Славиша Нешић

Чим је почела да се слеже прашина након међународног скандала 1908 којим је Аустроугарска неправно присвојила туђу територију, Аустријанци су могли да одреде којим ће мукама да море Србију. Унутар аустријског табора почињу да се дижу гласови да велика сила Аустрије мора што пре да смрви Србију пре но што се јужни Словени освесте и буду замајац рушења црно-жуте монархије. Важан проблем за Монархију било је растуће незадовољство народа окупљених/окупираних у Монархији: наиме војска се састојала као у колонијалним системима од официра повлашћених народа и војника оних "нижих" народа; у просеку  на хиљаду војника било је 267 Немаца, 233 Мађара, 135 Чеха, 85 Пољака, 81 Украјинац, 67 Хрвата и Срба, 54 Румуна, 36 Словака, 26 Словенаца и 14 Италијана. У просеку од 100 официра Монархије било је  76 Немаца, 11  Мађара и 5 Чеха. Није се смело чекати, наиме да се ова маса побуни! Вероватно најгласнији од свих непријатеља Србије био је фелдмаршал Франц Конрад фон Хецендорф. Хецендорф 1906 постаје начелник Генералштаба аустроугарске војске и одмах по први пут тражи да се објави рат Србији. То му је мало било, па је наставио да тражи рат против Србије 1908, 1909, онда је из непознатих разлога паузирао 1910 и 1911, да би наставио 1912, 1913 и 1914; заостатак је дефинитивно надокнадио 1913 када је постао познат по томе што је 25 (и словима: двадесетпет) пута предлагао неизоставан рат против Србије! Овај професионални ратољубац осим патолошке мржње није показао на војном пољу ништа од онога што се од њега очекивало. Черчил га описује као ситног и кржљавог официра. На војном пољу показао се као веома нереалан и по свему судећи - неспособан, па је пред крај рата 1917 био смењен са места Начелника генералштаба. Међутим, Хецендорф је кристално јасан у једном свом писму које је датирано из 1907 године: југословенски проблем треба решити „једном великом акцијом, чији је крајњи циљ анексија Србије".

Ситуацију у војном врху Аустроугарске отежавао је и Парламент Монархије који је одбијао да повећа војни буџет услед чега војска већ деценијама није могла да се модернизује, па је заостајала иза својих моћних суседа. Аустрија је производила моћно наоружање, али војска једноставно није имала довољно пара да га купи. Аустроугарски официри су беснели.

Аустријски војни историчар Манфред Раухенштајнер у својој књизи наводи да је Аустроугарска била у озбиљном "дефициту" рата, само је требало пронаћи назив рата и повод. Хецендорфа и друге аустријске официре највише од свега тиштао је пораз Аустроугарске који су доживели против Пруса 1866 године; сврбео их је прст на обарачу, а Хецендорф је урлао против "овог огавног мира који се само развлачи и развлачи"! Србија је дакле била идеална мета за аустријски војни врх: без заштите и неупоредиво мања, права мета за херојске аустријске трупе!

Аустрија је још у марту 1909 мобилисала 30.000 резервиста Сарајевског корпуса а до краја месеца је под оружје подигла и остатак армија за напад на Србију! Србија међутим није пружила никакав разлог за напад, па је аустријска страна морала да спусти гард и сачека неки повод за рат да би бар имали чиме да машу пред очима света.

Када је Србија из балканских ратова 1912 и 1913 изашла као победник са значајно увећаном територијом, гласови ратних хушкача у Бечу су се чули још гласније.

Немачки цар је већ 1912 обавестио Франца Фердинанда да у потпуности може рачунати на немaчку подршку у свим околностима! Овај став Немачке заједно са аустријском ратоборношћу постаће дакле основа за I светски рат! Немци су саветовали Аустроугарима да брзо обаве посао и да се Београд окупира муњевитим војним продором, како Србија не би имала времена да тражи дипломатску или војну помоћ Русије. Колико је то било битно Немцима види се по намачкој реакцији на спорост Аустрије у давању ултиматума Србији, што је изазвало велики бес код Немаца. У време Ултиматума, немачки кругови су се побринули да немачки високи официри, немачки министри па и сам немачки цар буду на крстарењу, одсуству и лечењу, о чему су веома педантно обавештени сви новинари. Од немачких новинара је чак затражено да буду веома пажљиви према Французима! По мишљењима неких историчара, ова предострожност Немаца требало је да у јавности створи слику неумешаности Немачке и како би агресија Аустроугарске на Србију била схваћена као рат локалног карактера, а брзи очекивани слом Србије би светску јавност требало да стави пред свршен чин. Једноставан план који - није успео, а коштао је најмање 15 милиона мртвих, неколико пута више осакаћених и немерљиву материјалну штету, људску бол и беду! А све то да би се задовољила лудачка жеља за влашћу једне полупропале монархије и њеног деформисаног стратешког пријатеља.

Дакле, Аустроугарска је спремила рат, Немачка се правила да јој не помаже у томе, и само се чекао погодан моменат, макар и најмањи повод. Оно што нико од те господе међутим није очекивао био је успешан атентат на најважнијег човека у Царевини, што је у моменту допринело извесној збуњености Аустрије након атентата. На жалост, све је било спремно, и завеса на ратној позорници ће се отворити.