Манипулација / ТВ: деформисање гледалишта

Објављено 09 јул 2005 | Погодака: 902

Деформисање гледалишта

Овај чланак је у целини лично мишљење његовог аутора и као такав не представља званичан став било какве организације или институције. Чланак објашњава психолошке и социјалне механизме поразаног деловања телевизије на људску психу и тело.

Лажна правда

У опису деловања и примене закона, филмови се служе стереотипом "правда по сваку цену". Рамбо стил постизања циљева је уобичајен. Закони постоје да би се кршили онако како то некоме одговара да би остварио "правду". Наравно, оно што ови филмови не објашњавају јесте да ако свако спроводи "своју" правду, онда правда и не постоји - постоји само право јачег.

Кроз игране филмове спроводи се пропаганда да су државне институције толико корумпиране да су сви њени чиниоци бесмислени. Овакав став у ствари значи правдање силе као јединог алата правде.

Последица ових деловања на телевизији: оправдати право јачег и елиминисати устав и законе као обавезу за све; по њима, закони морају важити само за најслабије (ово је мишљење неких сатанистичких секти али такође и фашистичко убеђење).

Секс на ТВ

Телевизија уместо комплесне љубави, хуманости и филантропије нуди нешто друго - огољени секс. Огромна снага људског нагона за сексом и за љубављу искоришћена је на телевизији.

Љубав је комплексна и искључиво људска особина. Љубав укључује у себи бар два основна дела: секс као нагон нижег нивоа и љубав у ужем смислу као особину вишег нивоа. Само оба ова дела љубави узета заједно дају оно што се у овом тексту назива љубав.

Сводећи човекову љубав само на секс, телевизија чини оно што је увек и радила - покушава да сведе човека на животињу. Пошто је управо секс изузетно снажан нагон који је у људском друштву често осујећен, телевизија користећи секс практично има снажно оружје за манипулацију људима.

Тако се на телевизији секс приказује у свим облицима: рекламе, филмови, па чак и информативне емисије обилују индиректним или сасвим директним облицима секса. У дневницима водитељке са изазовним деколтеом и "несташним" ногама у мини-сукњицама често привлаче већу пажњу него оно што читају. А шта тек рећи о филмовима и рекламама - они су буквално преплављени сексом.

У филмовима је сасвим уобичајено представљен секс, док се љубав приказује само узгредно, необавезно и површно. Чин блискости на филмском платну обично је сведен на бесмислен ритуални пољубац при доласку или одласку из куће. Уместо речи љубав, у филмовима се употребљава фраза "водити љубав", чији бесмислени мимикријски термин сакрива огољени секс. Упознавање двоје људи праћено је рутинским сексом за једну ноћ, који има таман толики значај колико попити чашу воде пред спавање; након овога актери секса понекад се евентуално "заљубе", обично из неког интереса. Овакав наказан однос парова своди човека на животињу.

По наводима Л. Волф, у књизи "Watching America" групе аутора, на телевизији секс је углавном приказан без последица, без забринутости или лошег искуства. Циљ оваквог приказа је анимализација људи.

Анимализација људи кроз огољавање љубави и рутинско упражњавање секса доводи до сакаћења породице, јер се величају предбрачне сексуалне везе без љубави. Овакво истицање негира значај људскости и значај сопствене породице. Колико је телевизија ефикасна у уништавању породице довољно показује статистика брачних развода. И на крају овог одељка не могу а да не наведем "рекламу" коју је објавио Први програм радио телевизије Србије 20. новембра 2005 око 7:45 часова изјутра: "Брак није у моди - будите обучени за живот", који је приказала жена пукнувши рукама по надуваној папирној кеси. Тако је заступање здравља народа плаћено поруком негирања брака а тиме и породице.

Психофизичке деформације услед гледања телевизије

Дејство телевизије може се укратко означити као колективно испирање мозга. У покушају да сумирам бар неке од главних ефеката телевизије на људско здравље изложићу следеће:

васпитавање ума за физичку лењост. Физичка лењост осигурава гојазност и већину деформитета, физичке деградације и болести модерног доба. Физичка неспособност која се неизбежно јавља као последица физичке лењости је изванредна подлога за интелектуалну неспособност.
васпитавање ума за интелектуалну лењост и одсуство креативности. Огромно време проведено пред телевизором у хитнотичком гледању навикава човека на менталну неактивност. Такође, телевизија велича "једноставност"; за већину људи ово је врло привлачно - зар није лепо кад други размишљају уместо вас? Можда ово и јесте лепо, али зашто би они ово радили за ваше добро?
зависност од телевизије када треба донети неки закључак. Гледаоци се и не труде да разумеју сложеније појаве око себе - ту је за њих на пример на сваких сат времена нови телевизијски дневник који ће им "објаснити" о чему реч. Зашто онда уопште размишљати?
телевизија уместо личног трагања за истином нуди и намеће јавно мишљење или "јавну истину". Чак иако ово мишљење може бити само мишљење коментатора неког канала, јавност овог мишљења и могућност да се оно чује у милионима домова чини ово наметнуто мишљење широко распрострањеним и даје му привид општег, колективног мишљења. Зато људи често кажу "...али то је сам чуо на телевизији!" као да је реч о некој чињеници.

смањено осећање за време.

За време гледања телевизије осећај за проток времена је умањен, слично као у сну. Разноврсне слике које се брзо смењују аутоматски прикивају пажњу на екран. Садржаји који су из прошлости, садашњости, будућности, и они неодређени у времену измешани су у свеопшту конфузију која бомбардује мозак гледаоца. Овакав губитак временске оријентације поспешује хипнотичко и манипулативно дејство телевизије.

одвајање гледалаца од реалног живота, тј живот у измишљеном свету (виртуална реалност) у сврху стицања користи других људи. Без обзира колика је отпорност гледалаца на манипулацију, сама прикованост за екран и утрошак времена на имагинарне телевизијске представе чине да ГЛЕДАЛАЦ НЕ САМО ДА ЖИВИ У ИЗМИШЉЕНОМ СВЕТУ, ОН ТОКОМ ГЛЕДАЊА ТЕЛЕВИЗИЈЕ ЖИВИ ЖИВОТ КОЈИ МУ ЈЕ НЕКО ДРУГИ ИЗМИСЛИО! Пошто је за већину становника гледање телевизије вишечасновна свакодневна активност евидентна је димензија проблема.
телевизија пропагира да не постоји ауторитет нити виши морални принцип. Деца се приказују као одрасли људи у облику кепеца - пример Барта Симпсона (Bart Simpson) то јасно илуструје.
навика да се буде подложан туђим (и не само телевизијским) утицајима. Као јасна последица сталног живота у хипнотичком ТВ трансу јавља се зависност од туђег мишљења и подложност туђим наређењима која не морају потицати са телевизије. У ТВ гледаоцу се подстиче инфантилизам.

Гледаоци свих животних доба жртве су најдиректније манипулације.

Највеће жртве телевизије су деца. Какве шансе имају деца да се психички одбране од сцена убистава, мучења, и силовања којима телевизија обилује?
Наравно никакве.

Поменуто одсуство ауторитета на телевизији, хедонизам и одсуство сваке моралности код деце има за сврху креирање поживотињеног човека.

телевизија узрокује значајно умањење способности коришћења критичког мишљења и рационалног погледа на свет.
Телевизија покушава да упрости, банализује и подетињи људски поглед на свет.
Телевизија деформише све чињенице, укључујући и саму историју. Нпр у телевизијској емисији на београдској телевизији извесна "водитељка" Оливера покушава да прави вицеве када њен гост у емисији говори о геноцидном страдања њиховог сопственог народа на Косову. Или нпр. напад на Вијетнам се у медијима приказује као чин доказивања храбрости окупаторских војника због искушења којима су били изложени.
гледаоци усвајају део телевизијског лажног живота и примењују га у свом животу. Колико пута сте упоредили сцене, мишљења, атмосферу и друге елементе виђене на телевизији са реалним животом? Вероватно нисте ни свесни колико много. На сличан начин човек много пута упоређује али и примењује своја научена понашања преносећи их из телевизијске виртуелне стварности у своју реалност. Неосетљивост и нехуманост које човек учи на телевизији пренеће у своју породицу, на своје пријатеље, примениће на послу, и у свом схватању света. Деца као најосетљивији део популације опет су највише угрожена: познати су случајеви деце која киднапују мању децу и окрутно их убијају имитирајући оно што су научила на телевизији.
гледалац треба да прихвати неестетски облик тј. да изгуби смисао за лепо.
гледалац треба да се поживотињи. Само анимални нагони су добри нагони по телевизијским креаторима. Скоро сви цртани ликови за децу представљени су кроз животињске ликове. Манипулативне поруке су усмерене у циљу поживотињења човека.
телевизијски гледалац прихвата као нормално испољавање и истицање ненормалних и болесних појава као што су педерастија, педофилија, лезбејство, инцест, шовинизам полова, убиство и друго, иако он сам лично можда не припада овим групама људи. Свакодневним гледањем негативних и вештачки наглашених појава које се на телевизији приказују као да су сасвим уобичајен и чест део живота, гледалац стиче лажан утисак да су ове појаве толико раширене да су "нормалне", па их он као такве и прихвата као уобичајен део свог окружења. Наравно да је исправно уочавање и третирање негативних појава у друштву значајно, али наказни материјалистички оријентисан телевизијски програм сигурно не помаже да се ова ситуација поправи, на против.
Како се продужава конкретна сесија гледања телевизије, тако се увећава психичка инерција гледаоца и повећава се вероватноћа да ће гледалац наставити да гледа телевизију.
Телевизија смањује и уништава социјалну комуникацију. Експерименти у два канадска градића пре но што је телевизија уведена и после тога показују велики пад друштвених активности након увођења телевизије.
телевизија уништава здрав однос деце и родитеља. Наиме, васпитавање деце постаје мање важно од телевизијског утицаја. Дрога, секс, пушење, неморал, нехуманост, пропагирају се на телевизији, обухватајући и родитеље и децу, па су и једни и други жртве телевизије. Зато родитељи не уочавају исправно нити правовремено опасност од ових порока и ослабљују своје васпитавање деце у овом погледу. У складу са претходном тачком, родитељ прихвата ненормалне појаве и не реагује на њих адекватно у случају васпитавања своје деце. Телевизија такође постаје замена за присуство родитеља и замена за дечје васпитање.
често телевизија васпитава децу јаче од њихових родитеља.
Узмите у обзир време које дете проведе са запосленим родитељем и упоредите га са временом које то исто дете проведе пред телевизором, па ћете добити бољу слику овог дејства. Узмите у обзир да сам родитељ проводи време пред телевизором дајући додатан узор својој деци да и сама то чине. Узмите у обзир да и родитељи примају као здраво за готово многе узоре које им телевизија нуди или подмеће - шта онда преостаје деци него да прихвате утицај телевизије?
телевизија је основно средство психичког утицаја на масе гледалаца. Овај телевизијски измишљени свет креиран је у сврху материјалистичких, политичких и свих других најсебичнијих интереса појединаца и разних интересних група.
увежбавање ума гледалаца на неосетљивост и нехуманост. Сцене језивог насиља, убиства стварна и измишљена, преноси реалних и филмованих ратова, учење убијања кроз игру и слично, чини гледаоца неосетљивим на патњу других људи. Овако заглупљеном гледалишту лако је објаснити "оправданост" неког новог рата који ће његови представници повести у корист "завођења демократије" или неког још бесмисленијег изговора.
вежбање ума гледалаца за насиље. Телевизија је најсигурнији, најбољи и доказан начин да постанете насилни.
увежбавање ума гледалаца за убиство. Видљива је телевизијска обука починилаца аката разбојништва, садизма и убиства у реалном свету. Посебна серија чланака описује убиство у ширем контектсту као друштвену појаву.
телевизија је најважнији медијски алат за припрему, спровођење и правдање ратова. Наравно након претходних тачака јасно је да је спровођење ратова на телевизији природни продужетак других набројаних дејстава телевизије у овом чланку - све је ту: насиље, убиство, измишљени рат, па зашто не и прави рат? Довољно је сетити се ратова у последњој деценији - у свима њима телевизија је била максимално искоришћена као једно од убојних средстава, често гора од самих ратних дејстава.
жртве телевизије потпуно су несвесне манипулативног дејства телевизије. Надам се да ће ови чланци мало помоћи у том смислу.