Ко су то интелектуалци?

Постоје образовани људи који сматрају да интелектуалци у ствари не постоје. Ако интелектуалци заиста не постоје, зашто је овај термин уопште измишљен?

С друге стране, ако интелектуалци постоје, занимљиво је доћи до закључка како их уопште препознати. И коначно, ако постоје, каква им је улога у друштву?

Чланак који следи покушаће да прикаже приватно мишљење на ову тему. Дакле завалите се у своју столицу и наставите даље читање, можда ћете наћи и нешто интересантно.

 

Први покушаји дефиниције интелектуалца

Иако знам да је то помало досадно, ипак је неизбежно поменути неке дефиниције интелектуалца које се могу наћи у литератури или обичном животу. Ово је потребно како би читалац чланка ипак разумео да се ради о много озбиљнијој теми која задире у разне поре друштвеног живота и разноврсне људске интересе. То се може видети из разноликости дефиниција које следе.

• Дефиниција прва: неки мисле да је интелектуалац савест друштва, јавно иступа у име истине и правде за све.
• Дефиниција друга: по некима интелектуалац се ставља у исти друштвени контекст са пролетерима у капиталистичким друштвима, и даје му се нека врста лидерске улоге.
• Дефиниција трећа: интелектуалац је школован човек.
• Дефиниција четврта: интелектуалац је "човек од закона", који се универзално супротставља злоупотреби силе и угрожавању опште људске добробити.
• Дефиниција пета: интелектуалац је интелигентна и врло образована особа која проводи време размишљајући о сложеним идејама и дискутујући о њима.

 

Дефиниција интелектуалца

Пошто овај чланак има на уму смртника који жели да сазна још за живота шта је аутор овог чланка желео да каже, ево одмах дефиниције, како би се могла упоредити са претходним дефиницијама које сте горе прочитали, и како би могли да кренемо директно од средишта теме.

Дакле, интелектуалац је особа која има следеће особине:

• трага за објективном истином и успешан је у томе изнад просека;
• интелектуално се бави темама које су битне за друштво (превасходно наука или јавни живот);
• контролише своје емоције у трагању за објективном истином.
• подређује своје материјалне, политичке и друге интересе трагању за објективном истином;
• то је особа чије високо образовање је изнад просека.

У даљем тексту можете наћи не само објашњење за ове особине које су углавном јасне саме по себи, већ и неке занимљиве поставке о интелектуалцима које проистичу из овакве дефиниције.

 

Интелектуалац и објективност

Објективност је основна особина интелектуалца. Без ње он је не само лично већ и друштвено некористан, у буквалном смислу те речи. Размишљати само ради размишљања одлика је лењих. Објективност је живо месо размишљања.

Ево шта каже Сарт о односу интелектуалаца његовог времена и њихове објективности: "Посебно је питање зашто су многи интелектуалци тако брзи да стану на нечију страну. Управо то што су интелектуалци требало би да њихов мозак заустави у заузимању ставова ове или оне стране зато што би они требало да се налазе на страни истине. Заузимање става са пуним познавањем чињеница је у реду. Заузимање става у околностима незнања значи клизање према партикуларном. То значи напуштање дефиниционог критеријума интелектуализма".

Необјективност је супротна објективности и типично је узрокована следећим факторима:

• емотивност, пристрасност, претеривање, занешеност;
• недостатак чињеница;
• мало животно искуство;
• склоност неограниченом маштању лишеном неопходног осећаја за реалност.

Природне науке (физика, хемија, математика и друге) подстичу објективност јер су засноване на природним, углавном јединственим и већином очигледним законима; друштвене науке пак, обилују далеко већим бројем дијаметрално супротних истовремено важећих теорија (психологија, социологија, филозофија и друге) па од оних који се баве друштвеним професијама захтевају додатан напор да остану у оквирима реалности како у својој струци тако и ван ње.

 

Интелектуалац и емотивност

Личне емоције су неодвојиви део људске природе који највише утиче на објективност. Зато су размишљање, објективност и емоције јединствена и складна целина, право свето тројство интелектуализма.

Главни проблем објективности није толико недостатак чињеница, колико острашћеност, или емоције. Иако су емоције неизбежни и подстицајни део људске природе, они су истовремено и његови граничници. Ко зна колико људских свађа, неразумевања, научних открића, и било чега другог није решено због људских емоција? Човек у јаким емоцијама није у стању да објективно резонује.

У огромној већини дискусија међу људима, мање се размењују мишљења а много више се размењују или одржавају личне емоције. Чак и када покушава да аргументује, човек у већини случајева само покушава да нађе разумни аргумент који неће поткопати његове емоције према теми о којој дискутује.

Још почетком прошлог века рекламни агенти су почели да уче своје ученике да се у рекламама за производе не обраћају људском разуму, већ људској подсвести - емоцијама. На жалост, ово је само још више отворило врата манипулацијама и дезинформацијама које су потом уследиле користећи овај принцип.

Неинтелектуалца више интересује да јавно докаже да је у праву. Интелектуалца, међутим, пре свега занима да дође до објективне истине, па макар и уз жртву да то није у складу са оним што је до тада мислио и осећао. Доминација емотивности у размишљању и дискусији највећи је непријатељ интелектуалца. Интелектуалац је спреман да поштује чињенице чак и онда када је то супротно његовим ранијим уверењима. У психологији то се назива еластичност мишљења и по руским ауторима сматра се једним од фактора интелигенције појединца.

Емоције су неодвојиви и користан део људске природе. Емоције су узрочник најбољих али и најгорих појава у људском друштву (погроми, геноцид, ратови, мржња, убиства, силовања, неразумност). Интелект обично служи само као пасиван слуга емоцијама код највећег броја људи. Код интелектуалаца међутим, однос интелекта и емоција је померен у корист интелекта. Интелектуалац дефинитивно мора имати научену или природну склоност ка избалансираним емоцијама, како би могао да препозна истину што мање замагљену сопственим емотивним бурама. Отуда је свест о сопственим емоцијама као и пажљиво одржавање односа разума и нагона током мисаоног процеса, вероватно најважнија особина интелектуалца.

 

Промењена улога интелектуалца

Од средине прошлог века идентитет интелектуалца и његова улога у друштву доживела је значајан пад. Сам појам интелектуалца постао је замагљен (отуда толики број прилично различитих дефиниција).

Светска глобализација је значајно допринела разводњавању појма интелектуалца јер поспешује губљење способности појединца да самостално и објективно размишља о ширим појавама. Глобализација ово постиже лошим и претерано специјалистичким образовањем, потенцирањем просечности и потрошачким менталитетом. Дејство медија и дезинформисање је тако велико да појединац у друштву има врло мало шанси да постане интелектуалац.

 

Интелектуалци и глобализам

Ова два појма су суштински супротстављени.

Глобализам подразумева масовну истоветну културу, ниско или најуже специјализовање образовања, институционализацију и пуну контролу свих друштвених дешавања. Деловање интелектуалца како смо га дефинисали у горњем тексту је сасвим супротно модерном глобализму: он је самосталан мислилац, интелектуално независтан од институција, често јавно изражава своју вољу и своје мишљење, одбија да своје мишљење прилагођава званичној дневној политици, својим образовањем и дубином мишљења разоткрива дезинформације итд.

Међутим, као и сви други системи владавине, и глобализам радо покушава да интелектуалце искористи у својој дневној политици. Политичка употреба интелектуалаца је саставни део сваке политичке власти. Свака власт је током историје покушавала да искористи, контролише, или заплаши интелектуалце. Са друге стране, интелектуалац је углавном у незавидном положају ако покуша да парира притиску власти. Ниво отпора који интелектуалац пружа зависи од величине његовог сопственог интелектуализма, који у појединим случајевима иде и до крајњости. Сукоби интелектуалаца и друштва постојали су много пре данашњег времена; довољно је сетити се положаја интелектуалаца у средњем веку: били су мучени, протеривани, спаљивани. Интелектуално дивљаштво којем су понекад изложени неки интелектуалци данас често су само другачија форма тортуре коју су трпели њихови претходници у ранијем временима.

 

Интелектуализам као брана манипулацији

Манипулација масама у свим друштвима је значајним својим делом заснована на ниском интелектуализму маса. Употреба неинтелектуализма маса за политичке, економске, или друге циљеве има неке своје честе облике од којих наводим само неке разноврсне примере:

• рекламе: углавном користе подсвесне методе деловања;
• дезинформације свих врста: пласирају се као гласине или кроз медије;
• пример литерарног опуса књижевнице Агате Кристи је поучан. Њени романи су били први који су у литератури широко и успешно популарисали криминални роман. У њима су коришћењем људске знатижеље и склоности ка забави уз детективске претраге умешно додата убиства. На овај начин практично неосетно, убиство се представило УЗ забавну активност, па самим тим је и оно постајало забава за њене читаоце. Ови романи су први почели да припремају терен за касније експлицитне сцене убиства у данашњим холивудским и другим филмовима.
• холивудски филмови: силовања, убиства и мучења сваке врсте приказују се чак и малој деци широм планете.

 

Значај интелектуалаца

Интелектуалци дају тачна предвиђања и дијагнозе природних или друштвених појава, или доприносе значајније напретку људске мисли у некој научној области. Интелектуалци нису једини који дају значајни допринос људском знању, али су вероватно најпродорнији потенцијал којим друштво располаже.

Понегде се интелектуалци називају елитом али је елита шири појам од интелектуалаца, и може да обухвати сасвим неинтелектуалне људе. У том погледу могло би се рећи да су интелектуалци у суштини "елита елите".

Међутим, практични значај интелектуалца у друштву у директној је сразмери са квалитетом друштвених односа. Низак квалитет односа у друштву води сузбијању интелектуалаца, што се лако запажа у диктатурама, мада сузбијање интелектуалаца није ограничено само на овај облик уређења. Ни једно познато друштво у свету данас не воде интелектуалци. Генерално идеја Платона да филозофи воде друштво остаће дуго векова само утопија, јер је људско друштво још увек на нивоу својих предака по девизи "јачи тлачи". Уско-сопственички друштвени слојеви увек ће потискивати или искоришћавати интелектуалце у својим срединама, све док у неким будућим далеким временима човечанство евентуално не досегне неки квалитетнији степен свести који ће допустити да "бољи владају". Тако ће филозофи нашег Платона морати још врло дуго да тапкају у месту чекајући на своје право место у људском друштву.

 

---

Референце:
http://www.pum.umontreal.ca/revues/surfaces/vol6/hall.html

10.10.2004