Доминација сцена најсуровијих убистава у филмовима који се приказују масовној публици подстакла ме је да у овој серији чланака прикажем један део манифестација реалних убистава и загребем тему убиства као друштвеног феномена. У овом чланку серије наћи ћете неколико аспеката убиства кроз историју и неке честе психопатологије убистава.

 

Секта Асасина

Током скоро три века почев од 10 века нове ере, муслиманска секта Асасина доживела је свој процват. Иако су прапочеци и даље кретање ове секте изгубљени у магли векова, секта Асасина је типичан пример за убиство у политичке сврхе. Њихово име је ушло у енглески језик у значењу плаћеног убице.

Ова секта се доминантно служила појединачним убиством као методом политичког деловања. Иако често сматрани отпадницима од муслиманске вере, следбеници ове секте су забележени као фанатични поклоници својих уверења и слепо послушни свом вођи. Неке легенде о овој омраженој секти помињу да су њени припадници били спремни да на миг свог вође скоче са зидова замка на стене и тако прихвате сигурну смрт. Овакву послушност вођа је користио за убијање и заплашивање својих непријатеља, за освајања других земаља и за одбрану од напада. Деловање асасина у Азији је било синоним за највећи страх и несигурност.

Секта Асасина је историјски пример и за данашње појаве убиства као политичког средства. Такође ова секта спада у убице из убеђења што је такође специфичност појединих убистава кроз историју људског друштва. Отуда Колин Вилсон у својој књизи "Психологија убиства" назива асасинима оне убице које убиство чине из убеђења.

 

Асасини и убице

Прихватајући термин асасин као ознаку за убицу из убеђења, поставља се питање убица које своје злочине чине из других разлога. Између асасина и убица постоји извесна разлика.

Психолошки гледано, асасини убиство доживљавају као олакшавајући чин. Асасин сматра да је у праву кад убија. За разлику од њих "обичне" убице имају извесну, барем малу или повремену свест о друштвеној неприхватљивости свог чина убиства која им бар повремено може створити осећање извесне непријатности.

Наравно да груба подела на убице и асасине вероватно да не одговара стварности у којој су починиоци злочина вероватно распоређени на широкој психолошкој скали између убица на једној стани и асасина на другој. Према томе починилац убиства има измешане особине асасина и убице у извесној пропорцији.

Међутим, чак и код асасина није искључено пљачкање жртве, без обзира на њихово "убеђење". На пример, индијска секта тагија, иако асасини по убеђењу, своје невине жртве је темељито пљачкала, а тек потом комадала, закопавала и одржавала обред посвећивања својој богињи Кали.

 

Предрасуде о убицама

У општем случају убица може бити интелигентан до генијалности или туп до најнижег интелектуалног нивоа. Иако преовлађују случајеви тупости, у случају генијалности забележени су случајеви патолошких убица са коефицијентом интелигенције од чак преко 200.

Убица може уживати врло високо мишљење код своје околине. Садистичке убице деце су у многим случајевима били сматрани за нежне и брижне људе који никада не би нанели штету ни једном живом бићу и којима су преко дана поверавана деца на чување без најмањих проблема. Чак ни брачни друг појединих масовних убица у многим случајевима није ни наслућивао психичке проблеме свог партнера све док истрага не би коначно разоткрила починиоца.

Све ове појаве или карактеристике убица указују на то да не постоји општи профил убице и да предрасуде о убицама могу бити изузетно велике а њихово откривање врло тешко.

 

Жеља за моћи

Неумереност у жељи за моћи, опсесија личним статусом у друштву, може да доведе и до убиства. На пример амбициозни људи, као политичари или диктатори који неуравнотежено и по сваку цену штите своје освојене положаје у друштву могу постати бескрупулозне убице - асасини.

До које мере иде људска безосећајност у оваквом случају, може се закључити по случају Карлоса Евертса, који је 1971 године у својој исповести описивао како је у Доминиканској републици вежбао убијање дављењем политичких затвореника. У својим исповестима описивао је околности у којима су људи били везивани ланцима, поливани бензином, запаљени, потом гашени и поново запаљени, све до смртног исхода.

 

Жеља за признањем или самопотврђењем

У жељи да буду признати у својим и туђим очима психички лабилне особе понекад прибегавају убиству. У појединим случајевима интелигентних убица број трагова који су остављени указује на жељу починиоца да буде откривен. Поједини починиоци убијају или се сами пријављују са циљем да постану познати. Теме неких филмова о масовним убицама који контактирају медије, постављају загонетке, па чак упућују поруке критикујући полицију "због неефикасности" имају своју основу у реалним случајевима.

Чин убиства многих психички лабилних људи је покушај да у својим очима добију на значају у оквиру своје поремећене представе стварности, и ово је случај жеље за самопотврђењем. Међутим, жеља за признањем је у основи врло изражена жеља за самопотврђивањем која се не задовољава само у оквирима сопствене маште већ покушава да укључи и јавност у своја маштања.

 

Сексуалност и убиство

Сви људи у већој или мањој мери доживљавају сексуалне фрустрације привременог или трајног карактера током живота. Међутим, поједини људи под дејством сексуалних фрустрација постају убице.

Случајеви масовних убица који касапе своје жртве пре или након смрти, потом и забележени случајеви некрофилије, указују да сексуалне фрустрације удружене са сексуалним маштањима код починилаца ових злочина доводе до крајње бизарних и на први поглед необјашњивих касапљења жртава и "аранжирања" места злочина. Масовне убице на овај начин прилагођавају жртву и сцену убиства некој својој поремећеној представи реалности и својим жељама. Овакви злочинци пре, за време или након убиства ослобађају до максимума своје скривене сексуалне фантазије. Случајеви жена којима су након убиства избијани зуби или су касапљене на особени начин указују на покушаје починиоца злочина да уобличи свој чин убиства у складу са својим поремећеним маштањима, чиме у крајњој линији покушава да себи олакша терет који осећа због сексуалних фрустрација.

Комбиноване заједно, сексуална фрустрираност и жеља за самопотврђивањем можда могу да објасне психичку основу асасина из Бирмингема, Патрика Берна, који је на Бадње вече силовао девојку и потом јој одсекао главу. Када је био ухваћен, у полицији је свој злочин образложио као освету женама због нервозе до које га доводе стварајући у њему сексуалну напетост.

 

Убиство и магијска казна

У замагљеној свести појединих убица њихова жртва може имати неких реалних или замишљених сличности са људима које сматра за извор своје фрустрације. У оваквим случајевима долази до симболичког кажњавања које убица спроводи као освету због фрустрације.

Пример Чарлса Менсона и његове групе одговорне за убиство трудне Шерон Тејт и њено троје гостију указује на неку магловиту "освету естаблишменту". Менсон је у својој групи овакве злочине називао "сејање ужаса међу свињама".

У случају сатанизма убиство као магијска казна подигнуто је на ниво колективног злочина. Сатанизам описан следећим чланком ове серије текстова предвиђа употребу ритуалног убиства као магијског средства за освету другим људима који не морају имати било какве директне везе са жртвом.

 

Убиство и садизам

Човек има непрекидно променљиво расположење, које се мења у границама од досаде до узбуђености. Досада је везана за постојање доколице, а сама доколица је производ модерног времена. Огромна већина становништва је доскора проводила време у непрестаној борби за голи опстанак. Борба за извор прихода, за кров над главом и обезбеђење сопствене породице у непрекидном раду остављала је мало простора за слободне активности и досаду.

У новије време све већи број људи има могућност да проводи време у доколици. Бертранд Расл каже да је за велика остварења и креативност потребна доколица. Међутим ова његова мисао односи се на психички здраве и креативне људе, док у случају психички лабилних људи доколица може да буде претежак терет.

У појединим примерима убистава примећује се врло изражена отупелост или одсуство (са)осећања према другим људима. Да би у својој поремећеној представи света и свом безобличном животу нашао нешто забаве, убица понекад ствара задовољство тако што чини зверства непојмљива нормалном уму. На овај начин убица кроз испољавање садизма буди у себи узбуђења која није у стању да доживи у нормалном животу.

 

Литература:

"Психологија убиства" - Колин Вилсон, Градина, 1990

8.2.2005.