Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Историја / Догађаји из 27. марта 1941

27. март 1941 и догађаји око њега

Све оцене изнете у овом чланку искључиво су приватно размишљање аутора текста са закључцима већином изведених из референце наведене на дну овог чланка.

Циљ овог чланка није да елаборира детаље бурних догађаја око 27. марта, јер то није ни могућно у кратком чланку, већ само да искаже нека приватна размишљања у вези са овим важним историјским догађајима у српској историји.

 

Кнез Павле

Кнез Павле био је припадник високог племства свог времена - син руске кнегиње Ауроре Павловне Демидов и српског кнеза Арсена, брата краља Петра I. Иако су сви његови преци и родитељи имали најдубље или родбинске везе се руским племством и Русијом, кнез Павле је од дана свог студентског живота стекао веома присан однос према Енглеској и једном делу енглеског племства. Кнез Павле је до 1941 године када би боравио у Енглеској често одседао у Бакингемској палати.

1941 Енглези су кнеза интернирали у Кенију и Јужну Африку све до 1947 када му је допуштено да се врати у Европу.

Умро је 1976 у Америчкој болници крај Париза.

Приватно кнез Павле је исказивао своје дубоко осећање неспокојства због тешког посла ког би се најрадије одрекао. Кнежева жеља била је да преда престо младом краљу и одмори се од невољног посла.

Суштински проблем како га је кнез доживљавао био је: како задржати земљу на окупу до предаје кнежеве дужности која је истицала 1941. Проблем је био што су хрватски посланици отворено бојкотовали и урушавали заједничку државу (стр 21).

 

Италија

Италија је бар 20 година пре 2 св. рата испољавала јасне територијалне претензије према деловима Југославије. Та земља је учинила све у циљу одузимања ових територија, што укључује и учешће у убиству краља Александра, чега је и Кнез био свестан (реф. стр 23).

 

Русија

У то време совјетској Русији је такође одговарало да Југославија уђе у рат против Сила осовине (стр 31). Супртостављена Југославији по идеолошкој линији, затворена у тврду доктринарну тезу односа комунизам-капитализам, Совјетска Русија нија имала никакве намере да финансира војне напоре Југославије.

Из тих разлога руски представници су се тихо повукли из Југославије више месеци пре немачке агресије и никакав војни материјал није стигао упркос југословенским молбама.

 

Немачка

Немачка од 1937 спроводи пријатељску политику према Југославији (стр37). Чланови југословенске Владе и кнез Павле позивају се у Немачки рајх и организују им се пријеми и почасти на највишем врху. Кнез Павле се састаје са Хитлером и доживљава дочек који је обезбеђивало 30.000 немачких војника, и са војном парадом која је трајала више од три часа.

Немачка је чинила све да приволи Југославију на потписивање Тројног пакта. Једина важна ставка за Немце у том пакту била је изјава о миру између Југославије и Немачке, као и ставка о непружању било какве подршке некој страни (Енглеској) ако би та пробала да нападне преко Југословенске територије. Ово је Немцима било суштински важно због енглеског искрцавања у Грчкој и напада на небрањен југ Немачке након припреманог напада на Совјетски Савез.

Немачки врховни штаб се приволео мирном решење уместо освајању Југославије због очекиваних трошкова борбе против српских герилаца након освајања Југославије. Немачко искуство из 1 св. рата о квалитету српских бораца подупирало је ово становиште (стр 38).

Немачкој је одговарало да развија трговачку размену, али кнез је због свог англофилског става ово избегавао и сарадњу нудио Енглезима, иако су ову сарадњу Енглези одбијали (стр39).

 

Комунистичка партија

Комунисти су деловали у Југославији на идеолошкој линији уништења капитализма и државе. У деморалисању војске у априском рату КПЈ је делила летке у којима је позивала на побуну против српских шовиниста јер су они наводно увукли земљу у рат за одбрану Британије и капитализма.

 

Стање војске

Југословенска војска се налазила у тешком стању. Осим саме застарелости, Југославија једноставно није имала довољно војника за одбрану 3.000 км дугачког фронта! Само за југословенске топове српски војни врх је проценио да недостаје неколико милиона зрна. Време одупирања српске војске надмоћним силама процењивало се недељама.

Војни врх је процењивао без икакве сумње да је у случају напада Сила осовине крај Југославије потпуно известан (стр 49).

 

Копрцање

Споразум са Немцима садржао је 3 специјалне клаузуле коју је југословенска влада тражила и Немци је напослетку прихватили (стр 50):

1) гаранција суверенитата и интегритета Југославије.
2) преко Југославије неће ићи ни немачка војска, ни војни материјал.
3) постојећа права на извоз преко Солунске луке неће бити мењана.

Да би објаснила народу зашто приступа традиционалним српским непријатељима, Влада Југославије објавила је на насловној страни Политике следећи ударни наслов: "Југославија је приступила пакту трију сила под условом да за све време трајања рата Немачка и Италије не траже прелаз нити превоз својих трупа преко Југословенске територије" (стр 52)

Енглези и 27. март

Сви историчари се приближно слажу око тога да су Енглези имали доминантну улогу у догађајима 27. марта.

Видљиво је да Енглези нису могли да пруже никакву војну нити економску помоћ Југославији у припремама за ратне напоре (страна 26 референце). Покушаји кнеза да Југославију економски веже за Енглеску уместо за Немачку били су игнорисани код Енглеза (стр 39).

У спољњој политици Енглези су водили безобзирну политику у којој на запрепашћење кнеза Павла није било места за Југославију. Наиме, Енглези су искрцавањем у Грчкој директно истурали Југославију под нож моћне Немачке солдатеске. Суштински Енглези су прижељкивали и упињали све своје снаге да покрену Грчку, Турску и Југославију да објаве рат Немачкој, како би спасли посусталу Енглеску империју од германске претње. Енглези су саветовали кнезу да своје потребе за војним материјалом надокнади нападом на Италијане у Албанији (стр 28), не водећи бригу о томе да би Југославију у том случају напале Италија и Немачка!

У својој наивности кнез је издао наредбу да се припадници енглеске тајне службе и енглески службеници у земљи не прате (стр 58 референце)! Вести о активностима енглеске службе у Југославији изазивале су тек реакцију кнеза поруком британском министру спољних послова да су те акције крајње неодговорне (стр 64). Тако су Енглези припремали диверзантске групе да по потреби руше мостове и другу инфраструктуру по Србији како би одмогли Немцима, без икакве бриге за свог спрског покровитеља кнеза Павла и његову ојађену земљу.

Енглези су дакле организовали обимне припреме за пуч којим се свргава кнез и доводи влада ген.Симовића знајући да ће та влада увести земљу у рат ради очувања Енглеске територије.

Српски издајници

У припремама за организовање пуча, Енглези су прво потражили српске издајнике: плаћали су неким партијама, неким дневним листовима, као и разним учесницима политичког живота у Србији и Југославији.

На основу навода књиге, циљ Енглеза је био подстрекивање да Југославија по сваку цену уђе у рат против Сила осовине само да би се Енглеска сачувала од напада германских снага.

 

Једно виђење чињеница о приступању Југославије Тројном пакту

Садржај Тројног пакта (27.9.1940) овде представљам у скраћеној интерпретацији са најбољом намером да будем језгровит (интерпретација текста http://avalon.law.yale.edu/wwii/triparti.asp#art6):

преамбула:
Пакт успостављају због "новог поретка ствари" у узајамном интересу и са намером да га прошире другим земљама у интересу "светског мира".
члан 1:
Немачка и Италија добијају Европу као своју интересну сферу
члан 2:
Јапан добија далеки Истоку своју интересну сферу
члан 3:
чланице ће се међусобно помагати у горњим циљевима, и посебно у случају да нека сила која није укључена у светски сукоб ступи у сукоб са неком од њих.
члан 4:
хитан састанак техничких комисија три земље по овим питањима.
члан 5:
овај пакт не утиче на политичке односе било које од три силе пакта са СССР.
члан 6:
пакт је орочен на 10 година

Драгиша Цветковић, потписник Тројног пакта, 1945 године је од стране социјалистичких власти проглашен народиним непријатељем, да би 2009 године одлуком Окружног суда у Нишу био рехабилитован. Занимљив је навод из штампе да није пронађен званичан документ социјалистичке власти којом проглашава Цветковића непријатељем. Цветковић је пак, из иностранства тврдио да је његов потпис условио ставом Југославије о неутралности и непрелажењу трупа и наоружања сила осовине преко југословенске територије.

Ову тезу потврђује и референца наведена на крају чланка, заједно са копијама странице најчитанијег листа "Политика" у којима се јасно наводи следећи текст:

Наслов чланка на првој страни: "Југославија је приступила пакту трију сила под условом да за све време трајања рата Немачка и Италија не траже прелаз нити превоз својих трупа преко југословенске територије."

Поднаслов чланка: "Немачка и Италија потврђују своју одлуку да ће суверенитет и територијални интегритет Југославије свагда поштовати."

Члан 1
Југославија приступа пакту Трију сила, потписаном у Берлину 27. септембра 1940. године између Немачке, Италије и Јапана.
Члан 2.
Уколико заједнички технички одбори, предвиђени чл. 4 Пакта трију сила, расправљају се питања која додирују интереса Југославије, у раду тих одбора учествоваће и представници Југославије.
Члан 3.
Овом протоколу приложен је као прилог текст Пакт трију сила.
Овај протокол састављен је на немачком, италијанском, јапанском и југословенском језику, при чему сваки од тих текстова важи као оригинал.
Протокол ступа на снагу на дан потписивања.

Исти лист је по наводу Википедије на трећој страни објавио ноте које је Д. Цветковић упутио свим странама у којима констатује да му је "упућена нота" о поштовању суверености Југославије и да се Југославији неће упућивати захтев за превоз трупа и оружја осовине преко југословенске територије.

 

Практичан значај приступања Тројном пакту

Правно гледано потпис којим Југославија приступа Тројном пакту јасно је ставио Југославију уз бок Сила осовине, јер су по том споразуму чланице дужне да се међусобно помажу по питањима "новог поретка ствари". Чињеница да је југословенска влада покушала да задржи своју неутралност у овом пакту везана је за правно необавезујуће "ноте", које су уз то објављене у локалном листу.

Практично гледано чланак у Политици требало је да умири домаћу јавност и бар делимично светску, али он то једноставно није успео ни на светском плану ни на домаћем плану. Разлог неуспеха чланка на светском плану је сам правни аспект како сам напред објаснио, као и негативан утицај Енглеске.

Неуспех чланка Политике на домаћем плану је мешање Енглеске у унутрашње ствари Југославије и потплаћивање политичких првака против Пакта које су довеле до побуне којој се, како изгледа прикључила и КПЈ из својих разлога и касније га представила као свој пројекат.

Једноставно, немачка дипломатија или боље речено "снага" аргумената је потпуно прегазила несрећну југословенску владу која је покушала вероватно најбоље да спаси оно што се није дало спасити војним путем и да свом народу истовремено "објасни" своја настојања. Овај невероватан амалгам политичког копрцања између немачке силе спремне за напад, хрватског опструирања југословенског заједништва и српског слободољубивог народа са дубоком ожиљцима из ратова против Немачке, који би у трену оборили слабу владу и још слабију федерацију, уз деловање Енглеске која је у тај паклени кошмар југословенских народа убацила свој зао утицај - једноставно је суновратио Југославију у понор. Гледано са стране Србије, енглески "пријатељи" су свом грцајућем саборцу из Првог светског рата с леђа задали смртни ударац пред Други светски рат - гурнули су га у преврат који је изазвао управо оно што су Енглези очекивали: напад неупоредиво јачег непријатеља на слабу Југославију због бедних 17 дана олакшања ратних напора Енглеза колико је трајало освајање Југославије!

 

Шта би се десило да је југословенска влада одбила да приступи Тројном пакту?

Југославија би била прегажена. Како изгледа Немачка је једноставно морала да обезбеди свој јужни бок од савезничког напада.

У том случају, Србија не би упрљала своју традицију и свој морални интегритет подршком једном дубоко нехуманом војно-политичком пројекту и пакту.

 

Шта би се десило: да енглески план није успео и да је Југославија остала у Тројном пакту?


По мишљењу шефа немачког генералштаба Халдера, напад на Русију, планиран за 25. мај, померан је више пута не само због Југославије, већ и због лошег времена које је ограничавало употребу тенкова, тако да је напад извршен 22 јуна такорећи без обзира на Југославију (где су немачке операције завршене већ 20 априла).

Из овога можемо закључити да би Немачка опет заглавила дубоко на територији СССР-а чак и да је Југославија приступила Тројном пакту. Разлика међутим лежи у томе што би у том случају српски народ са осталим југословенским народима избегао људске жртве и разарања априлског рата против Немаца и тако се током целог периода другог светског рата или бар у првом његовом делу спасао од окупације и пљачке од стране Немаца (треба знати да је након освајања Југославије Немачка однела све залихе жита из Југославије и оставила народ да гладује).

Хортијева Мађарска не би извршила нечувене злочине у Војводини јер овај део Србије не би имала под својом управом. Хрватске усташе не би одмах добиле земљу на управу и тако би био спашен известан број Срба.

На крају 2 св. рата совјетске трупе би поуздано окупирале Србију чиме би је укључили у источни блок земаља под совјетском доминацијом наредних пола века. Дакле Србија би опет била социјалистичка земља, али без самосталности.

Западни савезници би окупирали Словенију и Хрватску, које би много раније добиле своју самосталност, али вероватно без значајнијих људских жртава на било којој страни.

У периоду након 2 св. рата до данас било би остало далеко више живих Срба, јер јер би били избегнути априлски рат и бар два грађанска рата. Осим тога био би умањен или избегнут геноцид над Србима у Хрватској и Босни. Може се рећи да би тада главне демографске, политичке,економске и друге српске катастрофе највећим делом биле избегнуте.

Након пада берлинског зида, Србија би имала своју државу слично Чешкој, Румунији или Бугарској. И разлика је свакако у томе да би било неколико пута више живих Срба.

 


Литература:

"Кнез Павле - истина о 27. марту " -Уна прес, Београд, 2007

 

 7.04.2009