Убиство као освета

У већини америчких филмова убиство се представља као уобичајена освета. У овом светлу интересантно је размотрити последице оваквог става.

Убиство као освета је настало у племенским заједницама. И данас у ретким друштвима задржана је крвна освета као метод кажњавања којим се кажњава цела заједница или појединац. Утицај цивилизације међутим, потиснуо је крвну освету у корист организоване државе и правног система у већем делу модерног света.

Према томе, филмско пропагирање убиства као освете свакако није модерна цивилизацијска тековина. Неке најдиректније негативне последице филмских убистава на становништво:

• повећање агресивности међу омладином и негативно усмеравање мисли младих људи;
• повећавање агресивности код психички здравих одраслих људи;
• подстрекивање људи лабилне психе да се одлуче на појединачна или масовна убиства.

Има мишљења да је филмска освета привлачна власницима новог светског поретка јер на тај начин шири страх од насиља и оправдава јачање полицијских снага, државне контроле становништва и разних репресивних државних мера.

Убиство као интелектуална делатност

Некада омиљена књижевница Агата Кристи допринела је формирању криминалног романа као посебне гране литературе. Придобијајући већи круг читалаца она је убиство приказала као неку магловиту и скоро интелектуалну активност. Реалан значај и суровост убиства је само спорадично помињана. У романима ове књижевнице убиство је било загонетка коју треба решити пратећи истрагу интелигентног детектива.

Убиство увек оставља пустош у душама свих оних који су са њим у контакту, и то како убица тако и родбине и познаника жртве. Оно што аутори криминалних романа чине је заобилажење реалности у широком луку и приказивање вука у јагњећој кожи. Ови аутори у ствари ублажавају и оправдавају један од најјезовитијих људских поступака.

Пас у експерименту великог руског физиолога Павловљева лучио је желудачни сок и без хране када му је звоно означавало време за оброк. Реч је дакле о јакој навици и повезивању две независне дражи. Тако се може рећи да је Агата Кристи остварила Павловљев ефекат приказујући убиство уз забаву, или забаву уз убиство. Тако се убиство потенцијално претвара у забаву.

Убиство као забава обрађено је у првом чланку ове серије у коме се говори о патолошким убиствима. Пропагирањем забавног убиства пропагира се и патолошко убиство.

Убиство као игра

Видео игре на рачунару или играчким станицама су окупирале младу генерацију. Производе се видео игре у којима је циљ убити што више "непријатеља". Деца школског и предшколског узраста се на овај начин "уче компјутерској писмености", док ће њихови поносни родитељи казати да су она "боља од њих", јер они нису знали да "раде на компјутеру", а њихова деца то могу. Овакво поразно становиште културно неписмених људи само отежава ситуацију тровања младих нараштаја.

Слично као Агата Кристи, младим умовима се убиство приказује као чиста забава. Ова убиства се реализују свим средствима: пушкама, тенковима, мачевима, топовима, снајперима, рукама, ногама, ножевима. Битно је само убијати, убијати немилосрдно и без оклевања, убијати сатима, убијати из забаве. Из претходног чланка ове серије јасно је да је овакво понашање типично за патолошка убиства. Дакле најмлађи нараштаји се у најбуквалнијем смислу те речи вежбају у замагљивању појма и садржаја убиства, ослобађају се осећаја кривице, што дословно одговара ситуацији у мозгу патолошког убице који има помућену представу својих поступака, а убиство доживљава равнодушно, као узбуђење, или као забаву.

Модерне игре ваздушним пиштољима са бојом су још реалнија симулација борбених ситуација. У овим "играма" се сукобљавају две екипе са маскама и заштитним оделима симулирајући ратни сукоб. Интересантно је да игре овог типа привлаче одрасле људе који то по свему судећи сматрају игром, забавом, и изазовом. И овде је наравно циљ убити што више непријатеља, овог пута у реалнијим околностима како би се судеоници што више уживели у убиство.

И у овом случају постоје мишљења да овакво пропагирање одговара моћницима светског поретка јер се на овај начин постиже неколико циљева: оправдавају се ратови које ови моћници воде, и људи постају равнодушни према туђој патњи па им ратови ништа и не значе.

Глобалистичко лицемерје

У јавним медијима се повремено јаве појединци који скрећу пажњу на појаве масовног пропагирања убиства кроз филмове и друге медије. Међутим припадници глобалистичке струје одговарају ставом да је убиство присутно у народним песмама па чак и бајкама без уочених проблема.

Овде се међутим пропушта да се примети да постоји огромна разлика у начину на који је убиство приказано у медијима на једној страни, и песмама и бајкама на другој страни. Песничко убиство наиме има особине које га у потпуности одвајају од глобалистичке пропаганде убиства, и то бар следеће:

1. убиство је само поменуто, без реалних детаља.
2. убиство је само ретка и врло кратка епизода.
3. убиство има друштвено корисну сврху (патриотизам, одбрана живота својих ближњих и слично).

На овај начин приказана, књижевна, песничка или бајковита убиства нису убиства већ уметничко изражајно средство. Убиство као уметничко средство није само себи сврха и има васпитну или уметничку функцију. Убиство као уметничко средство се на осетљиву дечју и уопште људску психу не одражава као глобалистички отров.

Глобалистички пропагирано убиство има дубоко нехуману функцију тровања људског психичког здравља, деградације друштва, и најгрубље злоупотребе медија.

Имитација и блискост дражи

Психолошки механизми значајни за дејство медијске пропаганде на становништво могу се поделити на два главна механизма: имитација и блискост дражи.

Имитација је психолошка потреба бића да копирају понашање своје околине. Конформизам овог типа је већи што је образовање ниже и искуство мање. Омладина је најпогоднији слој становништва за погубан утицај негативне имитације. Гледајући свакодневно на телевизији и филму патолошка и осветничка убиства омладина потсвесно прима утицај и набој оваквих сцена. Без обзира да ли је млад човек психички здрав или није, дејство имитације при свакодневном гледању убистава је неизбежно у мањој или већој мери.

Блискост дражи (Павловљев ефекат) је стандардни механизам рекламних агенција. Наиме, да би сте рекламирали одређени производ потребно га је довести у просторну, временску или асоцијативну везу са нечим уобичајеним и/или пожељним. Блискост често понављајућих дражи доказано прави везу између ових дражи у људском мозгу. Постављањем детаљних описа сцена убиства уз забавне активности читања романа и играња игара ствара се неизбежна веза између убиства и забаве, производећи тако ефекат замагљивања суштине убиства. На овај начин у мозгу психички здраве особе прави се ефекат помућене свести тако карактеристичан за патолошке убице.

Као закључак

Серија ових чланака о убиствима подстакнута је масовном пропагандом убистава на јавним медијима и друштвеној стварности у целини. Чланци указују суштински на пропаганду људске патологије у комерцијалне а можда чак и у политичке сврхе. Погубно дејство овакве пропаганде одражава се као пораст психопатолошких убистава и општег насиља у свету. Психолошко тровање постало је наша свакодневица.

 12.2.2005