Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Филозофија / Кина / Таоисти

Елементи старе кинеске филозофије

 

Таоисти

Таоизам за разлику од школе имена и од конфуцијанаца може бити религија или може бити филозофија. Између таоистичке религије и таоистичке филозофије не постоји знак једнакости. Припадници ових група не слажу се по неким питањима.

Таоисти су потекли од усамљеника или изразитих индивидуалиста, који се склањају далеко од других људи тражећи надморалну истину (Тао). Рани таоиста Јанг Чу заговара став "свак за себе", у коме је човек максимално посвећен себи самом не дозвољавајући да буде упетљан у "ствари", тј вероватно уобичајен живот и стандардне обавезе. За себе тврде да не би дали ни једну своју длаку када би за њу добили и цео свет. Уместо колективног конфуцијанског усавршавања кроз васпитавање у моралним (ли) и надморалним (јин) истинама, таоисти друштвену доброт виде у томе да се сваки човек за себе појединачно усмери на спознају надморалног, и тада ће цео свет (за старе Кинезе то је била Кина) бити у хармонији. Једна од њихових надморалних истина: "Кад учините штогод добро, чувајте се репутације; кад учините нешто зло, чувајте се казне". Зато таоисти бирају средњи пут као природан пут који води личној и друштвеној хармонији.

Таоисти чине покушај да избегну повреде свог физичког и духовног интегритета кроз разне облике изолације. У развоју таоизма разликујемо три фазе таоистичког удаљавања од стварности:

  1. фаза физичког склањања од других људи, испосништво;
  2. фаза одвајања од света кроз интелектуално размишљање о непроменљивим истинама (Тао) и придржавања тих истина. Једна од тих истина је нпр већ поменута тврдња да су све ствари у непрестаним променама ("знање о променама").
  3. фаза негације сопственог тела и бежање у свој мисаони свет. Ова фаза вероватно има пандан у индијским идејама о највишем степену медитације кроз поистовећивање са објектом размишљања.

Каснији таоиста Лао Це објашњава надморалне истине: филозофско биће (реални свет) је подложан променама, а филозофска бит (филозофско небиће, надморална истина, Тао) је непромељив. Зато је усмерење на Тао усмерење на непроменљиво. Такође казује се да је граница напредовања у једном смеру знак кретања у супротном смеру неке ствари; из овога извлачи се закључак да охолост (сетимо се конфуцијанске врлине скромности) је знак назадовања тј кретања знања у супротном смеру, па се зато саветује избегавање исте. Ово је спознаја непроменљивости. Лао Це саветује да човек у свом саморазвоју треба да задржава супротност онога што се жели постићи, нпр човек који жели да буде јак треба да крене од осећаја да је слаб. Саветује умереност и задовољавање малим: "Умети бити задовољан значи избећи понижења...Мудрац зато одбацује претерано, екстравагантно, крајње". Отуда потиче израз неделање, који више значи непретеривање у делању (ву веи). Ако спроводи ву веи човек искоришћава свет јер он природно следи његово неделање, у противном човек који крши ву веи доживеће да свет искоришћава њега.

Човек своје делање треба да ограничи на Те, тј на испољавање природе (дакле Тао-а) у реалним стварима/појавама. "Људи су изгубили првобитни Те, јер имају сувише жеља и превише знања. Задовољавајући жеље, људи траже срећу. Али кад покушају да задовоље сувише жеља, постижу супротан резултат". Задивљује и кинеска изрека која као да потврђује претходно мишљење: "Велика мудрост налик је незнању".

Модерни свет упознао је уништење природне околине кроз супербогаташко надметање у уништењу планете. Као да су духовне и моралне способности човека далеко испод технолошког знања. Ово подсећа на Лао Цеову мисао о људима који имају превише жеља и знања, а мало контакта са природом и духом.

Каснији таоста Чуанг Це сматра да држава, закони, морал и влада покушавају да укину разлике тј направе једнообразност, што је супротно природи и води злу. Он заступа тезу да човек треба да следи оно што је у њему "природно", у чему га спречавају једино беде: смрт, болест, старост и живот (дакле вероватно мисли на реалност живота). Разматрајући ове беде које срозавају човека, Чуанг Це уочава да човека некад обхрвају његова осећања, нпр поводом смрти; у том погледу саветује коришћење разума ("распршивање осећања разумом"), што има паралелу у Спинозиној реченици: "Уколико дух схвата све ствари као нужне, утолико има већу моћ над афектима, или мање трпи од њих". Добро схватање природе ствари помаже мудрацу да остане миран на њихове промене и преображаје. Таоисти често уздижу Тао истичући да је он неизрицив, јер речи човека преносе човекове мисли, а оне су ограничене док је Тао неограничен. Чуанг Це такође потврђује да су ствари променљиве и додаје да ствари имају многе аспекте; зато могу постојати многа схватања о истој ствари; мудрац превазилази разлике између ствари одбацујући знање а прихватајући "унутрашњу мудрост". Занимљиво је да одбацивање знања не значи неукост, већ значи да је човек који је једном освојио знање одлучио да га превазиђе и одрекне га се у корист виших истина ("поседовање не-знања").

За разлику од конфуцијанског минга (судбине) након што је човек све учинио што може, поједини таоистички правци сагледавају минг фаталистички и песимистички.

 Референца:

Историја кинеске филозофије, Фунг Ју Лан, Нолит, 1992

4.6.2011.

 

Региструјте се да добијете е-поштом информације о новим чланцима: