Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Манипулација / ТВ: кратка психолошка анализа

Суштина психолошке преваре у телевизијском програму

- кратка психолошка анализа

Овај чланак је у целини лично мишљење његовог аутора и као такав не представља званичан став било какве организације или институције. Чланак објашњава психолошке и социјалне механизме поразаног деловања телевизије на људску психу и тело.

 

Везивање пажње

Када седнемо пред телевизијски екран, човекова па жња се везује за тв програм зато што телевизијски програм има следеће особине:

  • натприродност. По томе се телевизија разликује од позоришта, које се уз све сценске ефекте не може ни приближити телевизији.
  • визуелан. Од свих стимулуса које човек прима, утицај визуелних импулса је најзначајнији и најтрајнији на човека.
  • необичност.
  • непредвидљивост.
  • променљивост.
  • довољно брза смењивост подражаја.
  • навика гледања. Многоструким вишегодишњим понављањем створена је навика заборављања текућих проблема гледањем телевизије.

Човеков ум природно реагује на сваки од ових везујућих елемената аутоматском пажњом. Зато телевизијски подражаји прикивају човекову пажњу сатима, изолујући га од околног света у потпуности. Ни један други постојећи медијум нема сва ова својства нити их има у толикој мери као телевизија.

Као природна последица горњих фактора пажње, можемо закључити да се телевизија служи хипнотичким ефектима.

 

Улазна врата у потсвесни свет

Код свих врста људске зависности (телевизија, дрога, пушење, коцка и друго) дешава се једна иста појава: заобилажење разума и продор агресора до људске потсвести.

Телевизија подсећа на снове због доминантно визуелног облика стимулисања. Својим хипнотичким дејством телевизија заобилази суд разума исто као што снови долазећи из потсвести немају ограничења виших центара интелекта. Тако телевизијски власници делују на милијарде гледалаца телевизије кроз отворена врата право на њихов најтајнији и основни део психе: на њихову потсвест.

 

Телевизија и снови

У нормалним околностима осећања и снови су пројекција односа психичких подсистема која се одражава на вишу свест. Овде ћемо се задржати на сновима због њихове визуелне сличности са телевизијом.

Сневање је необичан механизам људске психе коме су посвећене читаве гране психологије. Сан је симболичко аутоматско коришћење повезаних менталних слика и других стимуланса којима се изражавају односи психичких подсистема у вишим центрима интелекта. Сан може представљати појединачне слике али и читаве видео записе са ирационалним садржајем. Нагомилана енергија потсвесних психичких подсистема преноси се сновима у вишу свест у облику видео записа - филма са симболичким садржајем. Ови симболи снова различити су за сваког сневача и њихово тумачење је врло тешко чак и за искусног психолога-психијатра.

Снови и осећања су природан метод метод комуникације између раздвојених делова свести са крајњим циљем опуштања напетости. Продором подсвесних садржаја у вишу свест, снови се могу чак и анализирати и помоћи сневачу да постане свеснији неких проблема који га потсвесно тиште. За разлику од снова телевизија је неприродна и има обрнути ефекат.

Уместо да делује изнутра ка вишим центрима интелекта, и помогне да се разреши напетост, телевизија делује спољњим визуелним подражајима на психичке подсистеме унутар људске подсвести. Деловање телевизије дешава се мимо људског разума и слике се директно пројектују на људску подсвест, чиме се неконтролисано активирају подсвесни психички подсистемаи. Лишено благотворног разумског филтра, телевизијско деловање на потсвест је скоро потпуно неконтролисано од ТВ гледаоца тј препуштено на милост и немилост ствараоцу телевизијског програма.

 

Разум као маска

Уместо да разум послужи као главни судија телевизијског информисања, он са телевизијским садржајем, бар када је реч о интересима гледаоца - нема никакве везе са ТВ програмом. Разум је нешто неважно, сувишно и непожељно. Муњевитим смењивањем разних садржаја, па чак и дневника, гледалац се затрпава саопштењима, мишљењима, сумњивим полуистинама. Обузет масовним назови-информисањем, гледалац не може да класисификује информације које добија и да о њима промисли.

Све информације које ТВ програм пружа заогрнуте су истањеним плаштом разума као неким прекривачем испод кога ничега нема. Телевизијске емисије о мењању жена, реални шоу са егзотичног острва, свадба пред камерама за 48 сати, параде певача, приче глумаца о њиховом испразном животу - све је то један гемишт срамоте и пораза разума. Емисије једноставно не служе ничему. Чак и када су дате у облику суве информације, ова информација је плитка, недоречена, једнострана, примитивна.

Разум је избачен са телевизије.

 12.9.2009