Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Психологија / Наука о злу

Пољски психолог Андреј Лобачевски (Andrzej Łobaczewski, 1921 - 2007) предложио је концепт нове научне дисциплине о друштвеном злу и назвао је понерологијом (грч. понерос = зло). Имајући у виду да је реч о искусном и посвећеном клиничару, његово разматрање свакако има тежину. Овде ћемо изложити његове идеје уз неке моје интерпретације његовог дела "Политичка понерологија".

Суштина понерологије

lobaczewski 227x300

Лобачевски је изнео хипотезу да је зло које у друштву свесно чине појединци, групе, партије, државе, диктатуре, или глобалисти (прим. аут.) узроковано од стране психички поремећених особа! За Лобачевског је тако психички нормалан човек истовремено и моралан човек. Такође уочио је једну необичност: у друштву етика проучава моралне норме које доносе напредак, бољитак и друштвено и појединачно добро, али је крајње необично да не постоји наука (бар не пре његовог ауторског дела) која обрађује друштвено зло. Како је то могуће?

Констатовати друштвено зло значи непосредно указати на појединце или социјалне групе које то зло чине. Ето зашто су понерологија и њен творац Лобачевски остали скоро непознати и на истоку и на западу! Наиме аутор у свом делу као примере помиње не само Хитлера, већ и Стаљина и Буша. Зато је аутор остао дисидент на оба дела политичке хемисфере, одбијајући да кокетира са Западном демагогијом. У даљем тексту видећете да је управо његова наука понерологија недостајући блок који је до сада спречавао озбиљније разумевање друштвених појава.

Зашто је понерологија неопходна за свакодневни политички и друштвени живот сваког образованог човека?

Психички стабилна личност полази од себе када процењује друге људе. Временом човек прикупља искуство о људима из свог окружења и налази да неки од њих не личе на њега пре свега по одсуству заједничких карактерних и етичких црта. Такве људе, који немају карактера како се то популарно каже, ми углавном оцењујемо као "лоше људе". Међутим, ту наше разумевање ових лоших људи обично стаје, све док нас опет не изненади неки лош појединац својим неочекиваним испадом.

blairselfie

Понерологија далеко дубље улази у карактер лоших особа и ставља их у реалну перспективу која нам омогућава да сагледамо њихову праву природу. А која је то природа лоших људи, која тако измиче из видокруга психички нормалном човеку?

Запитајмо се следеће: о чему размишља психички здрав човек у огромном делу свог живота? Да ли се нормалан човек претежно у свом животу бави организовањем погрома над народима, геноцидом, ратовима, као многи данашњи државници и глобалисти? Да ли нормалан човек живи претежно у мржњи и освети, као они? Да ли се ико нормалан бави изазивањем економских криза у свету и сатирањем планете Земље да би био још богатији на уштрб милијарди других људи, иако је он узурпирао далеко више материјалних добара него што му треба, док другим људима управо због његове зле активности недостају основне животне намирнице сваког дана? Управо зато што је свет зла изван образаца понашања нормалних људи, они нису у стању да препознају разлоге, пориве и симптоме зла, већ виде тек њихове последице, па чак и тада им често не разумеју узроке.

Основна премиса Лобачевског је следећа: зло у друштву чине психички поремећени људи! Пошто ова група људи има сасвим другачије психичке обрасце него популација нормалних људи, они пролазе испод скенера нормалних људи у обичном животу. То је разлог зашто сте се до сада увек изнова ишчуђавали како је могуће да неко у 21. веку уништава људске животе, доноси беду и бол, а све то са зачуђујућом лакоћом, отвореним лицемерјем и потпуном неосетљивошћу за последице свог свесног деловања. 

psycho colПонерологија подиже мисаони ниво нормалних људи и омогућава не само правовремену детекцију психопата, већ осветљава њихову праву улогу у људском друштву. Без познавања понерологије, ми ћемо се увек изнова чудити шта (нам) се дешава. Ето зашто је понерологија неопходни део свачијег образовања. 

Елементи психичких поремећаја

Лобачевски наводи неке од симптома који могу да нам укажу на потенцијалног психопату. Проблем на који одмах наилазимо јесте тешкоћа да у овом процесу препознавања ментално оболелог заменимо стручно лице - то је наравно немогуће. Ипак, усудићу се да помогнем читаоцу наводећи разноврсне критеријуме које можете наћи код различитих аутора када је препознавање симптома менталних поремећаја у питању.

Пре свега предложио бих вам једну главну поделу поремећаја: 

  1. неуротична особа: особа нема угрожене више процесе резоновања, али има поремећаје у домену емоција и подсвесних конфликата, који типично активирају менталне страхове и хистерију.
  2. психотична особа: има озбиљно угрожене више интелектуалне процесе - мишљење и перцепцију. 
  3. психопата: посебна подгрупа психотичних особа која се одликује неосетљивошћу за дела која свесно чини другим особама, која не уме истински да воли и која је склона да прича о нереалном.

Ово је дакле најважнија подела са којом се можда неће сложити сваки психијатар у потпуности, али је веома пралтична као увод у ову комплексну област у којој и међу стручњацима постоје бројна неслагања. Да поменемо и неке изузетно важне варијанте поремећаја:

  • шизофрена особа: има неки од следећих симптома - чује гласове у својој глави, чује мисао, чује команде, осећа као да неко други управља његовим телом, осећа да је нека мисао украдена из његове главе, халуцинира, осећања и покретање на активност као да му неко други одређује, и слично.
  • хистерична особа: невољне моторне, неуролошке, сензорне или физиолошке реакције као последица унутрашњих конфликата.
  • параноична особа: нереални страхови узроковани маштом. Неретко је пратилац других психичких деформација, нпр шизофреније.
  • шизоидна особа:  веома интровертна, аутистична, нарцисоидна, емоционално празна.

Типични механизам код психотичара је подсвесна селекција података. Лобачевски уочава да психопате могу настати од људи који у неком периоду живота претрпе оштећење неурона у неком делу мозга. Друга опција је генетска - наслеђивањем. Трећи познати узрок су употреба лекова са озбиљним нуспојавама које глобалистичка фармакомафија великодушно обезбеђује људима. Четврти узрок за психопатију је непознати фактор који доведе током живота до формирања психопатске личности.

Надам се да је овај сиже омогућио читаоцу да добије извесну представу о неким озбиљним психијатријским поремећајима у сврху разумевања даљег текста који следи.

Где се налазе психопате

Уобичајена предрасуда је да се само серијске убице сматрају психопатама. Напротив, психопата може бити било ко и било где. Психопата може бити сиромах или богат. Психопата може бити члан породице, наставник из основне школе, колега са факултета или шеф на радном месту. Психопата може бити председник државе, краљ или војсковођа. 

Предност психопата над нормалним људима и честа психопатска слика

Psychopaths rule the worldПрва од горе набројаних особина психопата је морално лудило, тј неодговорност и безосећајност у односу на последице њиховог анти-социјалног деловања. Управо ова особина омогућава психопати да неограничено манипулативно поступа у ситуацијама у којима би се нормалан човек суздржао од активности. У том смислу у друштву које не познаје понерологију, психопата је у јасној друштвеној предности пред моралним и нормалним човеком. 

Осим манипулативности, психопата у свом арсеналу за разлику од нормалног човека има читав арсенал оружја као неискреност, егоцентричност и недостатак осећаја кривице. Иако ове особине обично везујемо за криминалце, оне су присутне код "супружника, родитеља, шефова, адвоката, политичара (Бурстен 1973, Стјуарт 1991). Склони су експлоатацији других, доминацији и хладноћи, знају да се љуте, арогантни су, цинични, егзибиционисти, жељни сензација, макијавелистички, осветољубиви и усмерени само ка сопственој користи... Они себи приписују љубав и статус, посматрајући себе као изузетно вредне иважне, али не признају љубав и статус другима, посматраући их као безвредне и неважне."

Изузетно је важно разумети да психопате, по мишљењу Лобачевског, нису неповезани појединци са менталним поремећајима. Ова социјална група има од детињства развијену свест о потпуној различитости између њих и нормалног света! "Психопате посматрају свет и психички нормалне људе са извесне дистанце." Психопате понекад покушавају да имитирају нормалне особе и у томе често успевају, али никада у целини. "Резултат тога је само улога и маска иза које скривају своју девијантну реалност" - пише Лобачевски.

Психопата у говору лагано заобилази тему разговора или неугодни аргумент. "У том случају ће користити много `осећајних речи` чија ће пажљива провера показати да они не разумеју те речи на исти начин као нормални људи.... Са логичке тачке гледишта, след мисли је привидно коректан, иако можда удаљен од опште прихваћених критеријума."

"Свет нормалних људи, који повређују, је за њих несхватљив и непријатељски. Живот психопата је трка за оним што им тренутно окупира пажњу, тренутак задовољства  и привремен осећај моћи.

Окупљање психопата и преузимање власти у појединим државама

 Послушајмо Лобачевског:

igraSenke"У свакој заједници на свету патолошки појединци и неки од других девијантних типова стварају понеролошки активну мрежу узајамног дослуха, делимично одвојену од заједнице нормалних људи. Чини се да је инспиративна улога суштинске психопатије заједнички феномен. Стичући животна искуства, они постају свесни чињенице да су другачии и упознају се са другачијим начинима борбе за своје циљеве. Њихов свет је заувек подељен на `нас и њих`: њихов мали свет са сопственим обичајима и навикама и тај страни свет нормалних људи, који их морално одбацује и које виде као пуне уображених и дрских идеја и обичаја. Њихов осећај за част их нагони да подваљују и грде тај други свет нормалних људи и његове обичаје у свакој прилици. За разлику од обичаја нормалних људи, они сматрају да је кршење обећања адекватно понашање....

У психопати  се помаљају снови у виду утопије о "срећном" свету и социјалном систему који их неће одбацив ати, нити нагонити да прихвате законе и обичаје, чије је значење неразумљиво за њих.... где би њима, наравно била осигурана безбедност и просперитет. У тим утопијским сновима они замишљају да ће ти други, различити, али технички умешнији од њих, бити приморани да раде како би постигли циљеве за психопате и друге њихове врсте. `Ми напокон` - кажу они - `креирамо нову владу, владу правде`. Они су спремни да се боре и да пате да би остварили тај врли нови свет и да при том, наравно, проузрокују патњу других. Оваква визија оправдава убијање људи, чија патња код њих не изазива сажаљење... "

Овде наравно видимо да је партократски систем или друга форма диктатуре, једном преузета од психопата, вероватно је идеално окружење за опстајање болесне власти психопата над нормалним људима. Оваква друштва, у којима су завладале психопате, Лобачевски зове патократијом.

Народи који добију психопатолошку особу као краља или управљача у држави, показују ефекат угледања на њега: све шири кругови почињу да га имитирају, или ублажавају ставове по питањима понашања или морала. Лобачевски ту наводи пример Немаца и неколико њихових краљева који су имали психотичне карактеристике. Угледајући се на свога краља, а у немогућности да оспоре ауторитет власти, све шири кругови Немаца су, по мишљењу Лобачевског почели да на аномалије у друштву гледали  са превиђањем, потсвесно одбацујући те делове стварности као да не постоје.

Како је могуће да нормални људи, иако су у већини, и занатски вештији и са нормалним психичким статусом, допусте да буду надвладани од психопата, вероватно је ваше следеће питање? Одговор на то питање већ смо дали у претходном тексту. Нормални људи су неинформисани о патократији и понерологији! Нормалан образац размишљања није без помоћи понеролошких сазнања и обуке сам по себи довољан да се супротстави психопатама. Историја показује да је то чест случај!

Психопатска влада, краљ или диктатор било које врсте, тако ће једно време владати државом, у коме ће нормални људи бити терорисани и изложени огромном психолошком и сваком другом притиску. Треба наравно разумети да психопатска власт осим психопата у другом ешалону окупља и друге девијантне особе, чији поремећај има широк спектар: од чистих психопата са вишим полугама власти, преко психотичара чији широки спектар смо горе поменули, до неуротичара. 

Патократија и њен крај

Као што свакој империји дође крај, слично бива и са патократијама. Њихова слабост лежи у менталној недовољној способности Владе психопата да управљају државом, у чему се морају ослањати на нормалне људе. Са друге стране, нормални људи постају временом свеснији и организованији. Мало  по мало, патократија мора доћи до свог неизбежног краја. Лобачевски се такође заложио да се за пријем у државне и друге организације примају људи руководећи се понеролошким сазнањима - нормални. Не знам да ли ће читаоци ових редова дочекати да виде ову препоруку искусног психијатра.

Овим текстом сам надам се, сасвим једноставно покушао да приближим читаоцима дело овог изванредног Пољака. И наравно, за детаљнији и прецизнији увид свакако препоручујем да прочитате ово дело.

 

 

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима:
Europe, Belgrade