Модерне економске кризе

- специфично мишљење и једноставно објашњење

У чланку је изложено једно мишљење о узроку великих економских криза на нивоу државе, као што je Велика криза из 1929, велика криза некретнина из 2000-тих и друге. По том мишљењу, све ове кризе су последица шпекулантско-криминалних радњи државно-банкарског сектора (тзв аустријска економска теорија).

Учињен је покушај да се економске категорије искажу једноставнијим речником и слободнијим стилом како би се истакла суштина ових разарајућих појава у људском друштву. Не постоји намера да чланак буде свеобухватан. Његова поента је у директности, суштини и најчешћем случају.

Чланак не разматра пренос кризе из једне у другу државу. Такође чланак не разматра спољне факторе као утицај климе, техничке иновације, ратове нити политички уплив.

 

Економска криза у држави и макроекономска струка

Макроекономија са малим изузецима није егзактна наука пре свега због тога што у не може да исконтролише, спроведе доказни поступак и докаже прецизно ни једну од својих крупних теорија. Иако несумњиво корисна да објасни неке важне параметре економских категорија и потенцијалне смерове збивања у економској сфери, ова наука слично психологији и социологији даје разноврсне и по мом мишљењу већином мало корисне теорије о тачној природи и узроку економских криза модерних друштава 20 и 21 века.

Пре но што било шта кажемо о самој кризи, много је практичније прво рећи шта је суштина здраве економије.

 

Идеална здрава економија

Идеал здраве економије заснован је на две просте чињенице које су широко познате, иако међу економистима постоје подељена мишљења о њима:

1) не сме се доштампавати реално непокривени новац нити реално непокривене хартије од вредности.
2) не сме се мешати у природне факторе понуде и потражње на тржишту.

Те чињенице треба узети као оријентацију која у ствари дефинише језгро и центар идеалне економије коме она тежи.

 

Криза некретнина из 2000-тих Нереално ниске каматне стопе банкарског система понуђене за куповину некретнина покренуле су потрошачко тржиште на задуживање и куповину кућа. Ипак, занимљиво је да су уз ове каматне стопе понуђена масовно лажна "уверавања" купцима да ће тржиште некретнина стално подизати цене (?!) па ће купац моћи да рефинансира свој дуг (још једно усмено обећање) уз стално смањење отплата! Ова дрска превара злоупотребљава људско поверење на реч и незнање.

Овако нешто је било могуће јер су жртве преварантског пословања били припадници најнижег, дакле и најнеобразованије социјалне класе у Америци. Зајмодавци су чак обезбеђивали нереално ниске каматне стопе првих година, али су зато касније ове стопе изузетно много увећавали. Такође зајмодавци су одлично знали да је платежна моћ њихових жртава врло мала, па се може закључити да је реч о скандалозно великој превари великог броја слабо образованих и правно незаштићених људи који су од почетка били осуђени да изгубе своју уштеђевину и присилно врате куће због немогућности отплате дуга.

Ова криза 2000-тих, иако је почела давањем нереално ниских банкарских камата, у ствари није права економска криза: реч је више о превари широких размера.

 

Припрема за сваку велику кризу: повољни банкарски кредити

Да се вратимо на исходиште: како почиње права криза.

Банкарски систем је изузетно важан регулатор који каматним стопама стимулише или дестимулише привређивање. У здравој економији банкарски систем процењује реалне каматне стопе засноване на понуди и потражњи (горњи принцип 2). Ако банка не штампа непокривене хартије од вредности (горњи принцип 1), каматне стопе су сигнал који здравој привреди одређује да ли да инвестира или не у некој грани привредне делатности. Банкарски кредити су за здраву привреду као семафор у саобраћају.

С друге стране, пословни људи суштински праве процене текуће пословне ситуације како би одредили количину и врсту свог инвестирања, штедње, потрошње и производње. Погледавајући на семафор банкарског система, пословни људи се одлучују да ли ће текуће године инвестирати више или мање.

Ако банкарски систем упути зелено светло за инвестиције давањем повољних кредита у његовој пословној грани, пословни човек узима кредите и улаже их у капитална добра са намером да више произведе. Ово улагање је дугорочни процес чији је завршетак и претварање у профит на "дугом штапу". Пословни човек који је тако инвестирао мораће да сачека извесно време, најчешће дуже од годину дана да му се уложени капитал исплати након враћања позајмице. У економији се зато каже да је дошло до продужења структуре производње услед улагања у капитална добра. Опет компликована конструкција је само замена за претходну једноставну констатацију: повољни банкарски кредити стимулишу улагање у капитална добра.

Зашто би онда повољни кредити били проблем?

 

Суштина проблема кризе

У горњој ситуацији наш пословни човек је правио претпоставку о здравој економији. Тако проблема нема ако је економија здрава.

Међутим, ако је банка доштампала вредносни папир и пустила га у промет без реалног покрића кроз нуђење врло повољних банкарских камата на позајмице, имамо сасвим другачију ситуацију од горње: у нездравој економији банка укључивањем зеленог светла на свом семафору даје лажан сигнал за инвестирање предузетницима. Ако је акција повољних банкарских кредита довољно раширена и праћена доштампавањем, имамо почетне услове за каснију велику економску кризу. Криза је према томе последица широког сукоба између погрешно усмераваних инвестиција и тржишта.

 

Средиште и расплет кризе

Негде у средини кризног интервала, капитална средства увећана погрешним импулсом банкарског система потпуно се препуштају да пропадну или им се предефинише улога. Неликвидне фирме или пропадају, или им се дугови умањују, или прелазе у власништво кредитора.

Криза је ушла у свој завршни циклус тек када се капитална средства поново уравнотеже са потражњом на тржишту. Средиште и расплет кризе, познате као "депресија", у ствари су опоравак економског система од погрешног импулса који је инвестирање довео у сукоб са тржиштем.

Наравно, дугорочне последице кризе могу да потрају много година и после њеног завршног циклуса.

 

Уобичајене пратеће појаве велике кризе

Иако је почетак кризе обично праћен инфалцијом тј порастом цена робе због стварања привида вишка новчане масе, када тржиште "провери" овај привид, долази до неизбежног процеса пада цена тј дефлације. У кризи је смањење новчане масе у оптицају извесно, јер банке пропадају а грађани губе свој новац и остају без редовних или са смањеним приходима. Новац се зато држи у приватним кућама и тако је повучен из оптицаја. Мањак новца у оптицају чини да он постаје скуп, или боље речено цене робе вртоглаво падају. Предузећа немају новац да исплате раднике и почиње масовно отпуштање радне снаге.

Пропаст банака, пораст незапослености, пад потражње, пад цена, пад производње, распродаја имовине предузећа и појединаца, присилна наплата и песимизам у друштву: то су само неке последице шпекулантског, криминалног и свакако дубоко неодговорног односа према економији у држави.

 

Погрешно деловање државе током кризе

По аустријској теорији типични покушаји државе који доводе до још дубље кризе су управо они који се најчешће и безуспешно примењују и који праве продужавање прве фазе кризе - продужене инфлације. Ови поступци су:

• рефинансирање банкарских кредита дужницима или покушај одржавања ниских каматних стопа.
• вештачко одржавање плата
• стимулисање потрошње кроз разне олакшице потрошачима
• одржавање нивоа цена, таксе на корпоративну штедњу
• социјалне олакшице за незапослене.

Иако аустријско мишљење подржава стриктну слободну економију без интервенција, њихово мишљење је само ствар којој треба тежити иако се оно не може спровести баш тако стриктно како је речено. Ипак оно што је у горњим државним покушајима дубоко погрешно то је одлагање стварног решавања кризе и проглашавање горњих мера као да се њима решава криза.

Ослабљени организам привреде је излечен тек када се врати реално покриће за све вредносне папире, а погрешне инвестиције се морају предефинисати у оним привредним гранама у којима их тржиште може прихватити у извесном року.

 

Превентива великих криза

Иако је идеална слободна економија на први поглед лишена интервенционизма, то не значи да држава нема своје механизме превенције како у теорији тако и у пракси у којој је свака привреда реално говорећи бар делимично интервенционистичка.

Превенција кризе великих размера је изводљива спречавањем ширења банкарских инфлаторних кредита, у чему је по аустријским економистима држава пре свега сама природна инфлаторна институција која сама ствара, покреће, охрабрује или усмерава инфлаторно увећање. Држава има монопол на штампање новца без покрића и његово депоновање у банкама, што је аутоматски чини одговорном за инфлацију.

Увођење Централне банке, почетком 20 века, и повезивање банака у форму централног банкарства, са преносом златних депозита из банака у Централну банку као последњег прећутног гаранта свих улога, са монополом Централне банке на издавање хартија од вредности, начинило је државу апсолутним прећутним гарантом банкарских улога, инфлације или дефлације. Људи природно имају поверење у овакав систем - све док се он не уруши управо неодоговорним деловањем државе.

 

Литература:

"America’s Great Depression" - Murray N. Rothbard, 1963

19.2.2011.