела раздор у српки и муслимански дух. У места са најбројнијим српским живљем, довлачи стране колонисте како би се што боље разбило становништво и његово јединство у корист Аустрије. Да би спречио и умањио активности Срба у БиХ, Калај је увео најстрожу пасошку контролу и често затварање границе према Србији. Увео је контролу и забрану уношења сваке штампе из Србије, забрану запослења у државној служби свих Срба који су школовани у Србији(!). Као цивилизован народ, Срби су покушали на ове акте дивљаштва да упуте жалбу цару 1896. Три године касније у овоме су им се придружили и муслимани, упркос покушајима Аустријанаца да посвађају једне и друге.
У одговору на српске представке царској власти, локалне власти су још јаче реаговале и почеле распуштање црквених општина и завођење комесаријата. Отпочео је полицијски прогон, тортура и политичко затварање виђених грађана широм БиХ. Упркос оваквом силеџијству, српске и муслиманске вође и грађани нису одустајали од сталних представки и жалби на аустријске акте агресије. Управитељ Калај је све представке одбијао и коначно умире 1903 доневши тиме краткотрајно олакшање у земљи.
Године 1910 Аустријанци почињу да увиђају да њихове мере дивљаштва не успевају у БиХ и покушавају да у Хрватској сменом барона Рауха, великог непријатеља Срба, као и увођењем Устава и ограниченог Парламента у БиХ некако примире народни дух у БиХ. Али ово су биле веома закаснеле и недовољне мере. Знатна већина некатоличког становништво БиХ била је окренуто против Аустроугарске, а Срби наравно у потпуности духом и телом окренути Србији као свом идеалу. Приликом отварања босанског парламента, 1910 године студент Богдан Жерајић извршава неуспели атентат на генерала Варешанина и извршава самоубиство да не би био ухваћен. Овај млади човек постаће тако идеал БиХ омладине оног времена. Ово се може рећи зато што су међу антиаустријским омладинским организацима, као што је и Млада Босна, били и Срби, и муслимани, и Хрвати!
Дигресија
27. јануара 2014 године аустријски лист "Die Presse" објављује текст поводом обележавања стогодишњице сарајевског атентата у Сарајеву, на који су Аустријанци послали преко стотину чланова своје Филхармоније да одрже концерт, и још своје највише државне званичнике, у коме је пасус следеће садржине:
"Die muslimische Mehrheitsbevölkerung Sarajewos sieht in Princip einen Terroristen. Die erhoffte Versöhnungsgeste zwischen den Volksgruppen und ehemaligen Kriegsgegnern zum Jahrestag des Sarajevo-Attentats dürfte ausbleiben." Слободан превод аустријског текста: "Муслиманска већина становништва Сарајева види Принципа као терористу. Обећавајући гест помирења између етничких група и бивших непријатеља на годишњицу сарајевског атентата могао би да буде пропуштен."
Оваква врста дрског коментара суштински битног кад долази управо из Аустрије, представља најгори вид интелектуалног силовања, јер покушава да историјске догађаје у којима су заједнички учествовали и муслимани и Хрвати и Срби из БиХ пре 100 година, раме уз раме против аустроугарске тираније, доведе чистом новинарском манипулацијом у сасвим различити, други контекст и искористи за дневнополитичке интересе Аустрије у најгорем смислу - покушај замазивања историјске одговорности Аустријанаца, пребацивања кривице на друге народе, укратко школски пример историјске ревизије. Ако настави овим смером, поменути аустријски лист ће извесно установити да су Срби сами себе напали у I светском рату јер у њему Аустријанци нису ни учествовали?
Читајте: Млада Босна и Гаврило Приницип / Припрема Аустроугарске за рат (3)