Славиша Нешић

РАЗУМ Уместо медија, хуманизам уместо глобализма, рекреација уместо спорта

Филозофија / Кина / Конфуцијанци (први део)

Елементи старе кинеске филозофије

Конфуцијанци - део 1

Континуитет развоја културе Кине прати се неких 4000 година уназад и чини културу овог народа јединственим на планети. Чланак осветљава краћи преглед кинеске филозофије са нагласком на старим школама. Из текста који следи може се наслутити изванредно богатство старе кинеске филозофске мисли. Посебно је занимљива паралела са данашњим историјским тренутком.

Конфуцијанци - суштина учења

Следбенике Конфуција ћемо у даљем тексту звати Конфуцијанци. Њихов оснивач Конфуције везује се за 6 век пре нове ере. Конфуцијанство је по свему судећи потекло од "6 уметности" које су се традиционално сматрале делом образовања аристократског сталежа а које су упражњаване много пре саме појаве Конфуцијанаца као и након ње.

Конфуцијанци познају култ предака ("духови") и залажу се за његово поштовање, али то уопште није њихова централна тема па се конфуцијанизам и не сматра религијом већ учењем.

Конфуцијанска филозофија заснована је на богатој кинеској традицији. Конфуцијанци полазе од поштовања традиционалних обичаја кинеског народа и дају им своја специфична тумачења или разјашњења. Врло је занимљиво да конфуцијанство установљава човекољубље (јен) као исходиште свог учења и елаборира разлоге за његову важност и сврху. Иако и друга учења, пре свега индијска, помињу човекољубље у неким контекстима, чини се да ни једно учење као кинеско нема толики нагласак на човекољубље нити му посвећује толику пажњу. Конфуцијанци уводе "принцип примене аршина" који значи да човек критеријуме за своју добробит или штету треба да примењује и према другима, како би њима чинио исто добро као и себи (чунг), односно не чинио другима оно што не жели себи (шу). Чунг и шу заједно сачињавају јен - човекољубље.

У поштовању традиције Конфуцијанци подржавају хијерархију кинеског друштва, захтевајући да поданик поштује владара, син оца, жена мужа. Поштовање традиције је за конфуцијанце морални императив који се извршава и онда када то може донети нешто лоше човеку.

Конфуцијанци препознају судбину (минг), али за њих судбина није нешто што безусловно одређује човекову судбину. Тек када је човек све урадио што може у датим околностима, тада треба мирно да прихвати своју судбину.

Као контраст оригиналним конфуцијанцима, идеалистичко крило конфуцијанаца везује се за Менција, који је нагласак ставио на људске врлине, чији се зачетак налази у сваком човеку. По Менцију људска је природа суштински добра, само од културног васпитавања или саморазвоја зависи да ли ће се те врлине и појавити. Те врлине су: разумевање за другог (саучешће), попустљивост, скромност и правдољубивост. Ове врлине разликују човека од животиње. Бог и духови служе као нека гаранција/претња да се човек влада по горњим врлинама.

Владар који влада моралним поучавањем, дакле практично нагиње мирним решењима зове се ванг, а онај који влада силом и који је претежно војсковођа зове се пу. Менције се не зауставља на овоме: у држави најважнији чинилац је народ, потом следи привреда (род жита), па тек на крају владар! Ако владар није добар вођа свог народа, по Менцију је оправдана револуција којом се владар уклања или убија! Ове Менцијеве идеје извршиле су утицај чак и на кинеску револуцију 1911 године. Није могуће а не приметити да је претходни редослед најважнијих чинилаца толико испред свог времена у коме је владар био неприкосновен, да су друга филозофска учења тог и многих каснијих периода код других народа далеко од смелости и савремености Менцијевог учења!

У Менцијевим делима помиње се дијалог: "Ко може да уједини свет?" Одговор: "Онај ко не ужива у убијању људи, може га ујединити."

Последње питање је оно које су индиректно покренуле све досадашње империје и сви досадашњи освајачи током људске историје. Одговор који даје Менције на ово питање је фантастичан у својој свевремености и обухватности, а свакако и врло интригантан.

Моцисти (названи по Мо Цу-у) су били конфуцијанци са критичким ставом према педантном поштовању кинеске традиције првих конфуцијанаца. Они су наглашавали да је претерана оријентација на традицију врло непрактична и гротескна, па су полазили радије од човекољубља (јен) у свом учењу, у коме су видели корист за државу и народ. Истицали су да владар и држава постоје да би се у људском друштву избегла анархија.

Реалистичко крило конфуцијанаца (Хсин Цу) поред конфуцијанског Неба ( Бог и духови) и Земље (уобичајен живот), уводе и Човека као трећег независног чиниоца! Ово није мала ствар имајући у виду хришћанство у коме је човеку вечно приписана првобитна кривица за грех и који је у сталној психолошкој сенци свевидећег Бога. За разлику од Менција за кога је човек иницијално добар, за хсиновце је човек зао и склон шићарџијској уско сопственој логици, али се исто као што каже Менције културним уздизањем тј развојем и васпитањем може и треба да уздигне и постане "добар". Ли (обичаји, церемоније, прагматично, морално) и ји (надморално, непроменљиви виши принципи, Тао, преображај/промена) у друштву се уводе због спречавања хаоса. Занимљиво је да хсиовци надилазе религиозно, уочавајући да прост свет у ли (церемонијама и обичајима) види обавезу према духовима, а "виши човек" види своју културну обавезу! Овде је дакле реч о подразумеваном поштовању своје традиције а не страху од Божје казне, нити у надању у Божју награду после смрти.

Хсиновци су приликом испитивања имена појмова закључили да је посао владара да мења или успоставља нове термине. На први поглед невин закључак, има невероватне реперкусије када се присетимо да у модерном времену глобалистички манипулатори из сенке медијског света кроје нове термине за медијско подјармљивање читавих народа.

Модерни светски манипулатори у тишини подмећу нове термине у медијима (нпр транзиција уместо нестабилност, колатерална штета уместо убијање цивила, интервенција уместо агресорски рат, итд). Кинески стари мислилац је тако далековидо, двадесетједан век раније са правом проценио огроман значај термина и чак једино владару дао право да мења овај круцијални ресурс људске мисли у интересу његове земље и народа!

 

Конфуцијанци као преседан у историји светске филозофије

Тешко је отргнути се утиску да су бројни кинески мислиоци, у периоду када су сви други народи једино секли сабљом сваког ко је имао другачије мишљење од владаревог и када су поданици били само месо за рат и робови за рад, изнедрили такве мисли као што су: да је народ важнији од владара, да је револуција исправан метод деловања када је владар неспособан за владање, да је љубав према другом човеку основа морала на коме мора почивати цела држава, да је традиција оно што одржава народ и државу, а култури и васпитању даје значајније место од религије! Конфуцијанцима је подразумевана мисао била добробит државе и народа.

Занимљива је чињеница да је почев од цара Вуа неких 100 година пре Христа, конфуцијанизам постао је званично државно учење целе Кине. Државни конфуцијанизам је, додуше у својој легалистичкој и ограниченој варијанти, у тој функцији остао све до новог времена (1905).

Референца:

Историја кинеске филозофије, Фунг Ју Лан, Нолит, 1992

4.6.2011

Europe, Belgrade