Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Историја / Гаврило Принцип и Млада Босна: уводна збивања (1)

Ево чују се неки гласови да историја није историја, да ми у ствари уопште нисмо ми, а да је Гаврило Принцип по некима bascarsija-stara-sarajevoубица а не херој? То нас наводи на констатацију да се нешто кува у нашој околини. И зато почињемо да размишљамо о историји. А да ли ми, Срби у 21. веку можемо да разумемо време од пре 100 година? И шта нас спречава у томе? Узград, какви смо ми Срби данас?
На уху нам је  мобилни телефон, телевизија нам пуни мозак оним што су нам власници телевизије и глобалисти припремили, новине су препуне дневнополитичких и глобалистичких вести, на послу страхујемо да ли ће нас сутра позвати да не долазимо више на посао, плата је иста а цене незадрживо расту, образовање нам је танко и специјалистичко, већ је 15 година прошло од како су нам облепили град порукама "Ко хоће морал нека иде у цркву" па деца сад убијају у школи једни друге а помоћ коју грађани издвоје за тешко болесну децу некад уместо унесрећеној деци одлази моралним бедницима и криминалцима...
Откуд ми дакле, у таквом духовном, моралном, сазнајном и егзистенцијалном хаосу знамо и можемо знати зашто је тамо неки дечак пуцао у неког Аустроугарског престолонаследника са перјаницом на глави пре 100 година?
Зато ће се текст који је пред вама позабавити мало овом темом. Покушаћемо да искључиво чињеницама размотримо тачне околности везане за Младу Босну и Гаврила Приципа. Разматраћемо дакле, оригинално значење какво је атентат Гаврила Приципа имао у своје време.

Окупатори Босне и Херцеговине у XVIII веку

Босна и Херцеговина, у даљем тексту БиХ, била је до 1878 под пуном сувереношћу Турске са становишта међународног права. Одлуком Берлинског конгреса, после једномесечног надмудривања са другим великим силама, Аустроугарска је успела током тог састанка да добије "право" окупације БиХ. Стање аустроугарске окупације је трајало од 1878 до 1908 године. Занимљиво је да је по ондашњем схватању међународног права, окупација легитимна опција: било је битно само да се велике силе сложе око тога и потпишу овај споразум међусобно, све једно што се радило о пљачкању или освајању туђих територија. Стање окупације је трајало све док самоиницијативно, 1908 године цар Франц Јозеф није изјавио следеће: "„Ich habe Mich bestimmt gefunden, die Rechte Meiner Souveränität aus Bosnien und die Hercegovina zu erstrecken." (слободан превод: "Одлучио сам да проширим своје право суверенитета на Босну и Херцеговину"). Тај догађај зове се Анексиона криза јер и тада и сада представљала  вандалско кршење међународног права. Не само што је тада Аустрија прекршила одредбе које је сама потписала и мимо осталих чланица учинила једнострани акт насиља, већ као да је симболички најавила догађаје и масовно кршење међународних конвенција које ће управо њен земљак, Адолф Хитлер учинити неких 25 година касније, и исто тако покренути светски рат као што га је покренула Аустроугарска 1914 године. То је дакле кратак преглед веома уопштеног историјског концепта.
 
А какво је било бројчано и верско стање становништва? И за то постоје довољно веродостојни подаци, јер су вођени пописи. Веома је значајан турски попис, који упркос свим његовим могућим недостацима даје најверодостојнији и најтачнији податак о становништву. БиХ је 1875, дакле само 3 године пре берлинског конгреса имала 1.050.000 становника, од којих 43-52% Срба, 32-48% Муслимана, 11-21% Хрвата, као и друге за овај текст мање битне конфесије и народе. Није сувишно знати да су и од укупног броја кметова, дакле најсиромашнијег слоја становништва, Срби чинили 74%.mapaBerlinskiKongres

Економско стање и социјални статус становништва у БиХ

У доба Турске окупације, дакле до 1878 БиХ је била феудална држава и у европском смислу далеко заостала. Целим вилајетом управљало је само око 3% земљопоседника (аге и бегови), наравно сви муслимани. Земља је била већином земљопоседничка, а известан део је припадао слободним сељацима. На земљопоседничкој земљи радили су као у свакој феудалној земљи кметови, а на слободној земљи слободни сељаци. Слободних сељака било је 49%, а кметова или кметова који су имали још и слободну земљу било је 46%.
Сву локалну власт скоро искључиво имали су земљопоседници. Земљопоседници су чак организовали и сопствену назовимо је тако, милицију која је вршила војну власт у њихову корист. Турска централна власт је имала међународно-правну сувереност над БиХ, али је у стварности у XVIII веку ова сувереност била веома танка и најчешће се поред власти бегова није често осећала у локалној средини у БиХ.
Становништво је скоро потпуно, њих 87%, живело од пољопривреде. А каква је била та пољопривреда може се замислити када разумемо да је БиХ у то време имала 50% територије у шумама, 16% пашњака а само 22% њива. Из тако неповољне структуре не може се добити довољно жита за прехрану становника, па је огромна већина сиромашних у БиХ била чешће гладна него сита.
Муслимани су свуда имали изразито бољи положај, заснован на турској власти и вековним привилегијама. Положај не-муслиманског живља на селу био је неиздржљив и буне против беговске самовоље су биле учестале (видети следећи наслов).
Сељак је морао да дочека државног проценитеља који се звао "десетар" и који је био наравно Муслиман. Негде је уместо десетара сам спахија радио ову процену. Проценитељ је одока и увек на штету сељака одрезивао величину пореза. Проблем је био што је сељак ову десетину свог приноса морао да да у новцу по најнеповољнијој цени у сезони, па је реална висина пореза држави у ствари била једна седмина. Ово је у ствари био почетак давања, јер је узимајући као основу за сељака веома неповољну десетарову процену, спахија узимао преко државног данка још једну трећину, у ствари још реално већу количину сељачког приноса. Затим је поврх тога сељак морао да одваја део приноса за пољара и коначно свештенички бир! Из разлога опстанка за следећу годину сељак је морао да још издвоји и семе за следећу годину како би имао од чега да преживи следеће године, а од онога што/ако му остане морао је да живи у текућој години. Зато су буне сељака биле веома честе. Неиздржљив положај сељаштва у БиХ оставио је трага у делима српских књижевника и песника Алексе Шантића и Петра Кочића. Ту се види колико су тешко православни сељаци трпели неправду и свој вековни ропски положај.

Буне у БиХ

У првој половини XVIII века када је Турска покушала да уведе реформе на целој својој територији, бегови у БиХ су се нашли на путу тих реформи јер су мислили да ће им централна власт оштети привилегије. Тако су бегови подизали низ побуна али увек без жеље да нашкоде суверенитету Турске већ само да им се допусти да задрже старо стање. Ове побуне су биле угушене, али су бегови брзо опет преузимали власт након што се Турска војска повуче и заводили локални приватни систем који им је осигуравао лагодан живот на туђ рачун.
Ипак средином и у другој половини XVIII века, главне буне подизали су осиромашени гладни сељаци којима ништа друго није ни преостало него да се побуне против тешког данка које су плаћали и беговима и Султану. Тако је настао низ побуна међу којима су неке: Херцеговачки устанци, Протина буна, Устанак Луке Вукаловића, и највећа Невесињска пушка тј Велики устанак 1861.
Свеопште врење у тадашњој БиХ дало је прилику другим великим силама да Турску под оправдањем сређивања стања принуде на уступке, што је Аустроугарска искористила да добије на Бечком конгресу одрешене руке за окупацију туђе територије - БиХ.

Три палме на острву неслоге

У БиХ су током бурног XVIII века све три главне конфесионе групе - муслимани, православни и католици имали дијаметрално супротне дугорочне тежње. Муслимани су желели да остану под турским суверенитетом али да им вековне привелегије остану нетакнуте. Срби и Хрвати су желели равноправан нормалан живот али свако за себе је имао другу визију шта даље. Док су Срби логично желели спајање са својом браћом у Србији и стављање под суверенитет младе Српске државе, Хрвати су то исто желели за себе али већина њих је то хтела у оквиру Аустроугарског суверенитета. Очигледно је сваки народ у БиХ препознао свој идентитет и будућност.

Дигресија
Ово препознавање народног идентита видеће се касније поново, у настајању краљевине СХС, у разбијању Краљевине Југославије, па чак и у разбијању Социјалистичке ФРЈ. Френетични дочек Хитлера у Загребу 1941, исти такав френетични поздрав "Danke Deutschland" 1990-тих година. Олако доношење судбоносне одлуке о спајању andrasiразнородних народа 1918... Али да се вратимо Младој Босни и нашој теми.

Права сврха аустријске окупације БиХ: Србија!

Када се 1878 Аустроугарска дочепала власти у БиХ, под њеном управом по речима историчара Владимира Ћоровића, нашло се више Срба него у обе српске слободне државе. Занимљиво је да је иза Аустрије одмах стала у ред и Енглеска, како би се обе силе супротставиле Русији. Одмах након Конгреса Аустрија је склопила савез и с Немачком, а четри године касније савезу приступа и Италија! На тај начин сазнајемо занимљиву чињеницу: блок Централних сила склопљен је у функцији подршке аустријском међународном вандализму знатно раније од почетка Првог светског рата и то управо на основу анексије БиХ.

Један од главних циљева Аустријског интересовања за БиХ је пресецање сваке наде Србији да успостави јаку државу са српским становништвом на српској територији. По добијеном праву на окупацију, аустроугарски министар спољних послова, мађарски гроф Ђула Андраши сав у полету телефонирао је свом цару Францу: "Врата истока стоје отворена Вашем Величанству." Дакле ништа мање него "врата" и "отворена"; дакле планира се даље освајање према истоку, аустријска верзија немачког а касније и фашистичког "drang nach Osten".

Наиме са окупираном БиХ с једне, и Турском с друге стране, а са ослабљеном Русијом и још тешко избруканом у санстефанском миру, Србија се нашла на милост и немилост моћној Аустроугарској царевини без и једног заштитника. Дакле освајањем БиХ Аустрија је под своју управу очекивала да стави читав Балкан и из тога црпи војно-стратешку и економску предност у Европи.

Одмах по извршеној окупацији у БиХ, Аустрија је почела да се према Србији понаша као према вазалу. Аустријанци су дрско терали Србију на неповољне трговачке аранжмане, претећи прво царинским ратом а потом и правим ратом. Кнез KraljMilanObrenovicМилан је притиснут овим прихватио 1882 године вазални однос према Аустрији у замену за своју круну, вероватно додатно оптерећен сопственом таштином. Србија се поред осталог, тајно обавезала да ће служити само и искључиво аустријским интересима и да "неће никако трпети политичка, верска или друга сплеткарења која би ишла против Аустроугарске монархије, подразумевајући ту и Босну, Херцеговину и Новопазарски Санџак." Треба међутим знати да је сујетни кнез овај тајни савез склопио без икаквог знања Владе Србије. Када су сазнали шта је краљ урадио, Влада и министри су потонули у још дубље незадовољство. Аустрија је одржавала овај вазални однос и када би хтела да казни Србију и стави јој до знања њен нови положај, каткад за потребе свог аграра а каткад из политичких разлога, затварала је границу Србији за извоз свиња које су биле важан извозни артикал Србије.

Међутим Србија је у свим овим околностима ушла још и у фазу сукоба радикалске владе и краља Милана. Краљ Милан, склон апсолутизму, противник самог постојања Парламента, заступник јаке централне власти и стајаће војске, није био способан да прати модерне појаве након турске примитивне и средњевековне владавине Србијом. Његов син и престолонаследник Александар, недозрео млад човек, склон неодговарајућим поступцима и неприпремљен за власт, увећао је српске проблеме. За све то време над Србију у унутрашњим превирањима надвијао се претећи аустријски облак који ју је држао на узди. Колико је Аустрија добро умела да контролише ситуацију види се по томе што је лично краљ Милан одликовао министра финансија и министра Босне и Херцеговине Калаја управо у време када је велика делегација представника српских црквених општина из целе БиХ дошла код цара Франца да се жали на Калајев режим. Ово невероватан гест је болно одјекнуо међу Србима у БиХ.

 

 

Читајте: Млада Босна - Гаврило Прицип / Последице аустроугарске окупације (део 2)