Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Психологија / Тито - елементи карактера

Многе књиге посвећене су Јосипу Брозу Титу. Овај чланак жели да представи само једно, дакле сасвим индивидуално мишљење о карактеру тог човека и не одражава став било какве организације, фирме или институције. Мотив за чланак је потреба да створимо, свако за себе, своје приватно мишљење о томе ко је и какав је био човек који је све југословенске народе чврстом руком водио читавих 35 година и утицао на милионе људских живота.

 

Све значајније чињенице поменуте у чланку потичу из врло занимљиве и незаобилазне књиге нашег историчара Пере Симића "Тито - феномен 20 века", у издању Службеног гласника, 3 издање, 2011 година. Овај аутор објавио је више десетина историографских и других издања, од којих један значајан број наслова описује елементе из Брозовог живота. У свом истраживачком раду поред осталих бројних извора обавио је лично истраживања руских архивсих материјала у Москви. Добитник је више награда на пољу новинарства и културе.

 

Почетно окружење и породица

Да би смо видели почетак формирања Брозовог карактера, добро је кренути од почетка, онако како је његов развој текао.

За Кумровец, Брозово родно место, сви се извори слажу да је дотични крај био појам сиромаштва, П. С. наводи да је наталитет у том крају био већи него у најзабитијим крајевима Отоманске империје. Брозова мајка је била Словенка на чијим је плећима била цела кућа. Oтац je упамћен већином по шамарању деце и пијанству него по било чему позитивном. Чини се да је Броз касније у животу имао врло мало или нимало контакта са сопственим оцем, па чак по наводу П.С. није лично присуствовао преносу његових остатака који је 1957 године организовао део партијског врха. Број Брозове браће и сестара је различито навођен у изворима, што је вероватно и у вези са тешком бедом која је владала у том крају Загорја.

Стиче се утисак да су односи између Броза и његове непосредне породице били су обострано хладни и сирови. Мали изузетак од овога представља извесна блискост према старијем брату Мартину вероватно зато што га је овај у једном периоду помагао у Бечу у коме се Броз задесио током својих безбројних лутања.

Хладноћа и сировост добијена кроз породицу и друштвено окружење у раном периоду можда могу да укажу на основу његовог карактера.

 

Образовање

Како наводи П.С. у нижу пучку школу Брозу први пут креће 1900 године и понавља први разред. Потом завршава остале три године ове школе. П.С. сматра на основу различитих података, да је после ниже пучке школе Броз ишао две године у школу за понављаче ("опетовница"), иако се ово, као и многе друге касније ствари из Брозовог живота, строго крило у социјалистичкој Југославији. Броз је касније у разним приликама говорио да је скоро сваке године добијао прву награду за учење, што не одговара истини и говори у прилог подацима које наводи П.С.

Броз је у школи имао одличну оцену из владања јер је био послушан према учитељима, па је забележено да је имао обавезу да потказује немирне ђаке у одсуству учитеља, записује њихова имена на табли, и кажњава их дрвеним штапом.

После опетовнице Броз је покушао да ради као келнер опчињен њиховим белим оделима (која је и много касније као државник врло често носио у званичним приликама), али је од тога брзо одустао.

У периоду 1907-1911 похађа браварску школу уз рад у радионици. Школу завршава са двојкама из свих шест предмета, док је из владања, као и раније био похвалан, очигледно показујући вешту комуникацију у друштву која ће му касније постати заштитни знак међу светским политичарима.

Након формалног школовања, 20-годишњи Броз се запошљава, али уместо да покуша да ради он мења радна места брже него Брзи Гонзал из цртаног филма: ни на једном месту не остаје дуже од 2 до 8 месеци.

Броз демонстрира и даље исте луталачке особине прелазећи из Југославије у централну Европу. Познато је да се по истом шаблону путовао по разним европским земљама заустављајући се под формом "рада" у свакојаким фабрикама и радионицама, остајући од само десетак дана до 10 месеци на једном радном месту.

Не можемо а да не приметимо колико је необично да један млад човек који од најранијих дана живота показује способност вештог сналажења у друштву, упркос таквим својим способностима, није у стању да се докаже као способан и употребљив радник. Већ у раном периоду Брозовог живота намеће се претпоставка да је Броз био изразити авантуриста и несталан човек. Брозову несталност ће по свој прилици касније осетити и његова прва породица коју је засновао са 14-годишњом девојчицом (наводи П.С., а то потврђују и јавни извори на Интернету) Пелагијом Белоусовом у Русији врло добро осетити. Ако узмемо у обзир Брозове претежно ниске оцене током школовања, није немогуће да је Броз можда био толико неспособан за рад да је на сваком месту отпуштан у кратком року.

Чини се да је склоност лутању остала трајна Брозова карактеристика и доћи ће до изражаја поред осталог и касније када је био у руском заробљеништву. У свом одговору на партијски упитник у централи Коминтерне у Москви [П.С стр 50], на питање због чега је после октобарске револуције напуштао ранија радна места, Броз не даје одговор, већ је то учинио неко други за њега штитећи га по партијској линији: "Друг Валтер - члан ЦК КПЈ". Занимљиво је дакле, да је испитивач у Москви такође запазио необичност Брозових лутања и покушао да добије одговор, који му је партијски ускраћен.

У Бечу захваљујући помоћи брата Мартина, узима извесно време часове плеса и клавира. Много касније ово његово знање ће толико запањити неке људе пред којима је успео да се присети овог знања, да ће неке његове биографе навести на закључак да је Броз некакав двојник "подметнут" уместо оног "правог" Тита. Наравно да је такво мишљење крајње невероватно. Међутим та Брозова екскурзија у поље уметности може да значи да је своју необразованост и друге недостатке покушавао да прикрије неком врстом спољашњег сјаја, а то ће чинити и целог живота. Иако евидентно минорно образован, Броз ће као државник са задовољством примати сијасет почасних доктората, који су јасно имали сврху да угоде сујети овог припростог човека.

 

Како се постаје генерални секретар партије

Занимљиво је да је аутор Перо Симић пронашао и изложио у својој књизи резултате истраживања руских архива. У њима је П.С. пронашао низ докумената у којима Броз, тада перспективни комунистички кадар, директно потказује своје партијске другове у централи Коминтерне у Москви!

У то доба Комунистичка интернационала са центром у Москви имала је разгранате везе се другим комунистичким партијама широм света. Москва је контролисала сложену структуру партијских организација и увела строгу партијску хијерархију на глобалном нивоу. Све комунистичке партије имале су своје најниже огранке у својим земљама, а централни комитет сваке партије имао је своје представнике у регионалним европским центрима, а ови су имали своје представнике у Москви у самој Коминтерни. Ова огромна организација хранила се финансијама из СССР-а. Врховни владар ове организације био је Стаљин. Партијска дисциплина је била ригорозна у буквалном смислу те речи: за малу грешку или чак безазлену сумњу, чак и по обичној достави потказивача, људи су били осуђивани на смрт и по кратком поступку убијени.

Броз је својом ванредном друштвеном вештином остварио муњевити успон у регионалној загребачкој организацији КП, а потом са врло добрим препорукама партијских функционера КПЈ био делегиран прво у Европу, а потом у Русију, у сам центар комунистичких збивања. Добио је највише препоруке од својих другова који су како изгледа имали велико поверење у њега и његове ПАРТИЈСКЕ способности, несебично очекујући да ће са Брозовим напредовањем напредовати и сама КПЈ. Међутим, они који су предложили Броза за напредовање и који су га делегирали у Москву, нису ни слутили шта ће бити последица њиховог несебичног улагања у Брозово напредовање.

Одмах по доласку у Москву Броз је пријавио оне исте људе који су му тако безгранично веровали. Као што смо констатовали, у то доба чак и најмање инсинуације могле су човека, а посебно партијског радника да коштају живота. На основу докумената које П.С: наводи у својој књизи, ево судбине тек неколико Брозових партијских колега и шта је Броз пријавио за сваког од њих:

Јосип Чижински (Милан Горкић), факултетски образован, у КПЈ од оснивања, секретар ЦК КПЈ од 1932, ухапшен у Москви 14.8.1937,
ликвидиран 1.11.1937, посмртно рехабилитован у СССР 1956.

Брозове пријаве:
4.3.1935: "све држи у својим рукама. Тешко је рећи из којих разлога то ради. Могуће је да нема довољно повјерења у политичке способности другова...... Постоји једна његова познаница не знам гдје мислим у Чешкој, код које одлази кад има могућност да отпутује за вријеме одмора на два-три дана.... (тешка оптужба за оно доба, јер је Коминтерна без изузетка захтевала да све приватне везе буду пријављене)..................... Он се понаша с људима као да у њих има повјерења... а напротив с таквим људима треба бити опрезан, треба их више провјеравати."

  Иван Гржетић (Флајшер), функционер КПЈ и представник у Коминтерни, ликвидиран у Москви 3.11.1937

Брозове пријаве:
4.3.1935: "....сада а и раније лењ....."

лето 1936 парафразирам на основу П.С.: ..... bezosećajan .... birokratski ..... nemaran ..... pravi pijanica .... ne radi nikakav posao.

31.8.1936: "променио свој карактер......не уме да привуче људе, не уме да се прилагоди масама ......" (човек и није радио са масама у то време).

23.9.1938: "само ми се није допадало што је волио да попије ..... 1934 ... је још тада оставио на мене лош утисак .... јер он својим понашањем које сам окарактерисао као саботерско, срамоти нашу партију."

  Адолф Мук (Леви), црногорски комуниста, члан Политбироа ЦК КПЈ, извукао живу главу из Москве али га стрељали италијански фашисти 1943.

Брозове пријаве:
 4.3.1935 парафразирам: строг према нижима у партијској хијерархији, а понизан према вишима ................... има буржоаско понашање.

4.3.1935:"политички није изграђен .... дозволио да се догоде грешке јер није могао да се оријентише ..... нема политичку перспективу"

лето 1937: критиковао први стаљинистички процес у Москви и констатовао да ће то шкодити.

Ђуро Цвијић (Крешић), секретар ЦК КПЈ, ликвидиран у Москви 1938 године, посмртно рехабилитован у СССР 1963.

Брозове пријаве:
 лето 1936: "има лошу особину да понекад шири разне гласине. Није познато како сазнаје неке ствари ...... још није заслужио да се прекине његово посматрање"

31.8.1936: "сматрам да се није отарасио својих фракционашких ставова"

23.9.1938:: "све време сам на њега гледао као на фракционаша и нисам имао повјерења у њега".

  Карел Худомаљ (Оскар), извукао главу из Москве, касније стрељан у Маутхаузену 1944. Брозове пријаве:
 4.3.1935: "код друга Оскара у великој мери постоји тежња за вођством. Између њега и ЦК више пута је било размимоилажења ...... Његова критика понекад добија особине кавге и раздора"
  Камил Хорватин (Петровски), ликвидиран 1938 у Москви

Брозове пријаве:
 4.3.1935: "његово опхођење са радницима раније није баш било добро. Имао је неку интелектуалистичку црту, није имао понашање правог партијца и то је људе плашило ... на њих (људе) је гледао с висине. Његово понашање се радницима није допадало .... "

31.8.1936: "не уме да привуче људе, не уме да се прилагоди масама (индиректно, говорећи о Флајшеру) .... Нема прилаз људима,.... груб у комуникацији"

  Сима Миљуш, функционер загребачког огранка КПЈ , ухапшен у Москви 1937,
ликвидиран 1937
Брозове пријаве:
 23.9.1938: "никада с њим нисам заједно радио, а о њему сам имао лоше утиске"
  Петко Милетић, члан Политбироа ЦК КПЈ, умро током заточеништва у СССР, а 1963 посмртно рехабилитован у СССР.

1938: "ради протв линије фамилије [партије] и Седмог конгреса Коминтерне"

 

Сима Марковић (Милић), факултетски образован, предводник српског пролетаријата и умерене тзв десне фракције која је била мање по вољи Москви, један од оснивача КПЈ, генерални секретар КПЈ, ухапшен у Москви 20.7.1938 у СССР постхумно рехабилитован 1958 године

Брозове пријаве:
31.8.1936: потсетио их да је Марковић био једном искључен из КПЈ (смењен под утицајем Стаљина); поново окупља своју групу; "не улива повјерење будући да се не види да је одстранио своје фракционаштво"


23.9.1938: "... знао је да сам ја један од криваца за његову ликвидацију и ликвидацију његове фракције." 

По наводу П.С. неке од својих другова Броз је пријављивао и постхумно како би уверио Москву у своју безграничну оданост другу Стаљину. Неке од ових Брозових пријава су толико нелогичне да подсећају на виц, као што је пријава о Сими Миљушу у којој се каже: "Никада с њим нисам заједно радио, а о њему сам имао лоше утиске"! Не треба се међутим заваравати да су реченице у горњим пријавама наивне ма колико то данас тако изгледало. У оно доба за најмању сумњу човек је могао да заврши пред стрељачким стројем! По руским изворима у СССР-у око 800 чланова КПЈ од којих 100 функционера ликвидирано је у време Стаљинових чистки!

Важно је напоменути да су и други чланови КПЈ пријављивали једни друге код руских власти а не само Броз. Ми сигурно никада нећемо имати комплетну слику о томе колико су баш Брозове пријаве утицале да се побије скоро комплетан интелектуални и политички врх КПЈ. Али чињенице говоре да је само Броз остао на челу КПЈ и извукао своју главу са крвниковог пања. А то много говори само за себе, баш као и стравична горња табела потказивања. Као да се Брозова особина из најраније младости потказивања својих школских другова учитељу овде изродила у своју монстроузну деформацију.

  Друже Тито, љубичице бела,
Ти нам поби КПЈ-ота цела!

 

 

 

 

 

 

 

Координатор тима убица?

titoSpanskiRat tito5

tito4tito2tito333

По Kоупману, бившем команданту интернационалне бригаде и аутору књиге "Reason in revolt" из 1948 године, на првој горњој фотографији особа пета по реду с лева удесно је човек под конспиративним именом Чепајев иза кога се крио Тито. Да ли је ово тачно? Погледајмо онда горе и остале слике Тита из раних дана и можемо тврдити да свакако постоји значајна сличност са особом на Коупмановој фотографији!

Занимљиво је да се шпански грађански рат не помиње у Титовој биографији. Како наводе Вечерње новости од 13.11.2016 позивајући се на документе и истраживање Пере Симића, Тито је извесно боравио у Шпанији у време грађанског рата. Присуство Тита у време шпанског рата осим аутора поменуте старе књиге документовао је знатан број сведока из комунистичке интернационале и југословенске политичке елите, међу којима су: Георги Дамјанов, бивши председник Бугарске и високорангиран агент Коминтерне, дипломата Ранко Марковић, бивши отправник послова југословенске амбасаде у Тирани и Варшави, Андре Малроа, бивши француски министар културе, Густи Стридсберг, Швеђанка која је свом саборцу Брозу посветила чак две странице у својој књизи из тог периода, Јосип Копинич, агент Коминтерне, као и Морис Торез, бивши Генерални секретар ЦК КП Француске.

Овај последњи је јасно написао да је Тито у Шпанији имао улогу координатора Стаљинових ликвидација у Шпанији, тј шеф штаба за ликвидације! Како наводе Новости, Иван Крајачић је био један од Титових/Стаљинових убица који је потврдио постојање секције за ликвидације:

Četvrti odsek je radio dve vrste poslova: diverzije pod komandom ruskog generala Pavlova i likvidacije neprijatelja - trockista.

Како наводе "Новости" негде почетком 2. св. рата Титов биограф Владимир Дедијер је био сведок када је Тито рекао Анки Буторац, бившој супрузи Благоја Паровића (ликвидиран у Шпанији):
"Ја сам твога `друга` у Шпанији послао у смрт!"

Да би смо ово могли разумети треба знати да се Анка дистанцирала од свог супруга због његове љубавне везе са младом припадницом совјетског посланства у Будимпешти.  Анка је ухваћена, мучена и убијена од усташа 1942 године и касније проглашена за народног хероја. Такође треба знати да је Паровић је био један од истакнутих противника Титовог преузимања партијског руководства.

Да ли је Тито заиста имао улогу Стаљиновог шефа за ликвидације? Стицај чињеница и доказа је изванредно велики по овом питању. Тито је сасвим могуће, након изванредне улоге потказивача којом се "прославио" у Москви добио нову улогу у Шпанији, која се, очигледно савршено слаже са његовим карактером и психичким капацитетом. Тако је Тито, по свему судећи, од потказивача постао шеф убилачког тима. Сјајан наставак једне бриљантне каријере, зар не?

Преправљање историје и митоманија

По освајању државне власти, комунисти су као и сви победници покренули писање историје у складу са народном: "Што је баби мило то јој се и снило". Како Броз у тридесетим годинама није званично од Москве проглашен за генсека КПЈ, већ је до тог проглашења дошло комбинацијом смртоносне кише из Москве по партијском кадру из КПЈ, умешним подметањем пријава против дојучерашњих другова и крајње сумњивим превратом у КПЈ, педатни П.С. избројао је чак 16 различитих верзија које је Броз понудио као одговоре на питања својих биографа када је он уопште постао генсек КПЈ.

Тако П.С.наводи следеће бравуре Броза и његових биографа у одговору на ово наизглед сасвим наивно питање:

  • пролеће 1938
  • концем 1937
  • 1939
  • почетком 1937
  • лета 1937
  • после неког времена од лета 1937
  • пред крај 1937, итд.

Избегавање да се рашчисте чак и најосновнији подаци о човеку који је скоро четри деценије владао државом, тешко да може бити случајно. Преправљење историје је Брозу могло добро да послужи за прављење мита о сопственој личности и сакрије врло неугледно порекло и ниско образовање овог човека. Током живота Броз је бежећи од одговорности и полиције, осим конспиративних имена скоро безразложно наводио у формуларима различите варијанте свог имена, а касније је по доласку на власт оставио све ове нејасноће неразјашњене као да му се свиђала фама око његове личности и ореол тајанствености. Можда су на тај начин утваре прошлости биле теже проверљиве ако би се неко дрзнуо да испитује порекло или поступке нашег "највећег сина народа и народности". Овај циркуски однос према сопственој личности је можда занимљив за неко стручније психолошко испитивање, па га за сад остављамо по страни и наводимо нека наведена имена: Јозеф, Јосиф, Јосеф, Брозовић.

Још смешније или још тужније, како се посматра, су недоумице око датума рођења, око надимка а посебно око многих делова Брозове политичке каријере, што П.С. наводи на много места у својој књизи и што је изван теме овог чланка.

 

Срби и Броз

Пошто се чланак одужио због великих заслуга за народ нашег јунака, ево само неколико важнијих последица по Србе када је у питању Брозова политичка каријера:titoPozdravlja

  • убијање Срба ратних заробљеника 1945 године, а потом прогони и ликвидације оних који су ову судбину избегли и посакривали се видевши тужну судбину својих сународника.  Ликвидације ових људи у Србији су трајале ако се не варам негде до средине 1950-тих. Занимљиво је да су се усташе са изузетком избеглих у иностранство мирно вратиле својим кућама.
  • по наводу  Државне комисије за тајне гробнице од 1944 године, у Србији је евидентирано 56.180 жртава тајних гробница. Занимљиво је да су у Србији ликвидирани чак и музичари, сликари па чак и глумци, што, како наводе Новости онлајн од 3.5.2013 није био случај у Хрватској и Словенији. Комунисти су дакле сасвим поуздано, осим домаћих ратних заробљеника, ликвидирали импозантан број припадника српске духовне елите. Колико је потомака и припадника српске елите пребегло или остало у иностранству, или је претрпело душевни слом због физичког и духовног терорисања не може се проценити. Последице овог злочина српски народ осећа и данас.
  • сарадња са усташама и подршка усташком покрету до 1945 године, а након 1945 године заташкавање усташких злочина над Србима. Нпр занемаривање или ниподаштавање геноцида почињеног над Србима у Јасеновцу до те мере да су чак и цифре о жртвама различито интерпретиране.
  • ликвидација скоро комплетног српског руководства КПЈ. Каснија ликвидација сопствених сабораца на Голом Отоку од којих је велика већина српска.
  • озбиљне индиције са важним документом који показује да су партизански команданти могли да утичу на савезничко бомбадовање српских градова које је произвело врло велике српске цивилне жртве.
  • на сајту Архива Југославије, објављен је текст историчара Срђана Цветковића у коме се наводи:  "До краја 1968. од укупно 2.754.923 досијеа, колико се 1. јула 1966. налазило у документацији СДБ, ватри је предато чак 2.141.155...." Дакле у склопу промена са сменом Александра Ранковића, неко се побринуо да практично комплетна документација Службе државне безбедности буде - уништена! Шта то значи, и ко је то могао да одобри - није тешко закључити.
  • прихватање и јавно ширење става о томе да су Срби угњетавачки (!) народ са сталном историјском кривицом и под сумњом да теже доминацији над другим југословенским народима.
  • забрана повратка протераном српском становништву са Косова и Метохије након другог светског рата.
  • кланица на Сремском фронту где је српска омладина послата на крају рата, без војног искуства, а без озбиљнијег оправдања и значајније војне потребе.
  • слабљење Србије кроз парцелизацију на централну Србију и две аутономне покрајине у оквиру Србије. Индикативно је да ово није учињено ни једној другој републици већ само Србији.
  • фаворизовање самосталности покрајина у оквиру Србије што је помогло политичку блокаду српског руководства и уназађивање привреде Србије.
  • физичка и друга ликвидација српске политичке, научне и културне елите.

Занимљиво је да су Тита и његову приватну власт добрим делом одржавали српски кадрови међу којима се истичу Слободан Пенезић и Александар Ранковић; исто је тако занимљиво да су обојица уклоњени са политичке сцене, први физички (уз врло извесну активност другог!), а други политички. Суицидалну судбину Срба скоро да потврђује јасна чињеница да су многи Срби потпомогли па чак и вршили ликвидације других Срба за текуће потребе социјалистичких власти и Тита. Просто је немогуће изоставити једну мисао коју је "Вечерње новости онлајн" од 13 маја 2006 објавио у свом тексту:

"Крцун је једном, у припитом стању, у Плавом возу, на путу за Загреб, рекао Титу - Стари, не брини за себе док смо ти ми Срби верни. А ако нас изгубиш, неће те твоји Хрвати и Словенци спасти".

Заговорници тезе да је Броз због свог наводног хрватског или аустријског идентитета чинио Србима зло добијају горњим списком потпору за своју тезу јер оно што је чињено са Србима није чињено са осталим народима у социјалистичкој Југославији. Ипак неки историчари а и П.С. наводе да се овде ипак ради о Брозовим политичким и војним експериментима. По свему судећи Срби су због своје бројности, наивности, без праве националне духовне елите, са национално суицидалним склоностима те национално недовољно изграђени били најпогоднији за улогу топовског меса и другу потрошну употребу.

Крволочност савезничког бомбардовања српског живља током 2 рата: П.С. наводи низ докумената који говоре о томе да Врховни партизански штаб имао уплива на бомбардовање, али ово је већ изван теме овог чланка. Иако о томе П.С. не говори, ми морамо овоме додати  да је и Дража Михајловић током 1942 и 1943 у неких 30 депеша тражио бомбардовање Србије, што је југословенска влада након тога захтевала од савезника. Можда је највероватније да је несрећан српски народ једноставно код савезника био потпуно незаштићен од бомбардовања, без обзира ко је томе више а ко мање допринео. Обе стране су се на жалост препуцавале преко грбаче српског народа.

Најблаже речено, Броз је за живота учинио озбиљно зло Србима и српском народу у чему су му помагали и бројни Срби.

 

Тито и Јасеновац

Како наводи лист "Блиц" у тексту "После 70 година ћутње, два филма о Јасеновцу" изнад кога је наведено име Тање Њежић (можда тепа самој себи: име је ваљда Татјана) од 1.1.2011: "Чињенице говоре да је у протеклих седамдесетак година о злочинима у Јасеновцу, усташком логору у коме је страдало на стотине хиљада Срба, Рома и Јевреја, снимљено тек неколико документараца и један једини играни филм - „Девети круг“ Франца Штиглица, и то пре више од 50 година." Овај навод међутим није тачан, јер филм "Девети круг", представља роматичну и трагичну причу двоје младих људи у којој се логор приказује тек узгредно на крају филма и то након један сат и 15 минута, а радња суштински нема логор као тему! Укратко дотични филм уопште није филм "о Јасеновцу". Као узгредна коинциденција, лист наводи исправак следеће садржине: "Извињавамо се читаоцима због ненамерне грешке у одређивању броја жртава логора Јасеновац, будући да је у првој верзији текста стајало да је тамо страдало "на десетине хиљада Срба, Рома и Јевреја", уместо "на стотине хиљада"." Не треба бити злонамеран, али колико пута може у једном чланку професионални новинар да направи капиталну грешку а да ми и даље мислимо да је грешка како каже "ненамерна"?

tito kameniCvet

Ствари постају још чудније када приметимо навод у хрватској википедији: "Огроман број партизанских бораца и официра имао је или изгубио некога у том усташком логору смрти. Мотив за ослобађање логора међу борцима био огроман, али су горе наведене реалности биле нешто сасвим друго.......Примјер неуспјеле акције ослобађања логора Стара Градишка (за вријеме трајања бањалучке операције) на стару годину 1943. када су партизанске јединице ослободиле Босанску Градишку, а славонски партизани били заустављени од јаких усташких снага." У овом покушају правдања, нејасно је какве везе има пример из 1942/1943 године који очигледно није ни имао за циљ ослобођење логора јер је била реч о "бањалучкој операцији". Такође хрватска видипедија не објашњава зашто се није макар симболично на крају рата покренуло ослобађање логора, када су услови за то свакако постојали.

И коначно треба знати да логор Јасеновац никада није био ослобођен! Усташе су зато 20. априла 1945 (!) покренуле уништење остатка логора са затвореницима, када су погубили велику групу жена и деце. 22. априла, преостали несрећни људи су видећи да их нико не ослобађа и да се усташе комотно спремају за уништење логора, моткама и циглама кренули да крче пут: само њих 80 је преживело у првом покушају, а увече само њих 11.

Усташе су након што су убили и послењу жртву у логору, разорили су све зграде, пећнице, мучионице и куле у логору. Имали су довољно времена да педатно униште целокупну документацију. Победничка ЈНА је ушетала у празан и разорен круг логора 2. маја 1945, само недељу дана пре званичног краја II светског рата.

По наводу "Српског културног друштва Просвјета", аутора Ненада Јовановића, Душан Драгосавац изјављује: "Јосип Броз Тито у Јасеновцу је био два пута. Први пут одмах послије рата, 1945, кад на том мјесту није било ничега осим рушевина које су рашчишћаване. Уз њега је тада био Иван-Стево Крајачић, тадашњи министар унутрашњих послова Хрватске. Други пут Тито је у Јасеновцу био између 10. и 11. конгреса СКЈ. У друштву с њим били су Едвард Кардељ, Милош Минић и ја. Он је тада положио цвијеће пред Богдановићев споменик око чијег избора је својевремено било дилеме, јер су многи сматрали да је он превише модеран и апстрактан. Договорено је да се о његовој посјети не извјештава како га новинари не би салијетали и тражили да се изјашњава о броју јасеновачких жртава."

Највећи син наших народа и народности био је дакле, цела два пута у највећем логору на Балкану, трећем по величини у свету за време II светског рата, а неоспорно првом по количини бестијалности и злочину. А други пут се још побринуо да га случајно не виде.

Ни то није све. Споменик највећем логору на целом Балкану подигнут је у социјалистичкој заједници братских народа тек 1966, више од 20 година после рата. Све је то наравно случајно, баш као и случајне новинарске грешке на почетку ове теме.

 

То је нама наша/његова борба дала

Сви претходни делови чланка осликавају поједине црте Брозовог карактера. За потпунију анализу карактера занимљиво је барем још неколико тачака:

  • убијање хиљада ратних заробљеника на крају рата.
  • страховите краткорочне репресалије над многим интелектуалцима и неистомишљеницима након рата
  • дугорочне репресалије над људима, међу којима и Голи оток.
  • потпуни апсолутизам у сфери власти и идеологије.
  • дугорочно гледано претежно неуспешни експерименти и у унутрашњој и у спољњој политици.

Горња догађања као и све раније речено мене упућују на врло вероватан основни Брозов циљ: добити или осигурати личну моћ и личну власт ПО СВАКУ ЦЕНУ. Ова могућност мени изгледа као Брозов главни животни мото.

 

Суноврат економије

Иако у чланку разматрамо пре свега психолошки Титов профил са којим економија државе нема везе, ево кратке напомене како је изгледала економија Југославије:

ГодинаДугИнфлацијаБДП
1954
0,4 милијарде $
   
1974
 
20%
 
1980
 
27%
70 милијарди $
1982
16.9 милијарде$
  63 милијарде $
1988
21 милијарда $
217%
67 милијарди $

Приказана табела показује да је уништење Југославије као заједнице народа почело вероватно одмах 1945, са неспособном социјалистичком врхушком, која је сама себи одсекла економску грану на којој седи: партијска постављења неспособних људи, ин виво економски и друштвени експерименти (раднички савети, самоуправљање, ОУР-и), одсуство и сузбијање сваке интелектуалне елите, уништење села, лицемерје владајуће социјалистичке буржоазије, итд. Целом овом друштвено-политичком и економском циркусу капа је био највећи син њених народа и народности - Тито, па се његова негативна улога у овом замешатељству не може искључити.

Послератна ликвидација југословенске елите, праћена вишедеценијским једнопартијским једноумљем у коме је индивидуална стручност била мана која је блокирала напредовање појединца, са функционално неписменим Титом на челу државе, суштински је уништила државу Југославију, а њене народе увела у грађански рат и геноцид над Србима.

 

Закључак

Арчибалд Рајс је говорећи о Николи Пашићу написао да је оно што је Пашић чинио било добро за интересе Србије само зато што су се његови лични интереси поклапали са интересима Србије. Можда би се нешто слично могло рећи и за Броза и позитивним ефектима његове владавине о чему у овом чланку није било речи.

Скоро све поменуте чињенице у овом тексту су директно изведене из књиге П.С., а ове су пак подупрте бројним документима које аутор П.С. наводи у копираном или интерпретираном облику у књизи.

Сврха чланка свакако није да ружно говори о било ком човеку па ни о Брозу, већ да након излагања чињеница које су такве какве јесу, и извођења закључака из њих подстакне да саберемо лоше Брозове особине у својој свести и да неке од њих потражимо код себе и око себе. Не верујем да ћемо пронаћи особу баш Брозовог склопа, али поједине његове особине видљиве су код многих људи.

Чланак се није бавио Брозовим племенитим или позитивним особинама пре свега зато што ми нису познате тј не уочавам их на плану Брозовог историјског деловања, па самим тим нису ни релевантне за ово приватно размишљање. Остављам неким другим ауторима и неким другим чланцима да се посвете позитивним Брозовим особинама ако буду налазили разлога и чињеница за тако нешто.

Политика и револуција су магнет за авантуристе, људе ниског моралног и духовног квалитета, као и људе неограничене сујете, јер тек у таквом окружењу ови људи могу да пронађу своје животно опредељење и вину се у највише друштвене висине. На жалост самоостварење оваквих људи кошта њихове земљаке изузетно много живота, патње и крви. Кад се овакви људи једном докопају власти, ограничени интелект уз неограничену сујету спречавају их да цивилизовано и културно напусте власт. Ови људи као да су оболели од неограниченог владања који се трајно усадио у њихов идентитет и наткрилио све делове њихове некадашње личности. На крају свог животног века, овакви незаменљиви владари обично сами помогну ликвидацију сопственог дела, друштва и своје државе.

 

Референца:

Тито - феномен 20 века - Перо Симић, Службени гласник, 2011

12.9.2011.

 

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима: